Јанковић Александар

име: Александар
презиме: Јанковић
име оца: Драгутин
место: Јеловик
општина: Аранђеловац
година рођења: 1896.
година смрти:
извор података: “Србијицо, душо горка”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.

ПРИМИ ПОЗДРАВ ОД РАТНИКА

Зовем се Александар Јанковић, име оца Драгутин а мајке Перуника. Рођен сам 1896. године у селу Јеловику код Аранђеловца. После основне школе осто сам код оца ко земљорадник. У селу је неки чувени учитељ био, Милутин Настасијевић из Сипића. Он каже мом деди:
“Чика-Миленко”, свако вече дође код њега, “треба Лесу да школујете, добар је ђак.”
“Хоћемо,” каже, “на Сорбони да га школујемо. Могућни смо, имамо шесет и пет ектара земље.”
Али стричеви оће слугу без новаца, не даду:
“Бајо, школуј млађе, остави њега.”
И ја ти останем на селу, даље не продужим. (После ми се то одразило много. Кад смо прешли море, ођали су: Шта си ти? Пекар. Шта си ти? Ковач. Шта си ти? Столар… Они остају у позадини, а само земљорадник на фронт. И ђаци који су почели да уче школу иду у Париз да продуже школу. Ја сам после проклињо моје старије).

