име: Јанићије
презиме: Здравковић
име оца: Ђорђе
место: Велика Плана, рођен у Црнатову
општина: Велика Плана
година рођења: 1896.
година смрти:
извор података: “Србијицо, душо горка”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.
ПОБЕГ-ЗРНО
Јанићије Здравковић, земљоделац из Велике Плане, рођен 1896. године у село Црнатово, име оца Ђорђе а мајке Дина. Нисам ни врата основне школе упозно, кака школа! Ми смо три брата били, и ћале ни купи буквар, из ту једну књигу сви да си учимо. Ја се труди, труди, и важно је: сам пишем писмо и читам. И најстарији брат Драгутин се научи такој, а средњи брат Алекса неће се труди. Е, он се па научи у војску, моро да чита оније бројеви у артилерија.
Позвали ни у војску у јесен 1915. године; у бербу грожђа одем у рат, а исто у бербу грожђа врнем се из рат, три години кад прође.
ДА КУРШУМ НЕ ВАЋА
И кад ће полазим, обувам штављени опанци нови, на леђа памуклију обукујем. Панталоне сукњене, на главу шајкача. Нове дреје, све ново: риљао сам десет дана за једну памуклију – пол’ динара надница беше. И сас њу све сам пребродио.
Полазим, белу торбу сам упртио на леђа, а ћале учи ме: “Сине, у војску ће научиш како да се сакријеш и како да убијеш. Немој насиље да правиш. Немој д’ украдеш – леба узимај, друго немој. Војник на место да будеш.”
Ћале ме соколи, а мајка ушива у тканице амајлију: од копиле кочицу и побег-зрно – од кукуруз, оно што испод воденички камен побегне несамлевено:
“То ће те спаси”, каже, “куршум не ваћа.”
Ја вереницу у село оставио и то ми најжал беше.
А мој исписник Милутин, од Мицићи, он си доведе девојку кући. Није венчо, ни… а позив у рат добио! (Она си дође сестра натуј моју вереницу – из исту фамилију оне су).
И шта си оно важно још тури у торбицу? А, дудук, што се вика окарина, од смоницу правњето и печено. А један Витко из село, он дудук поно – фрула трешњова, умео Витко изистински да свира, а ја онако, по чобански.
Е, јависмо се у команду у Прокупље. Туј врши се ко неки регрутација. А оно гледали само имаш ли око, је л’ ти је нога здрава, знаеш ли име и откуде си и – готово, иди, све способно.
Оружје – пушке даваше на сваки четврти, ја не доби. У касарину кревет нема, ћебе нема, чанак и кашику ћале ми донеја. Метле нема да се касарина и круг почисти, од своју пару ми куповали. И свеће миликерке исто сами куповали – да се у ноћ види.
Малко време у Прокупље борависмо, идемо цело годиште деведесет шесто за Рашку. Па од Рашку за Нов’ Пазар. Од туј ајде за Косовска Митровица. Нас читали како Нишке резервне трупе, а пишемо се како Моравска дивизија, Други пук.
Командир ни на чету актвни поднаредник. Црнотравац и он, саветује ни, добар човек:
“Напред, војско! Ако напуштите, ако се оделите од јединицу, ви главу неће спасите. Непријатељ иде за нас, а Шиптари чим се оделиш убију, узну одело и бацу те.”
Ми све пешке идемо, и командир пешке иде с нас. Добро. Е, неје добро: има каплари, они па душу побише! Бију зато што влас’ има. Кој застане или се одаљи, деветнајс и шес добије по гузицу; бију са шибу од дивљу шливу осечену.
Из Митровице на Призрен идемо, де је Ћуркус и Љум-кула. И река Дрим ту имаше. Не мож даље, нема пролаз: има само грбаво да се иде. У Дрим топови гурнути, и комору ривнули – да се непријатељ не фајди.
Е, уђосмо у Албанију.
Леба нема, ја моји динари потрошио, две банке у сребро био поно од кућу. Шатор имамо: у Нов’ Пазар дали ни. Велики руски шатори, по десет војника у један улега. Ватрицу ложимо, шатор распињемо и тако си ноћујемо.
