име: Драгољуб
презиме: Радојковић
име оца: Милош
место: Влашка
општина: Младеновац
година рођења: 1892.
година смрти:
извор података: “Србијицо, душо горка”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.
СРБИЈИЦО, ДУШО ГОРКА
Ја сам Драгољуб Радојковић из Влашке код Младеновца, име оца Милош а мајке Селена. Имам из оног века осам година а из овог века осамдесет пет година, ето ти: деведесет три године пуне. Знам рачун, и свако слово знам, а немам ни дана школе. Немам зато што сам ја најмлађи брат био. Нас је четири брата имало: најстарији Влајко, за њим Илија, за Илијом Драгомир, па онда ја – најмлађи. Драгомир и ја, ми смо посопци. Па кад је Драгомир пошо у школу, деда каже: “И ти ћеш догодине у школу.” Кад је било догодине, деда променио памет, деда се звао Милан: “Не може. Имаш”, каже, „да чуваш стоку.“ И ја сам, откако сам посто, чобанин био. Свиња – имало је стотину. Оваца – по сто брава и више, па крава и волова… Имање било велико, имало око сто ектара. Била велика задруга.
Шта се учинило са нама? Брат најстарији Влајко и ја били смо на Солуну, Илију и Драгомира заробиле Швабе на Варовници четрнајсте године, а отац је умро за време турског рата, душо горка!
БОЛНИЧАР ПРЕВИЈАЧ
Дванајсте године ја сам позван у кадар, с пролећа, ма тек што је било зенуло пролеће. Позову ме и ја, као и сва браћа, из Влашке право за Београд. Одемо возом у окружну команду. Ту добијемо распоред и кренемо се за Приштину. У сељачком оделу, исто ко и сада што смо, без оружја.
У Приштини добисмо униформу војничку и пушке брзометке.
Првом дадоше мене да будем у артилерији пољској. Ја направим молбу да ме пребаце, нећу да служим две године, пошто имам брата у артилерији (артилерија и коњица служили се две године, остали родови годину и по). Те дадоше ме за болничара: санитетска чета, Осамнајсти пук, Дунавска дивизија. Осамнајсти пук, душо горка! Еј, тај Осамнајсти пук…
У Приштини првом на пешадијско учење: десетично, водно, четно… Па после санитетско учење све до септембра месеца. Спремамо се да истерамо Турке и ослободимо браћу нашу на југу. Ја сам болничар превијач. Носим ранац са завојима за целу чету (сто педесет војника имало), носим пиштољ и нож, опасач исто. Ја управљам са четири војника носиоца. Носиоци имају пушке, све војничко и још носила.
НАКУПИ СЕ ВОЈСКЕ
Кад беше по Великој Госпојини, покрет: идемо сви за Врање, ближе граници, зуцка се да је рат готов. Оно истина: није прошло ни месец дана, баш некако по Крстовдану, објави се мобилизација. Бију звона у Врању, трчи народ, вуче, бави шта му треба. Стижу резервисти код нас: и младићи, и старији људи, стижу “пашићевци” и јединци, има и шкартова, има и добровољаца. Једни с позивом, други без позива.
Тражу пушке, тражу оружје. Не мож да се наваша пушака! Узе команда да враћа добровољце, нема оружја! Баш сам био на капији кад официр враћа неке старије, бркате људе:
“Идите кући! Нема за вас, треба оружје вашим синовима.” Они се сневољили, ради д’ остану. А један узе да моли официра:
“Госин – капетане! Имамо наше пушке танџаре. Молимо примите нас… упишите…”, казују му имена. А тај мобилни официр окрете се, па пође у касарну. Они сви за њим. Он стаде, скиде шапку и прекрсти се. Па отвори капију: “Преберте се по десетинама и уласте редом.”
Накупи се војске, војске… свакојаке. Обуко шта је ко намашио; разна одела, разне торбице: и капе, и башлике, и шубаре… Узела се свирка, песма. Барјаци пред сваком јединицом.
Тек свирну труба војна! Свет се ућута. Повикаше официри:
“Покрет! Покрет!”, полазимо у борбу, идемо на границу.
“Живела Србија! Живела српска војска!”, виче онај народ. А ми певамо, па летимо, чини ми се:
“…ој, ој, ој – у бој, у бој, у бој”, само то сам упамтио од наше песме. Одосмо
Одосмо из Врања за положај. Ишли смо, ишли, ишли – преко брда, преко шума и јаруга, нит знаш куд ћеш, нит знаш шта те чека. Узе киша да сипи, сипи и не престаје. У неко добо чусмо пуцњаву. Да л’ су Турци, да л’ Шиптари? Чује се ко нека борба… То је било на два дана пре но што смо ударили на Турке! Ништа, идемо ми дан, ноћ, дан.