СМРТНЕ ДЕПЕШЕ

Наша кућа – то је била задруга од осамнес чланова: два стрица и отац са породицама. Мој отац био најстарији, средњи брат звао се Тихомир, а најмлађи завршио ратарску школу, па произведен за официра, 1908. године. Њему име било Милоје Јанковић. Кад је објављен Турској рат дванесте године, он је из Крагујевца водио једну чету Једанестог пука – из Жабара, из Ратара, све код њега било. Шумадинска дивизија то. И тај Једанаести пук после битке на Куманову одвојен, продужи да помогне Црногорцима да заузму Скадар. Оде тај пук тамо. А стриц Тихомир, артилерац, и отац, још су ратовали, ослобађала српска војска Прилеп, Битољ…
Деда је одлазио у село, имала једна кафаница где се састају и чекају свако вече пошту. И нема вечери да не дође депеша да је неко погинуо… Ја се сећам кад је донето за мог стрица: сви стојимо око поштоноше и стрепимо. Отвори депешу и учитељ прочита – звао се Петар Јокановић, он није отишо у рат, био неспособан у ногу, отвори депешу и чита:
“Јанковић Милоје. Погинуо у Скадру, на тврђави Тарабошу. Сахрањен у Каваји код цркве.”
После осам дана, мој стриц Тихомир – он је био преседник општине и није позван у рат, али он је немиран био и отишао ко добровољац одмах у јединицу, и тамо упознали га сви официри Шумадинске дивизије – дозна он, кажу му:
“Тихомире, пропао ти је брат на Скадру.” А он одмах:
“Ја идем тамо.”
“Немој да идеш кроз Албанију, опасно је.” Каже:
“Ја морам да идем.”
Они му даду пет војника н он оде у Кавају. Нађе брата Милоја, ископа га и метне у сандук лимени. И отера га на море, у Драч. Ту у лађу па за Солун… Па нема га месец дана. Деда каже:
“Што га нема, пропашће и он. Шта је са њим?”
Али он био способан, прешо лађом море и искрца се у Солуну. Из Солуна посло депешу том Петру учитељу, каже:
“Перо, преносим тело покојног Милоја.”
Онда мило било породици што је жив он.
И дотера га. Изишо пред њега цео Јеловик.
Да вам испричам још и ово. Тај стриц мој, Тихомир, ратово на Солунском фронту, па кад је била једна борба тамо на положају на Горничеву, наша пешадија потегне па оступи, али он није дао од топова да оступи нико, него викне на послугу:
“Дајте само картече! Картече!” Она прска пред рововима. Туко картечом, туко и поврати Бугаре. Кад то види командир пешадије, он врати војску, али тог стрица Тихомира ране тешко док се пешадија вратила. Ране га на топу, али он дествово даље. То се, после борбе, чуло у Врховној команди. А њега однели у болницу. И кад је регент Александар обилазио рањенике и дошо код њега, пита га:
“Одакле си?”
“Ја сам од Аранђеловца, срез јасенички.”
“Где си рањен? Јеси л’ ти тај наредник што си осто на топу? Хоћу да те одликујем Карађорђевом звездом.”
“Ваше височанство, ја имам једну Карађорђеву звезду, из балканског рата.”
“Ако имаш! Још једном ти дајем.”
И тако добије, лично га регент Александар одликово другом Карађорђевом звездом.
Кад се завршио рат, произвели су га за капетана прве класе. Резервни официр. Отеран је у заробљеништво и умро 1943. године мој стриц Тихомир, у Немачкој, у официрском логору.
А мој отац, да вам причам он је био Десети пук другог позива, Шумадинска дивизија. Отац је био стално у рату: и дванесте, и тринесте, и четрнесте године. Па кад су оступали, петнесте, били су иза Ниша, код Пусте реке, краљ Петар дође ту и каже:
“Браћо, да ударимо још на Бугаре да их потучемо па макар морали после да оступамо.”
Ударе. И потуку ту Бугаре до ноге. Причо ми је један отуд, неки Пера Михајловић, он је тада био дете:
“У Пустој реци толико је било костију да нисмо могли ми деца да се купамо. Кости бугарских и наших војника.” И ту мога оца ране тешко. Једну му руку пребију, и доле у ноге ударе. Однесу га у Крушевац у болницу. Ту је заробљен као рањеник. Излечен и отеран у ропство, мислим да је у Чешкој у ропству био.
Ја као младић остајем 1914. године са дедом код куће, отац и стриц, кажем, отишли су у рат. А деца пуна кућа, задруга велика била. Имо сам и ја браћу. Мој отац се женио два пута, у петој години осто сам без мајке. Ја, једна сестра и један брат. Ја сам био најстарије дете. Кад се отац оженио по други пут, добио сам још три брата, нас је пет браће било. И останем са дедом код куће. Али дали смо коње и волове држави, није имало возила другога. Дали смо пар волова и коња једног јашећег, а једног је одјахао стриц Тихомир у артилерију. Долазе војници кући и кажу:
“Деда, дај кола и волове да товаримо грађу, да терамо за утврђивање топова.”
У државној шуми насечемо и довеземо грађу, овде испод Аранђеловца Моравска дивизија била, према Орашцу. Копали утврђења, али још се није знало где ће да пређе Шваба. Није се знало да л’ ће да пређе на Дрини или на Дунаву. Онда је војска била распоређена од Аранђеловца до Ваљева. И кад сам ја отеро грађу, оно само војска ко рисови, све нова одела, чизме… Стоваримо ми неке буквице од пет метара, ископани ровови за хаубице, под брдом намештено. Али други дан – ко да их нешто поједе, нестадоше. Нестаде војске. А то је Степа, његова била команда, право на Цер посло Шумадинску, Моравску, отишло тамо све. Распоред био. Преко ноћи отишли. Срећом те они пре стигну на Цер од Шваба.