Гладни. Снег нападо да се скоцањиш. Има кој од кућу слабо одело поно, ја у памуклију – она снагу држи, ама ноге ми утрнуле од ладноћу, ко да несу моје. Албанија камен гол и пустиња, нигде село нема. Опанци се поцепаше, ноге цел дан мокре. Сазувам опанце ноћу, дебеле чарапе од вуну на ноге собувам.
Ја си идем сас Бошко Станковић, шурак ми дође, превео ме преко Албанију. Тај не лега док не нађе да се једе. Наши поједини и злато понели, бре! Они зајно си живу и слошки купују. А ми голи како знамо. Бошко тај сналажлив беше. Путујемо и ће да коначимо, а Бошко – он док не нађе куд вода жуборка и певац поје, он не лега. Како лиња иде тамо.
“Како смеш по ноћ да лињаш, има пцета, има чудило…” А он ми каже:
“Набери си дрва да метеш да се згорује у жар, ми смо псурију нашли.” И донесе, поједосмо месо, ама без слас, сол немамо.
НАШО СРПСКО МОРА ПОСТОЈИ
Неки се врнуше, наши регрути. Мен зове један опанчар из варош што је, да се врнемо. А Јола Американац, у Америку му теча, имо винарски подрум у Власотинце, вели ми:
“Лако ће се ми врнемо. Ал ће ни отерају браћа Бугари у ропство. Ма има дође ослобођење! Србија мора да постоји. Мора постоји нашо име, нашо српско неће се изгуби.” Спавамо укруг ватре. Жива дрва гору на жар. Снег пада, децембар месец. Остају мртви регрути: празна торба, леба нема, обућа нема. Гладан човек се топи, али пине си водицу. Бошко од цигару половче џађе:
“Тргни си дим, он ће те омами, има лакшији будеш.” Били смо ослабели што горе да буде не мож. Једва се иде и једва душа носи. На едно место Бошко нашеа две цокуле, са мртвак скинуо – није са један него са двојицу, две леве цокуле дава ми:
“Ово ће те спаси. Боље д’ идеш по снег на ђон, него ли на табан.”
И ја то обујем, и бог да поможе.
А Милутин онај Мицић, да пресвисне од жалос за женску. И ја остави вереницу, али ја јок, гледам главу да спасем. А он, које од глад, које од идење и муку, на мал живот остануо. Каже: “Да се врнемо, бре?”
“Јок, нећемо. Горе ће изгинеш, и у ропство има паднеш.”
Он разби памет човек, бре! Пропаде. Га нестаје, копни. Копни. И једно јутро готов. И умре у ноћ, поред огањ. Ми у шуму малко закопасмо…
Деца арнаутска проју износу те продају, проја са све тулуску самлевена. Купује ко паре има. Ја немам, Бошко нема, Витко онај сирома, ни од кућу паре није понеа. Витко гладан, а фрулу не пушта: а си застанемо – у ноћ, у дан – Витко фрулу си зема. И свирка! А гладан! Нас весели, цел шатор весели пред спијење. А слабо одело њему, од кућу слабо поно, и он сирома беше. Дава му наредник што ни командир, дава му шињел плав, и цокуле му дава – швапско. А он, од ладноту, од глад и од вашке тифус уватијо. И у ноћ… јутро беше? Јутро, ми ће пођемо, Витко лежи. Ми у едно грло:
“Витко, Витко, бре!”, он се не одзива. Фрулу у руке држи, а живот нема.
… у Тирану дођосмо. Ту леба добисмо и ноћ једну коначисмо. Идемо за море.
У Драч не давају да се иде. Иди, иди. Преко реке, две ли беше? Војуша трећа. Она плинула, кроз вода и кроз блато бродимо, два дана одимо. И киша врне ноћ и дан. Пола од нас регрути – што врнуло се, што остало, што пропало. Код Војуше Талијани лебно бршно ни дали. И конзерве, и пексимит давали.