НАПАДОШЕ ТУРЦИ
Стигнемо на неку косу, ту укопавај се па ћемо као сутра ми да кренемо на Турке. Ја сам уза командира, само кад смо на положају ја сам са носиоцима усред чете. И чуо сам кад је командир реко да смо ми дунавци на левим крилу, а то не ваља јер Турцима то дође десно крило, а Турци десним крилом ударају. А до нас су дринци…
Ујутру, чим се разданило, нападоше Турци. Ваља се отуд турска сила. Груну наша артилерија, задржава Турке, ломи наша коњица, сачекује пешадија. Душо горка! Пешадија рат добија! Они јуриш, ми ватру, они јуриш, ми удри. Они назад, ми за њима. Па они контра, а ми назад. Цео дан тако. Цео дан бију њини топови, падају гранате по нашим рововима. Само чекаш кад ћеш ти да погинеш од гранате, од шрапнела. А блато, киша. Вода у рововима, сви смо каљави и гарави. Рањеника, рањеника има не питај колико! И мртвих, исто.
Ми смо санитет. Ми имамо црвени крст на белим плат- ну око рукава. Али шта то вреди! Чим се болничар помоли из рова, Турчин гађа. Гађа крст! Ја сам превијач, ја се из мог рова не мичем. Пази сад: сваки војник има завој у цепу, за себе и да превије друга до себе. Кад донесу рањеника, ја скинем та’ завој војнички, ако има, па наново завијем. Зави- јем како треба, зато ш го сам ја то учио. И одма шаљем у ба- таљонско превијалиште. Ја кад завијем па кроз један завој избије крв, ја ударим и други завој. Мора да се то заустави. Има рањеника који јаоче, мора. А има теже рањен, а само дија, тврда душа, глас не пушта… Око мене пун ров рањеника! Једне доносе, једни се довучу сами. “Докторе, докторе…”, мене су тако звали војници.
Душо горка! Из једног рова, мало даље од мене, зове рањеник: “Докторе, докторе”, а ја чујем кроза ону ломљаву. Погвирим из рова и видим: рањеник се испузо на бедем рова. Простро се по оним блату, једва се очи виде из блата: “Докторе…”, зове он. А ја одуд вичем њему:
“Видим те! Бежи у ров!”, али он ме не чује. Па мало се подиже, као да пође овамо, и – поново се рани. Само клону. Донесоше га носиоци. Погледам: прва рана већ запекла се. А из друге ране избија крв: погодило га испод врата.
Ја један завој, па други завој. Дај носила! Узесмо га на руке и одма на носила – али умро човек! А носиоци – де ће пре? Све рањеник до рањеника. Неког донесе друг, неки се доваља сам. За мртве дању и не питамо. И тако: вучи, завијај, вучи рањенике све до заранака. До у мрак. Већ вата ноћ. Е, у ноћ стиже нама попуна. И Турци попушћају, иду више на дринце, десно од нас… У ноћ бију топови, само одлеже по оним брдима, по небесима. Мање се пуца из пушака и митраљеза, стој где си док не сване.
ПОБЕДА И ЈАДИ
Сутрадан исто: удри, удри цео дан. Док не сузбисмо Турке. Пред вече, видимо оступају Турци, вичу наши: “Јуриш! Ура! Јуриш!” Избисмо на њине ровове – готово. Турци побијени, побијени – можеш с Турчина на Турчина да идеш…
А ми из Осамнајстог батаљона! Ми смо крваво платили, ми смо највише изгинули. Изгинули војници, изгинули командири. Па само у мојом чети да је остало за три десетине цели људи. А Турци што су… оно чудо ја нит сам икад видо, нит ће ко видет у животу. Ујутру, то је трећи дан, ујутру сиђосмо на железничку станицу у Куманову. Оно заробљени Турака, турског народа, – жена, деце, све се ту скркљало. Возови не иду. Један воз, вагони теретњаци, пун воз рањеника, стоји, пун воз мртви Турака. Крв капље из вагона по шлиперима и по шинама.
Е,заврши се то. Шаљу мене и моју чету да чистимо села од арнаутских комита. Идемо тамо где су Турци и Арнаути ударили на моравце кад смо ми оно прилазили граници, па се била чула она борба и пуцњава. Изгинуло ту за две чете мораваца и још двапут за толико рањено. Улазимо у арнаутска села. Све бели барјаци вијају на раскрсницама, на капијама – предају се Арнаути. А наши војници уђоше у неке српске куће – оно видимо: све побијено, и жене и деца. Душо моја горка! Нагледо сам се јада. А војници почеше да врше освету. А ја говорим: “Немојте да чините освету, него нађите онога што је убијо.” Него су побегли они. Побегли за Прилеп.
СУСЕДНИЦИ И БУГАРИ
Кад смо ослободили Скопље од Турака, ја ту и останем. Лепо сам проживео једно пола године. Држимо ред, смирујемо ове наше суседнике Шиптаре. Саставим ја, богами, годину и већ рачуњам колико још остало да служим. А један Ранко, ђак, у санитету, показује ми слова, оћу да одем писмен кући. Оћеш магарац! Прекоманда. Бацу мене у Девети пук Тимочке дивизије.