БЕЖАНИЈА

Кад је било оступање за време колубарске битке, у селу је владала стрепња велика: да не продру овамо.
Отуд од Мачве и Београда била је навалила бежанија. Ми смо примили неке из Пецке, од Лазаревца и те околине. Дотерали и стоку и жито, што год су могли.
А падала је киша и путеви су били пуни воде и блата. Гомиле бежаније – народа, стоке и кола – кретале су се друмом. Жене су вукле децу за волујским колима, увијену у поњавице. Закрчили су путеве, и официри су викали на бежанију, јер нису могле војне колоне да прођу. Жене, старци и деца, са поњавицом преко главе на киши, иду раскаљеним друмом.
Пролази бежанија, не знају они куд иду и где ће да се зауставе, мокри, прозебли и каљави. А њих већ сустиже војна колона – топови и каре са коњским запрегама.
Јурили су они, артилерија, да запоседну нове положаје. Јер тамо је горело: водила се битка и дан и ноћ.
Избеглице у селу распоређиво је преседник: де има две куће у дворишту, или где има више стаја. Ми смо стекли кумове и пријатеље из Пецке и из оних крајева. Код нас пуна кућа народа – дошле жене и децу довукле, имало нас више од тридесет. Највише је било жена и деце, мање је старијих људи имало. Али међу њима неки Стојан, било му је око седамдесет година, он не може да мирује, него каже:
“Ја ћу да се провучем, да идем кући да видим шта је и како је.”
И он оде.
(И шта се десило: кад су се ови из бежаније вратили, Шваба истеран, само су нашли један опанак његов у кући. Пуне су јасле пшенице биле што су Швабе храниле коње. Све су поодносили, а шта је са Стојаном било никад нису сазнали. Швабе су биле љуте, и кад некога закаче у оступању они су терали пред собом. Он се презиво Иванковић, Стојан Иванковић из Пецке).
Чујемо како грме топови. Размишљамо: ако крену овамо, где ћемо сад ми.
Док се оступало, била се војска поколебала, па су поставили на раскрснице као стражу – почели су војници да дезертирају, и неке су стрељали. Ниси смео кући за божју мајку. Код нас у селу на раскрсници био потпоручник коњички, звао се Белимарковић. Он је поставио тамо на доста места патроле, а у нашој кући становао. Распоредио да се крстари, да војска не дезертира. Једног су из Живковаца стрељали на лицу места. После сам сазно да је у преком суду био пуковник Динић, он је био ратни инвалид. Неке је осудио на смрт, али један се из Јеловика извукао: одговаро некако те се спасао, није стрељан. Звао се Богосав Николић, војник био. И опросте му.

У ПРИХВАТУ РАЊЕНИКА

У време церске и колубарске битке, и кад је завладо тифус, ја сам све време у Аранђеловцу био. Помагао сам у прихвату рањеника, има још мојих другара, одређено из Јеловика нас пет.
Нема болнице, а стижу рањеници. У Старо здање, ту је била смештена болница; и Ново здање преуређено у болницу, оно је било код општине. И још неке кафане претворене у болнице. Ту су стизали рањеници са фронта. Приближаво се фронт све више и примако овде до Венчана.
Рањенике довозе колима волујским, војска нађе тамо сељаке са колима ако нема коморе довољно. Јер требало је вући муницију. А ишло се и топови се вукли. Путеви су били пропали, не могу коњи да извуку: ајде гурај, даји волове ко има, краве – само да се извлачи.
У Здању и кафанама било је кревета, војска је мобилисала те кревете, узели су од мало богатији људи.
Рањеници стижу: неки без руке, неки без ноге; имало рањених официра – расрђени, ниси мого лако да га услужиш. Ми смо послуживали те рањене официре и војнике.
Српски доктори оперишу рањенике, али био ту и један Американац. Баш мене одредили да помажем код њега, у оделењу где се справљају завоји. Кува се у неким апаратима, а ја пакујем у кутије. Доктор Американац држи стално лулу у зубима. Није знао српски, малокад проговори неку нашу реч.
Дежура се и ноћу: горе лампе петролејке у Старом и Новом здању. Исхрана је била организована, општине су давале, залихе су биле добре, имало је свега. Имало је и стоке, сваки је казо: “Ма терајте, боље једите ви…” И мој деда даво назимад и овце.
Још није почела наша офанзива на Колубари. Али примиче се непријатељ, сели се болница за Лесковац. Одавде из Аранђеловца. Све рањенике ми на носила па у теретне вагоне. На поду прострта слама. Завијене им главе, ноге, неки у бунилу… Само их ређај, као дрва, једног поред другог. А јесте било тешких рањеника: и на ногама завоји, и преко груди, бунца, ие зна за себе, али још жив; или – глава му сва у завојима, па метнули цевчице да дише кроз нос, вире само цевчице из оног завоја. Умирали су неки док су довезени до болнице. И у болници су умирали и у ноћ и у дан. Ту су сарањивани, у Аранђеловцу, на гробљу.
И кад смо потоварили у теретни воз рањенике у аранђеловачкој станици (ту је ишо мали воз, “ћира”), кренути су одавде за Младеновац и одмах претовар на нормални колосек, па за Лесковац.