Пет дана код Војушу под шатор бесмо. Небо се очистило, леп дан: и данас, и сутра, и трећи дан. Река се врнула у правац, вода бистра… Пети дан ујутро, кад из шатор си пођомо, у воду видим – гол човек, на леђа бачен. Ракови и рибе по њега се размилели у воду. И тад ме догрозе: цел дан ни воду не окуси. А тифус ме уватио, и болес, и ватра, ја у несвес улезнуо. Кожа ми се ољускала. Ољуштени зову мен.
У Валону лађа нас на море сачекује.
У БИЗЕРТУ ПА НА ФРОНТ
За Француску, на Средоземно море бродимо. Четири дана и четири ноћ лађа на воду. Наврћала, не знам де, за ћумур и због опаснос. А ми добили онај црева и пампури за спасивање. Тешко ми беше не лађу. Ко је на средину тај не поврће, а ко је на крајеве поврће, лађа се лелуја.
Излази ја гор: чамци има начичкани са страну; колко народ има, за сви има спасивање. И у воду ја гледа: риба нека велика… морска пцета по лађу иду. А кој умре на лађу, они га не терају там, бацу га у море! Било умирање, још како! Ја Бога моли само на лађу да си не мрејем, у вода да ме не фрљају. Нема шума, нема трн, нема грм. Само вода зелена.
У Бизерт, на крај, стигосмо. У подне, сачекују ни Французи, има шта да виду каки су Срби: поцепани, јадни, болесни. Туј у кола санитет, кој не можа да ода, у кола га возу. Мене у болницу одвезоше. Тамо шишање, бријање, мијење, све чисто се обукује и у кревет, под ћебе се подвукујеш. Легам ја, а онај Француз вика на вагу прво да си идем. Тргнуше, вага каже: четрејест и једно кило.
У туј болници доктори Французи. Нега ту, лечење ту. Подуго беше. А чим си осете да је неки поздрав, ома у логор српски иде.
Одем и ја у логор. Српски официри чекају, пишу ме у Десети пук, Моравска дивизија. Учење ту. Барака од чамове даске. Ветар цел дан дува. Песак, свуд песак, у порцију труни. Ма у кашику труни!
Опет дође си по нас лађа француска. Идемо код лађу. Тун попови опеваше наш живот. И музика ни војна испраћа. Идемо за Солун, на фронт.
Четири дана, четири ноћа на вода, па у Солун стигосмо.
Петнајс дан у неко поље солунско бесмо. Сад ја опет у друго друштво: Шеснајсти пук Моравска дивизија. Читам се у митраљеско одељење. А Бошко онај, помал беше од мен, њега у комору оставише, на официри провијант да бави.
Ајд у воз, ајд у камион и ајд пешке, дођомо на положај: више Водеч на Језеро. И ту нађем брата од тетку, Урош Анђелковић, он јело на фронт ноћом носи. Ту један дан износимо гранате уз чуку, по две под мишку, те бију наши топови.
И сад ми залегосмо у ров, а Бугари отуд против нама. Ни два дана не прође како туј ми, у јуриш они иду. Гуша за гушу, нож у нож. Наша победа, исправисмо ми фронт.
НОГА У ГИПСУ
И сад ми се укопали, уредили све лепо. Командир ни капетан Харалампије Ђорђевић. Иде си из рова у ров, а по њега јаре шарено скаче, купио јаре од Грци. Дође јаре и код нас, давамо леб и шећер, оно игра си. (До Темишвар јаре са нас ишло).
Борба беше са Бугари у едну суводолчину. А ровови још немамо, залегнемо си у земљу, зачапрљимо у оној брдо и камен сас ашовче.
А туј река завија, око Пелистер тече, па на Битољ иде. Наше место се вика село Баће, кота десет-педесет. Туј дође криво, и туј река иде. Добро. И ми ће идемо напред. А бугарска граната паде на пет корака до мен. И рањет сам у десно стопало, а башка закачило повише десна обрва. У десет сата у дан рањет сам… борба беше цел дан. У десет сата у ноћ турише ме на мазгу и ајде у пуковско превијалиште. Па у Солун.
У Солуну превије ме лекар Француз. Ту скинуа онај завој и: “Кес кесе…”, баци оно што поврзали, све лепо си уради, а више обрву фластер улепи. И сад – идем си опет за Бизерт.