Из Скопља ајде за Криву Паланку. То је био јуни месец тринајсте године, знам зато што су војници јели зреле мигавце кад смо тамо стигли и сви се поразбољевали. Били гладни па се прејели. Давали смо им неке лекове.
…Избио рат са Бугарима, а ја у Тимочкој дивизији. Па имало они Власи што волу Бугаре, а било и Бугара у нашој чети. И знаш шта су они измислили? Рањавају се сами! Узне пушку и гађа у ногу, у руку. И то у борби, у свом рову! Ја га лепо превијем и шаљем даље. А тамо у превијалишту – чека га комисија. Прегледа превије и – на стрељање! Нису то они испрва знали, после се дочуло овам у рову, протурили официри брошуру да се окану тог. Познам да се сам ранио: она гарежина остане у месу. Рана кад је на фронту добијена она је чиста, не мож да буде изгорела, прође само куршум…
Ту смо Бугаре утуцали, што се каже, ко волове.
Па опет мене врате за Скопље. Већ четрнајста година, треба да се пустим кући, оно – побунили се Арнаути у Призрену. Ајде опет у претресање арнаутски кућа. Има разних људи, има којима су Арнаути убили оца, брата – они су вршили освету.
Па кажем: “Ја би ве побио. Ватај онога ко ге бије, не дирај фамилију. Помисли на своју кућу.” Јер то је доказано: добро се добрим враћа. Мене су учили доктори, наши официри: “,И непријатеља да превијете. Он је исто водио борбу, човек је, да се превије.” А исте године изби и први светски рат.
Четрнајсте, и петнајсте године до јесени, ломато сам се лево-десно по Косову, смириво Шиптаре.
ПОВЛАЧЕЊЕ ПЕТНАЈСТЕ ГОДИНЕ
Кад је почело повлачење петнајсте, ја сам се затеко у Скопљу. Па добијем прекоманду у Дринску дивизију, Десети пук. И ту ја, пре но што ћу да пођем за Приштину, решим се да набавим нове цокуле за оног ђака што ми показо сва слова. Он, сирома, у неким траљцима био. А ту магацин пун цокула. Али војник стражар не да да дирнеш. Ја отиднем са друге стране, развалим прозор и уђем у магацин. Десет пари цокулаја сам узо! И кад смо пошли, имала Ђачка чета, ђаци били у Скопљу, пошли боси босијати. Па кукају! Ја сваким дао по један пар. Не знам што нису наши официри отворили тај магацин па да обују војску, него чекају некога бога, ваљда Бугаре чекају!
Пребацу ме у Приштину, у Дринску дивизију. Из Приштине повлачење за Призрен. Па кад смо прошли Призрен, наређење да се расходују топови. Поскидасмо упаљаче и све што је потребно да се топ намести, све то затрпасмо у земљу. Само остаде гвожђурија, оно што нисмо могли да поскидамо и поломимо.
МИ ГЛЕДАМО КРАЉА
Идемо за Љум-кулу. Ја сам и даље болничар. У Љум-кули… Снег био на земљи, нека вејавица пурња у очи.
Краљ Петар са моторним колима дошо уз Дрим. Доле тутњи вода, преко Дрима беспуће. Краљ стоји на ћуприји. Кола не мож даље да иду. Сеиз упалио мотор, а краљ показа руком доле, у воду. Војници гурнуше кола озго у воду. Велика висина. Кола лупише у воду, уз обалу, а мотор још ради! И неће кола да потону. А сеиз пређе са друге стране ћуприје па сиђе доле. И излупа краљев ауто. Стакла и оно што може да се разбије, све полупо и гурнуше га војници дубље у воду. А краљ гледа одозго. Ми гледамо краља.
Краљ обучен у артилеријски шињел. И пратња његова са њим.
ЗРНА И СЕНКЕ
Стигнемо у место једно што се зове Бицане. Па у Пешкопељ. И дођемо у Дебар. Из Дебра отидемо за Охрид.
Били смо неко време у Охриду. Ту дотераше из дивизије два вола. Каже:
“Који је касапин?” Неки ће да кажу:
“Немамо касапина, имамо болничаре.”
Реко:
“Ја се јављам.”
И ја ти лепо уредим са војницима за дивизију та два вола. Скувамо меса и сваки војник узме у мањерку. И напунимо торбе корењем кукуруза.
Кренемо се преко Албаније. Цела дивизија оступа. У строју, у колони, не сме нико да иде обашка. Да се издвоји. Ми смо дринци. Где нема пута идемо један за другим. Дринска дивизја је остала напослетку да се повлачи. Све трупе кад су изишле, ми смо остали ко заштита. Држали смо и чували оступницу да се све трупе извучу.
Кад смо наишли кроз неки усек камени, стоје Арнаути горе у камену и вичу да оставимо све па да прођемо. Али ми, даобог, имали смо брђане топове на коњима. И окренемо топовима да пуцамо у онај камен. Они се нису ни окренули ту. Побегоше.