ЗАШТО ДА ПОРОБИТЕ

Фронт се примако био до Венчана, до Белановице, доле до у Шуцима, чују се топови, гранате чују се, само грми… Мишић потеро Швабе, а и Степа навали. Он је бранио овде Космај – према Београду.
Једне ноћи престаде грмљавина, колубарска битка заврши се нашом победом. Шваба није ни сазно за Аранђеловац, није морало да се сели болница. Па се вратила опет у Старо здање.
Пошто је Шваба изјурен из Србије, нису стизали рањеници, али је тифус обаро. Тифус је страшно обаро, зараза – нема лекова, нема ништа.
Тифус и мене нађе.
Најпре ме увати зима, ко дрхтавица, и после лекари констатују: уватиоје тифус. И дају ми неких лекова и пусте ме кући. Знате л’ да ме један заробљеник спасао? Било је заробљеника: кроз Јеловик пролазе, спроводе их даље за Трешњевицу, Страгаре и Крагујевац. Наши војници их спроводе. Колоне и колоне у плавим шињелима, а имали су ранце од телеће коже. Био сам близу и видео, моја кућа је баш ту код општине, поред пута. Жене изнеле да продаду хлеб, суве шљиве, сир, сланину. Тим заробљеницима. Куповали су они, дозвољавали им наши стражари да купују. Међу заробљеницима било је и Срба, ови наши одозго, и отуд.
Пожалила се заробљенику моја сестра да сам ја болестан од тифуса. Он казо:
“Ја могу да га излечим, него питајте овога војника да ме пусти.”
Онај војник пусти га, дође у нашу кућу са тим заробљеником. И он мени стављо крпе мокре, целу ноћ ме завијо у облоге и седео поред мене. А волеоје да пије ракију: седи и пијуцка целу ноћ. И кад се свануло, мени било лакше. Тај војник-заробљеник био је из Бачке негде, говори српски. Псују и презиру ови наши сељаци заробљенике:
“Шта сте”, каже, “тражили код нас? Шта хоћете? Зашто”, каже, “да поробите? Зашто радите тако?” А они кажу:
“Фрањо то заповеда, Фрањо. Ми нисмо криви. Ми морамо.”
“Што се не предајете?”
“Па ето”, каже, “ми смо се, каже, предали.”
“Предали се кад сте морали.”