Добро, одвезе ни лађа у Бизерт. У она иста болница опет ја. Турише ми на груди значку ошта и ди сам рањет. Лечење не помага, нога се надува и помодри, на зло се дава. Они мен давај у воз па ајде у Тунис.
Е тамо, у Тунис, лепо беше: у цивилна болница лечење. Који месец то беше? Крај сектембра. А останам туј до марта седамнајсте. Уф, туј лепо проживесмо. Не одам без штаку, нога моја у гипс до колено и преко колено, ми платимо фијакерџију. И вози ни у главни варош и по варош, четири нас вози за едан франак.
Ја сам и у цркву тамо ишо, да свећу палим за живот и здравље. Тамо не стоју, него седу у цркву. И на колена падну у молитва. А ја сас гипс и штаку само седим и гледам.
И у кафану, исто, ишо сам. Са један наш жандарац, и он туј на лечење. Беше ја извадио ногу из гипс и штаку фрљнуо.
Чим си ја извади ногу из гипс, тај жандарац каже:
“Ајде, ћу те водим у куплерај.”
Добро, одомо. Петнајс женске там има, лепа и млада свака. Давам пет франака и увати једну за руку, седе она при мен. И одем си, води мен она тамо у њену собу… малко време беше. Кад си ја излезо, а жандарац дође и питује ме:
“Шта си ради, бре?” Реко тако и тако:
“Млого лепа, и ја се изгуби… Не дава да се ломи.”
А жандарац:
“Ти ништа не знаш.”
Комендију си прависмо у болница. Управник Француз иска да гледа свадба како бива у наш крај. Изводисмо и тој.
За смеј. И црнца једног учасмо како се по нашки поје “Катице, Катице”. Он по цел дан поје:
“Гатизе, Гатизе, згидај гађизе…”
Лепо си живесмо у Тунис, Албанија се заборави, и фронт се заборави. Нога ми оздравела, моја снага, кад си тргну на болничка вага, седамдесет и седам кила беше.
Добро, ајде опет на лађу за Солун, за фронт да се иде.
И лађа довезе ни, врнем се у моја јединица. Она отишла мало понапред, до Кајмакчалан, на Соколац држи фронт. Опет си уђо у ров, беше март седамнајсте, ладно време. Стене поврз нама, високо, на чекрк леб и муницију дижу за нас.
Пуцамо, и дан и ноћ, пуцамо на Бугари. И они исто на нас, и топови бију. А Бугари добивали мало лепца, како песница, проју добивали. Он си закачи леб у гранату и баци куде нас сас писмо: “Празан ранац не чува шанац.” Дође Бугар у ноћ до жицу и предава се.
Једну ноћ на мртва стража бесмо, идемо тројица пред жицу, двеста метара од наш ров далеко. И ту ћаде наша батерија да ни побије. А један Душан Гоцић отиде си те јави на тобџије да се ватра одаљи. Ма бије пред нас па се одижемо ка лиске, помало остојање био уватио.
На мртву стражу има цела ноћ будан да јеси. Три војника беше на ноћ. А една пустаија с нас дође и спије на мртва стража! Он цел дан и ноћ карте чешља там у ров, а при нас спије. На мртва стража спије: рче, рче – Бугари да ни чују там. А ми пролијемо чутурицу сас воду њему по главу, он си рипа и очи избуљи. Од Заплање био, повише Ниш…
Храна у ров добра, никад без меско није. Само ни зајебаше једанпут: од питоми зајци цел месец даваше ни месо сас пилав.
У позадина кад си одимо, там свирка има, игра има. Ја си у окарину свиркам. Далечко то од фронт. И кујна наша ту јесте. Има стење високо, то место заклонито беше. Ама паде граната међу кувари, све ги растури, кувари погинали. Јебем ти гранату, три дана само конзерве си једосмо!