Тешко се иде кроз Албанију, кад си из дана у дан све гладнији. Идеш лак ко сенка. Зрно жваћеш у устима те се лажеш и идеш. Само то смо јели. Сваки имо у торби корење кукуруза. Једеш мало зрна, пијеш воде и – сит. Научи се то да се трпи гладно. Саставила се грбњача и стомак. Оно зрно под зубима док једем ко шећер. А воде су биле добре. Био сам здрав. Старешине су однекуд имале хране.
Ми смо из снега пошли, али тамо није имало снега никако.
Месец дана тачно кроз Албанију.
Имало случајева да војник сустане, не може даље. А неки… Имо сам брата од стрица, звао се Велимир Радојковић, старији годину дана од мене, он није тео да гладује, није ишо са јединицом него пошо по кућама. Они га увате па га убили. Албанци. И закопају га. Ја сам то после чуо како је он страдо.
Мени никако није падало на ум да се вратим, никако. Ја само напред.
Нисмо се преоблачили па су се и вашке појавиле.
Дођемо у Елбасану, одатле идемо за Валону.
ИЗ ЛОМА У ПЕСАК
Кад смо стигли у Кавају, били смо лакши од сенке. Ту затекосмо јединицу талијанске коморе, интеданти. Али налетеше швапски авиони и почеше да бацају бомбе. Бацају бомбе на Талијане. Они се разбежаше. А Срби трчи! Трчи ко ћорав, само да узме леба. Узимају конзерве и све што је имало на оним талијанским мазгама. Не плаше се авиона, где да се плаши гладан човек! Било више авиона, укрстило па само пада. Ја нисам излазио из заклона, али гладна пешадија иде у лом где пуца.
Из Каваје цела наша дринска дивизија крене се за Валону.
Путовали смо два дана.
Кад смо дошли у Валону, ветрина дува, а ту је пуно песка, излио се из мора. Песак очи да истера! Бура, оно онај ветар дува, чим станеш песак те заспе до чукљева. Улази песак за врат и мили, мили, сиђе у цокуле. Тај песак што је изишо из мора.
НА КРФ И СА КРФА
И чекамо ми на обали лађу. Чекали смо један дан.
Дође лађа. Руска нека лађа.
Из барке пењемо се у лађу. Оно, горе има и штале, и обори за свиње! Седам спратова! А доле кад сам сишо – то су дућани, то су кафане, не мож да се опише, ко нека варош.
Цела дивизија стала у лађу са све комором. И могла је још једна дивизија да стане.
И крене сад та лађа за Крф. Брзо ишла, колико је путовала не знам да кажем, нисам путовање ни осетио. Тако ми је лепо било. А имало – повраћају војници. Али мени ништа није валило догод сам био на њој.
Сви смо на лађи добили печурке, у случају потапања. Сваки добио. Ја нисам знао да пливам. Ја сам у животу силазио у воду само до колена. У реку Луг, овде. А кад надође река, ја сам од воде бежо. Нисам ја ни видо велику воду до војске. Али такав ми је био састав да море и лађу лепо поднесем.
И дође лађа до обале. Крф. Стаде лађа уз обалу, исто ко кад је полазила из Валоне. Изађомо на суво. Оно маслинке родиле, родиле. Има поморанџе, и лимун… Под великим једним шатором магацин један војни. Уз обалу. Спремљено. Полутке осушене, од свиње, и леба гомиле.
А ми гладни и јадни, све поцепано, висе рите са војника. Па како и да не буде кад ти месец дана спаваш на земљи? Одма смо добили леба и уз леба. Али, има људи алапљиви, наједе се и – црко! После давали ни Французи помало, да се првом мало ојачаш.
Французи – ја дотле нисам видо Французе – н’ умем да ви опишем каки су ти људи. Пази сад: ми смо дроњави и вашљиви, има и који су болесни, а Французу то ништа: шиша те, купа те, облачи те. Све нам Французи дали на предовољство: да једеш, да пијеш. Обукли не, милина да се погледаш: ново све од цокуле до капе. Ту доктори њини, комисије, ту кувари, болничари… Оживесмо ми. Они би војнику душу дали. Бог да живи Французе!
На Крфу ни дадоше оружје, француско све. Али ја исто: и даље болничар, и даље само пиштољ, нож и ранац са завојима. Војска одевена и снабдевена.
Е, одморила се војска. Врати се снага: рвемо се, тркамо се, скачемо. Бацамо камење. Видли то Французи па уведоше обуку. Уведоше ратну службу.
Терај, терај, обука до пролећи, до Васкрса. То је шеснајста година, пребацују мене у Вардарску дивизију. На Крфу образована Вардарска, од разног народа покупљено.
И покрет: полазимо на фронт. Исто идемо на лађу, само француска лађа. Исто стаде цела дивизија на лађу.
На лађи добисмо опет печурке ушивене у платно, у случају потапања не мош да се удавиш.