ГРЦИ НЕ ПРИМАЈУ

Петнесте, од половине лета, почео је да наступа непријатељ.
Прешо је Дунав, па су пукови наши пребацивати све у маршу великом на онај сектор који је угроженији.
По несрећи, и Бугарин објављује рат, удара нам са леђа. Муниције није било, војска изнурена, боса и гола.
Троји регрути били су преда мном четрнесте године кад се заратило, ја нисам мислио да ће да ме закачи да идем на фронт. Али сваки три месеца иде годиште, по једна класа, и дође време да идем и ја. Позову и моју класу – рођене 1896. године.
У команду сам од куће пошо у сељачком оделу. Сукно сељачко, дебело сукно. Јесен почиње, добро сам се обуко. На ногама опанци. Торбицу сваки понео и по један ћилим, поњаву – шта ко има. Деда се поздравио, а баба ме испратила, плаче. А ја сам ишо ко у сватове: па кад ми је отац тамо и стриц, идем и ја. Иако немамо никаких вести где су они.
Из мојег села нас осам било, кренемо пешке у Милановац, па у Чачак, ту нам била команда. Окружна команда и команда Десетог пука, де и ја припадам.
Од Чачка ишли смо Ибром све до Митровице, па у Вучитрн. Али ни ту нисмо остали дуго, почела је бежанија да стиже. У Вучитрну смо добили пушке, а од одела ништа. То су биле пушке крагујке, са пет метака. У Вучитрну било нас маса, то руји ка’ облак.
Морамо, каже, да оступамо, Шваба стиго. И онда нас крену даље. На воз у Вучитрну па до Липљана. У Липљану – силази, пешке, тамо нема пруге. Где ћемо – за Призрен. Преноћимо у Призрену, у неком гробљу, па одатле даље за Љум-кулу. Само наше годиште, имало нас неколико хиљада. Код Љум-куле пређемо Црни Дрим. И пођемо за Пишкопеју. Онда Дебар, из Дебра за Стругу, из Струге за Охрид, из Охрида у Битољ. Хтели су наши да нас пребаце у Солун као најмлађу класу, да нас сачувају, пошто је војска изгинула много. Али Грци не примају, него само као робље: да оставимо оружје. Ови наши не хтедну, него нас врате натраг: од Битоља Ресањ, па Охрид, до Струге. Од Струге, правац Албанија.
Уђемо у Албанију.
Повлачимо се организовано, ко војска. Водио нас потпуковник Чедомир Гаћановић.
У тој множини неки имали војничка одела, дали су некима, неки је набавио вештачки, али наши су погрешили: остало је у магацинима и вагонима цокула и одела, а није нам дато. Неки су само шињел набавили.
Путовање кроз Албанију било је тешко због самог терена и невремена. Од Ћуркуса ишли смо преко три планине и дошли у Елбасан. Од Елбасана доле равно. Горе снег у брдима, а доле људи вршу пиринач. Вршу са коњима. И ту неко време ми одседимо. Да вам кажем моју срећу: ја два дана нисам јео леба. Нити имам. Без динара сам био. А вашка се начичкала у оном сељачком оделу ко ошља од пшенице кад се врше. Него очистио сам одело над ватру: она чим осети дим и топлину, пада у ватру.
А један из Живковаца, познавали смо се, он био поред пута, пут иде овамо за варошицу, а ми пред Елбасаном. Пушке метнули у копе. Кад, отуд иду два коњаника. Погледа он, позна мојега стрица, он је наредник тада био.
“Која је то војска?”, пита стриц Тихомир њега.
“Ово су регрути Шумадинске дивизије.” И стриц Тихомир да пође даље, није познаво овога из Живковаца, звао се Живан Ђорђевић, а он викне:
“Тихомире! Ево твога Лесе овде.” А он врати коња, па само трупну чизмом пред мене, каже:
“Јаој, па зар си и ти дошо овде?” Ја се ражалим кад видех њега и плачем ко дете.
“Како си, имаш ли леба?” Реко:
“Ја два дана ништа нисам јео.”
Он оде код мог командира, питао да ме води у Елбасан да ме нахрани мало и да ми да да понесем.
“Добро, наредниче”, одобрио. Ја оставим пушку и одемо у Елбасан. Седнемо у једну прчварницу. Он наручи пасуљ, ја поједем пуну порцију. Па још једну. Каже:
“Немој више да једеш, не шали се главом. Него слушај: ти ћеш да идеш са мном у артилерију.”
“Шта ћу с пушком?”
“Нико те”, каже, “неће питати, само пренеси главу.”
И ја се вратим са стрицем у његову јединицу. Командант артилерије каже: “Заведите га на храну.” И тако сам преживео. А прикључи нам се и један из Војковаца, отуд од Јарменоваца, неки Станимир Радомировић, и стриц повео рачуна и о њему.
Ми се зауставимо у Елбасану месец дана. Војска пролази, оступа, али морају артилерци да држе положај. Топови горе по брдима размештени. Пролази војска, пролази данима и данима. Ми смо последњи кренули. Божић нам прошо у тим брдима код Елбасана.