И у ров, код нама гинуло се од гранату. Дођоше пионери пред ноћ и командир њин, намешћају жицу што је пред нас. Кад, Бугари осетили! Па кад опалише брзу паљбу, само сипају гранате, оној гвожђе сија, сија. А тај њин командир – позадинац ли је, борбу није видеја до тај ноћ – он плаче, кука како дете мало. И ја си идем там до жицу, и у ров га носим, рањет човек, велим. Јок, он цел човек, претрупија се од гранату. А ја си реко:
“А, сине мамин! Како ми сваку ноћ једемо тије краставице!“ Ућута он, нема га жив да се јави.
У рано пролећ осамнајсте магла беше, на четири корак човек не се види, како ноћ да је. А при нас носи леб стар један човек. Он си иде кроз маглу и вика: “Чича, чича.” Вика да не погреши и у бугарско да си оде там. “Чича, чича!” – ако се одзивамо, иде си напред. “Јављајте се”, каже, “ће останете без ручак.” Једну ноћ беше смешно: погреши Бугарин и дође по маглу са све коња, и леб донесе овам.
У СЕЛО ДА СЕ ЗНАЈЕ
И дође сектембар осамнајсте, пробој фронта да се врши. Топови седам реда, и то све бије на бугарски ровови. Ако треба, за недељу дана да бије. А Бугари не чекаше ни двајес и четири сата, и ми пођомо у пробој – под пуну ратну спрему. Бугари предавају се, за Солун у жицу ги отераше цел пук. А ја си идем како помоћник на пушкомитрољез. Подмећем раме, а нишанџија тури митрољез и кррррк! кррррк! – бије рафално. А кад помеђу бугарска војска Македонац има, он си ома зема пушка и иде сас нас, у нашу војску се уписива како добровољац.
Дођосмо до варош Свети Никол. Преко Бугарску да си идемо да вратимо зло што су чинили нашом деци и сељацима. А они, браћа, писмени: премирје склопише.
Наступамо, сваки пук има свој правац, наш моравски пук ишо све уз пругу. Ми преко Заплања идемо на мој варош – на Власотинце. Па село Шишава, па село Кумарица, па идемо за село Зајце, за Сенче, па село Барбеш преко планина на према Ниш. Кроз Ниш извуко се Немац из Бугарску, не беше гранате при нас да се пруга разрије. Ту пређомо Нишаву па имаше село Матеовци. Из то село мој друг, добар човек, Циганин. Матеа смо га викали. И он си отиде напред те јавља тамо. И кад ми дођосмо, његови оније, сељаци и вамилија му, ракију изнели, јело изнели. Водник наш пије ракију, сипају ни у чутурице. А командир наш Харалампије псује, псује. Љути се капетан… Дође сељак један и вели:
“Горен у брдо Немци има. Ајде, ја ћу ве водим.”
Командир распореди: један вод иде лево, други десно, два у средину. Ајде, ајде у брдо. Тек – Немци! Ћак-ћок, митрољез кррррк! кррррк! А наш нишанџија тури опет митрољез на моје раме и само ткаве – коси, бије, коси: кррррк! кррррк! Из стојећи став бије. Неће си изиђу они из шуму, те опколисмо и заробисмо – у ропство Немац иде.
Кад бесмо код Ражањ, од немачку гранату три официра погибе наши. Код Алексинац – и туј смо прошли – собалили они свиње у казани – бугарски, немачки, још врије… Зајебали они све и побегли. И туј има везате краве, са шрапнели све израњете – кој зна чије гранате туј ровале.
Од Алексинац… за Параћин идемо. Нема борба. Па идомо овде на Плану, из Плану за Паланку. И кроз Азању идомо. Све до Пожаревац, и још напред. Чамци ни превозоше преко Дунав, идемо за Вршац па у Темишвар.
У Темишвар останемо подуго. Па уватимо за Сомбор. Од Сомбор идомо у Печуј, у Маџарску. Из Печуј у Суботицу, па опет у Сомбор. Е, из Сомбор пустише ме неки дан кући.
Код кућу – браћа Драгутин и Алекса врнули се из бугарско ропство; чукали камен и мостови правили там. А ћале ми пушку довати па увис: дууум! – да се у село знаје, каже, врнуо се син војник из рат.