Сметали лађу док је пливала. Стаде лађа! Стаде на сред мора! Свира узбуна. Осетила сумарене. Те јављено да дође помоћ… Дођу бродови бојни. То је био дан и видли се сумарени немачки. Видли официри са лађе. Те дође помоћ и лепо ти сумарене разјури, растера.
Љађа крене даље. Ту сам се ја зареко: ногом у лађу више никад!
Излазио сам на палубу. Велико море, нигде краја нема. Куд год погледаш са лађе – пукла вода. Сунце из воде излази и са небеса цео дан греје. И у море залази сунце. А Крф је насред мора. Два дана и две ноћи путовала лађа до Солуна. Толико сам на води био ја тад. Непрекидно.
БРАТ МОЈ РОЂЕНИ
Дођемо у Солун. И продужимо – на положај.
Пешке путујемо два дана, на положај звани Горничево. Стигли смо тамо ноћу. Тамо већ Дунавска дивизија водила борбу, то је положај према Битољу. И ми из Вардарске да попунимо Дунавску дивизију.
И дођемо на положај према Битољу, на Лерин. Ми да поставимо стрељачки строј па држи овде ћемо, онде ћемо. Али Бугари пробили на десном крилу, нама за леђа.
Морали смо да оступимо. И кад смо то оступали, питам једног наредника из Дунавске:
“Да л’ знаш ти Влајка Радојковића? То ми је брат.” Каже:
“Имаш ли још браће?”
“Имам. Имам још двојицу. Они су у заробљеништву. Не знам ни да л’ су живи.”
“Влајко је осто у рову.”
“Кад је погинуо?”
“Данас погинуо, после подне. Од шрапнела.”
Брат мој рођени! Погинуо, а нисмо се ни видли, душо горка!
Оступили смо два километра назад.
Ишли смо низбрдо па смо дошли у раван.
“Бацајте торбе и сандуке са муницијом!” – нареди командир. Јер не можемо да носимо по оним мраку док бежимо. Побаца војска. Ја сам мој ранац увек носио, ту су завоји. И пређемо преко брда. Кад, изашли Бугари на косу, изашли и бију. Ми опет узбрдо, али оно њино брдо веће. Бију па нема, него сипа само. Бију пушке, бију митраљези.
А командир каже: “Слушајге, браћо! Идемо… Ако Бог да…” Командир скиде шапку и прекрсти се. “Вратићемо се…” Ја чујем, ал не знам шта прича. Мислим стално где ли је осто Влајко, брат мој рођени.
СВИРАЈУ КУРШУМИ
Избисмо на место звано Језеро.
Свирају куршуми око нас, а ми дај само воде, били смо жедни жеднијати. Ја сам попио чини ми се, два кила воде. Па да умрем: Кагођ да сам камење метуо… Те даде ми командир два-три гутљаја љуте ракије и спасе ме.
Прешли смо преко брда па одатле отишли десно, у неко село, звало се Тепавци. Ту примисмо борбу. Дође помоћ Бугарима. Артилерија! Почеше да нас бију топовима. Али Французи уђоше у борбу. Откуд само избише? Сам Бог… ма кагођ кад кажеш: ајд сад! Па кад сложише Французи: бију митраљези, бију топови… Побили Бугаре, побили, па затрли.
Кад смо освојили тај њин положај, ми видимо они ископали кагођ шанац и почели да сарањују у два реда. Ми смо наишли – они отишли у мајчину. И шта ћемо – ајд ми да сарањујемо Бугаре. Међу мртвима био један Бугарин жив. И ми односимо оне, купимо, а он… Замисли ти, молим те! Он се вуче онако рањен и узима пушку. Узима оружје да бије овамо. А наиђе наш пешак па – дум! Зар ти мртав па оћеш да узмеш пушку?!
И ми кренемо напред. Одатле идемо десно, избијемо на Соколац.
Ту смо зауставили Бугаре. Али фронт се још није утврдио те пођемо на Горничево. Као неко затишје, као нема непријатеља. А већ заранци, сунце на два копља, а ми још нисмо уватили положај: ђа овде ћемо, ђа онде ћемо. Не знамо де је непријатељ. Е, врати се наша патрола. Каже – ете Бугара! Ми залегни, ватај заклон, копај, распоређуј се. Ма не постоја колико цигару дувана да попушиш, отвори се борба! И ту будем ја рањен…
…кад сам носио једног водника из рова, рањеног. А они осули све преко мене. Водника бомба ранила, опасно рањен. Било још два војника са њим, они се уплашили од оте бомбе и побегли. Ја нисам тео да га оставим, водника рањеног, па га натоварим на леђа. А не можеш да га носиш, јер то је вако низбрдо, да скршиш врат. Снесем га до реке, и ту имало два-три војника и један водник Првог вода Другог батаљона. И метнем га код ти војника на једну плочу и ја станем вако поред њега. Шињел ми био поцрнео од зноја, пробио зној. Оно удари бомба! На пет корака од мене! И – рани ме. Целог. Зврцнуло у главу, расекло… ја пип-пип… само кожу расекло те крв иде у очи. Страна лева – закачило и јес и није. А ноге – све позакуцавано. Али ја стојим, не падам, још сам врућ… А они војници кад је то експлодирало, оно се диго онај дим од бомбе, сви они војници турнуше низбрдо. А ту је била река, Црна река звала се. И ја кажем воднику:
“Рањен сам.”
Он не говори ништа. Подуватим да га понесем, а он:
“Узми мој пиштољ, уби ме. Остави ме и бежи.” А ја реко:
“Има да те носим док сам жив. Ако погинем, нек погинем.” И понесем опет водника, само за километар да с’извучемо. Увати ноћ. И држи, и држи, донесем га до близу реке. Оно ноћ. Ископано… Ја сам мислио земља, оно вир! И ја упаднем са њим у вир. До груди упаднем, једва с’ извуко. А водник пао преко мене па се задржо за обалу. И ја видим да не могу даље. Не могу, одрвенела ми лева нога. И лева рука исто. Пробило шаку, укочило начисто. Ма, да мрднем не могу! Док десна ми рука здрава, добро је. Ја вуци десном, па вуци водника у неки коров и у пањеве да га не нађу Бугари док ја… Па корачај, па пузај. Бије одозго па само гони. Бугари бију. Дођем до моста. Ту, на том мосту на сваки секунд граната.
Одмакнем се мало, али не могу даље, бангељо сам цео километар дотле. Престаде некако пуцњава, те дође помоћ, знали де смо. А ја нисам прешо једно десет метара и таман казо да је водник осто и – паднем. Увати ме несвес.
(У леву ногу сам рањен, у целу страну, а имам гелер и у пети чак. Још га има, није извађен. Лева нога. Ја ни данас не могу мирно да спавам, целу ноћ се вућам, не може … Лева нога, не мож да се живи. Дању ништа, али ноћу, пусто му… И данас боли ме, али трпим).
ИДЕМ У РОВ
Два дана ја сам био у болници, нисам знао за себе. Бију ме, вичу ме – ништа. Да л’ сам ја жив? Кад сам се освестио – ја у соби, у болници…
Лежо сам док су ране зарасле, па оће они мене да шаљу да идем ја у Француску. На боловање.
“Не идем”, реко. “Ја сам био у лађи два дана и две ноћи непрекидно и више не идем. Џаба ти било.”
“Да се опоравиш”, каже. “Па да ти ваде гелер по гелер.”
“Не идем”, реко. “Идем у ров.”
Одем у ров на Соколац и две године останем у рову.
На Соколцу Вардарска дивизија држи фронт. Ми смо сменили тимочане, који су пре нас држали фронт.
На Соколцу де смо ми, биле букве дебеле, не мож три човека д’ обувате букву. А де су они, Бугари, исто букве, само један њин положај увуко се у наш овамо.
БАТИНЕ И ВИНО
Ту ми укопавамо се, правимо ровове, спроводнице, земунице. Све то уређујемо тако. И жице оплетемо, па пред ровове, тамо даље, метусмо. Пролази ту француска комисија, иду наши официри са њима… Па официри, боже, лепо са нама, удобравају се пред Французима… А пре су нас тукли ко волове. Али још на Крфу Французи закратили бој. Знаш како је то било? Причо нам један Нукић од Крајине. Увече тако седимо у земуници, и он исприча баш тај случај. Он је лично – добио и он десет батина у Албанији – лично гледо и пратио како је било. На Крфу, каже.
Наиђе ти један мајор српски па угледа војника да продаје нешто од војни ствари неким Грку.
“Шта је то?”
Војник не говори ништа. А официр некако закачи војника па га удари, каже, по носу. Војнику лине крв. А наиђе, каже, баш на тај случај Француз официр и види – крвав војник.
“Шта је то?”, и лепо ти нађе толмача те пита војника шта је. А он:
“Ја сам продаво конзерве војне. Узео сам”, каже, “од Грка вино.”
“Па ко те удари?”, пита Француз официра.
“Мој старешина, мајор.”
“Па где је?”
Војник покаже кафану. Оду, каже, тамо. Оно мајор сео и пије он вино, ко господин човек.
“Је л’ тај?” пита војника Француз официр.
“Јесте.”
“Палета доле?”
Одма’ ражаловали тог нашег официра што је туко војника.
Издат је пропис официрима: Не смеш да дирнеш војника! А кад командујеш, само на пет корака можеш да му приђеш. Тако и остало. О, војник господин! Од отог случаја исто остало – свака част Французима – уведоше да се војницима даје вино уз ручак. Оно, нема сваки дан, него зна се, има одређено: четвртак, недеља, и кад је празник. Ма нису правили питање официри ни кад набавиш преко коморџија – из наше и француске позадине и од Грка набавиш пиће у селу.
НА ЖИЦИ И ВОЈНИЦИ
И…шта сам оно почео? А! Њин положај.
Е, па њин положај, бугарски, тај што се увуко у наш положај. Увуко се у наш овамо. Па бију бочно наше ровове. Али дође наређење команданту батаљона из дивизије: да нападнемо то да заузмемо.
Ја сам у Првим батаљону, Друга чета. Али наш командант одреко! Све ће, каже, војска да ми изгине. А Трећи батаљон, душо горка! Имо неки мајор Сима, нос му крив, може да чупа сламу. “Ја ћу да идем!” Он нападне, заузме ров, све, али Бугари викну контра! А наши исекли жицу де је који прошо, сваки војник исеко колико му требало да прође. И прошо тамо. И Бугари потерају… Сва је она наша војска остала на жици!
Дође Француз на лице места:
“Ко је наредио напад? Ко је тај што је наредио?”
Каже овај-онај.
Француз слика жицу. Слика војнике на жици. Све преброји и попише. И одма војни суд суди официрима. “Зашто”, каже Француз,”зашто без нашег наређења нападате?”
Све смо ноћу превлачили жице и она крстила, те скидали са жице војнике. И посарањивали све…
ЖИВОТ У РОВУ
Постављена жица опет, имало је земунице, спроводнице, објавнице. Имало је и резерва. У земуници смо боравили и лети и зими. А објавнице су напред, према непријатељу. Земунице су везане спроводницама за позадину, а тамо је имало друм. Ми смо те ровове и те земунице копали, све било покривено. Покривено буковом грађом па земља метнута озго. Кревете смо у земуници направили од букве, па по двојица у кревет.
Бугарски ровови су удаљени од нас, у оним брду – имало је двеста метара овако правцем.
Једни наши војници су на положају, а други су у земуници, одмарају. После, они се повучу, а ови ји замену. И тако је то стално ишло. А ја сам ко болничар насред чете моје. Са четири носиоца.
Седам сам ја година био у рату, од дванајсте до деветнајсте, од тога две године на Соколцу. Бугари за две године нису ни покушали да заузму наш положај. Нису смели да ударе…
Било је зими пет метара снег. На Кајмакчалану никад није спадо снег. Ровови, објавнице, све се одгртало од снега, колицима, па изгониш у јаругу.
Храна је била одлична. Кујна била у позадини, у селу Доњи Пожар. У Горњем Пожару имала бања. Ту сам се купо, снег био до појаса, а ја отидем па се купам. Имало покривено. Извирала над земљом топла вода, да се скува јаје. Искупам се па се вратим у ров, и никад ми ништа није валило.
Добијали смо цигарете и вино, све француско. (Ја сам шесет година пушио, и сејо сам га овде. Доно сам са Солуна семе и посејао сам. Донео сам са фронта и уживо сам да пушим тај дуван што сам ја донео).
У рову имало коцке, играли војници карте. Ја нисам марио за те залуднице. Неки су у земуницама певали, доле можеш како оћеш.
ПОСИЛНИ ПРЕУМИО
Проводио сам вечери са командиром. Донесе се ракија, он ме зовне: “Докторе, дођи да попијемо.” Тако данас, тако сутра, тако…
Е, будем ја у резерви, отишо сам у Доњи Пожар. А ред био на мене да ја набавим ракију.
А ја – баш и не марим да се вратим. Мени овамо лепо међу коморџијама, има шта ти душа жели. А он чеко, чеко. Ја никако да дођем, да донесем. Па пошаље посилног. Дође његов посилни, каже:
“Слушај, докторе! Наредио командир да одма пођеш и да понесеш фуруну.”
“Шта да понесем?” “Фуруну.”
“Ко, бре?” “Ти, лично.”
Добро, упртим ја фуруну на леђа, плекана била, округла. Носим и чункове под мишком. Врућина да се цркне, а има два километра ода. А посилни метно руке на дупе и иде за мном. Донесем фуруну, метнем у земуницу командиру па изгазим је, изгазим, и одем на положај. Зар да он тражи да му ја носим фуруну усред лета, а има посилног. И још: ја сам самосталан, имам мога санитетског командира.
ПРОБОЈ, НАСТУПАМО
Кад је било осамнајсте године, па кад ће пробој, дошла француска војска, ступила у ров, а ми смо отишли ниже рова, у резерву.
Наређење артилерији да бије док се чује и једна пушка бугарска. Ломи артилерија, ломи, пали, рове. Бије са Кајмакчалана тешка енглескиња, разлеже се до небеса. Тако дан и ноћ тукла. Све поломила, све сравнила. А ми чекамо па само треперимо. Док ти свирну трубу: Напред у отаџбину! – паде команда. Напред на бугарске ровове!
Кад ми тамо, оно све затрпано, све поломљено. И букве ишчупане са кореном. Седам реди ровова, сравњено све. Нигде да нађеш целу земљу, све преорано. Нит има Бугарина живог, нит се шта чује. Мртви, изгинули, што није побегло то затрпано.
Са тог њиног положаја ми се кренемо после подне.
Сутрадан ми смо стигли на други њин положај. Целу ноћ смо путовали. Нигде живе душе. Е, кад смо дошли на тај други положај, из сваке чете по један вод иде напред, а три вода позади. И кад су ови наишли, Бугари њи заробе. И отерали. Ми стигнемо.
Кад смо јурнули, сви побегну, само један Бугарин са једном руком здравом, а другу негде изгубио у борби, нема шаку, он креше бомбе на оно што му остало од руке и баца. А наши стигли, прибили га уза земљу са три бајонета па га држе. И подигну га на бајонете увис.
То је било у наступању пошто смо ишли једну ноћ. Ту су Бугари пружили отпор. Изгинуло и наши војника. Све су Бугаре наши заробили и побили, а оне наше ослободимо.
У пробоју нисмо имали кад да чекамо превијалиште, фронт је измицао напред, а стизала је позадина да покупи рањенике. Стално ја идем са носиоцима.
ПАДЕ ГРАНАТА
А имо сам једног носиоца, Жаца смо га звали. Он је био наредник жандомеријски па зато што је једанпут оступио без наређење, они га дотерају код мене да носи рањенике. Тај је сваког мртвог Бугарина претресо! Новца је имо, не мож да носи. Претресо је и наше војнике. Ја му кажем: “Што ће ти то, бре? Сто глава да имам, ја не знам да л’ ћу једну да однесем.”
Е, кад смо дошли до Царевог Села, дође наређење да моја чета иде десно. И ми кренемо, али Бугари бију, падају гранате. И ту нам остаде пет војника! Били смо ја и ћата мало измакли од носилаца. Паде граната иза нас и есплодира, па све по нашим војницима. Ђату није ни закачило, ни мене. А Жацу, како полетео шрапнел, ударио у гркљан. Посилног ударило у главу, излази мозак, кључа. Један носиоц рањен у бутину, а други у чукаљ. А трубач осто читав! Како есплодирало, она ватра ударила, он сав гарав, не можеш да га познаш. Само контузован, није рањен. Трубач – жив и читав, а црн од барута. Превијем Жацу, превијем посилног, па ону двојицу. Посилном сам ударио два завоја, али умре на носилима. А Жаца жив још некако. Седнемо ја и ћата, шта можемо. Фронт измиче напред, а превијалишта још нема. Наложимо ватру, печемо корење. Чекамо. Док и сирома Жаца умре, те саранимо обојицу.
МИР СЕ СВИРО
Стигли смо ноћу у чету.
И дођемо у Царово Село. Истерани Бугари, али бију у повлачењу. Не бију село, а ми смо даље мало од села. Куће напуштене, нема нигде никог. Тек, мирише ракија! Реко: “Ћато, чекај ту и пази. Да видим де то мирише ракија.” Уђем у један подрум, нађем ракију. Њини војници точили па побегли, а оставили онако да тече из бурета. Узмем у чутурицу, па пођемо ја и ћата да тражимо чету и командира. Трубача оставимо да буде са она два рањеника. А имали смо да идемо с овог брда на оно брдо. Да идемо цео сат. А ту има раван, а у равни шљиве маџарке. Зреле, пуне, младо воће па се савило од земље.
Нађемо чету, одреди командир носиоце за рањенике.
И лепо, сутрадан, примирје. Предају се Бугари. Доведу до нас па им вежу очи и спроводе команданту батаљона, команданту пука. Бију наши још артилеријом, али закратко беше. Иде ти отуд бугарски један официр и трубач. Свира трубач предају. Нису га дирали наши, одведу официра у штаб. Мир, нема да се чује пушка. Одем у онај шљивар где је војска наша боравила. Оно – ниједна шљива није остала. Кагод оно гусенице да су обрстеле. Није храна стизала, брзо смо напредовали. Појела војска шљиве, пекла корење, окршена цела једна њива кукуруза.
Од Царевог Села нема више борбе, мир се свиро. Победа! Србијицо, душо горка. Било весеље, ми војници смо се веселили, певали смо.
Па нас крену одатле за Македонију. У Скопље. Из Скопља терају нас опет некуд – за Тетово. Па за Конопљиште. Одатле у Жировницу. Све исто наређење: да се чисти од непријатеља нова држава. Па ајд на албанску границу. Одатле добијемо распоред за Приштину, ту држимо ред, идемо у околину. Ту будем два месеца па сам прекомандован за Призрен, исто – држимо ред.
Из Призрена опет ме пребаце у Скопље.
Из Скопља, деветнајсте године с пролећа, ја и Диша Василић дођемо у Младеновац, он је из Младеновца. Прво код њега кући дођемо. Ноћим, па ујутру ја пођем кући.
Код куће – они су већ знали да је наш Влајко погинуо. После су и они два брата дошли. Пуштени отуд из заробљеништва. Опасније било њима него мени, пасли траву у логору. А ја сам на положају имо и леба и с леба, и вина и дувана. Душо горка!