НЕ МОГУ НА НОГЕ

Сад сам ја стално уза стрица у артилерији. То је био брдски пук, а припадао је Ужичкој војсци. У шаторима спавамо. Није тако хладно ту код Елбасана. Организована добро исхрана, стара војска – она је све предвидела. Мој стриц је набављо, баш сам видео код њега један рукав од шињела, завезан, пун сребра, то дато мом стрицу да набавља. То је рукав осечен од шињела. Он има куфер, има војника који му то чува. Тим сребром је купована и храна од Арнаута.
Топови су по дивизионима и батеријама распоређени, по четири топа на коњима се носе, па за њима послуга, и опет тако.
И ја се поново тешко разболим, од тифуса. Стриц ме одведе у неку кућу, то је као болница. Прегледају ме војни лекари:
“Тихомире”, кажу, “никаквих лекова немамо, него само нека једе кисело млеко што више, и поморанџе нека једе – да извади ватру.”
Ја тако урадим и мало прездравим. Али не могу на ноге. А креће се дивизион. Не могу да идем. И командант да коња мени: ја на коњу, држим се за ункаш, а стриц иде пешке.
Од Елбасана до мора доста дана је путовано, мало се путује па бивакујемо. Спавамо тако што поставимо шаторе… Није падао снег, има кише, има ветрова. Кад смо на путу, мораш да трпиш и да киснеш. Неко шатором, неко ћебетом огрне се и путујемо. Тешко се иде, хране нема.
Оступао је командант Војислав Томић, па оступао је неки Милован Гавриловић, Шукри што га звали. Он је био потпуковник. А знате л’ да је њему на Једрену Шукри-паша предо сабљу? Он је са Шукри-пашом био ђак у Француској. Кад је чуо – они су били заједно у академији у Паризу, били другови – и кад је сазно даје Милован ту са војском (српска и бугарска војска шес месеци опседале Једрене), он само каже: “Отворите град! Хоћу да предам сабљу и кључеве Миловану, мом школском другу.” И тако се прозове Милован Шукри. Али носио Воја двоје деце на коњу, оступали су, а леба нема, деци треба да се да. Каже:
“Шукри, богати, нема леба за децу. Шта ћу?”
“Имам”, каже, “ја војника”, неки Драгутин звани Гула, “он може да ти набави то.”
“Добро”, каже, “нека набави.”
А Шукри каже том војнику:
“Иди, Гуло, нађи леба за Томића”, каже, “за децу, богати.”
А Гула упита где је Штурмина армија. И оде тамо где они заноће. Велики шатор разапели код њега, код Павла Јуришића Штурма. Гула привуче се, подигне шатор са стране, извуче пун џак леба. И донесе, узме и он, и да Томићу.
Каже њему Воја Томић:
“Кажи где си ово укро, нећу ти ништа.” И Гула каже. Идемо према мору. Прелазимо једну реку, па другу и редом. Онда не можемо да идемо у Драч, тамо је потопио неке лађе Немац. Види се, није сва потонула, стрчи из воде.
Французи онда нареде да се иде од Драча поред мора у Валону.
На том путу од Драча до Валоне пропало је много војске. Само песак голи. У песку преноћива војска и регрути. Коњима потањају ноге у песак, омичу ноге и људи једва иду. Ветар носи песак у очи.
Већ смо у девесто шеснестој години, то је прошло и пола јануара. Ми последњи стижемо, та артилерија је остала да држи оступницу. Мене чуди само куд је она прошла до Елбасана. Јер то су планине и урвине. Командант пука, Добросав Миленковић, он је такав човек – као мајка био, све превео; официр изузетно добар, честитала му Врховна команда, касније генерал постао.
У Валони француска лађа стоји тамо у мору, не може да приђе уз обалу. А ту много се војске скр’ало, и артилерија и комора.
Преносе нас барке до лађе. Лађа огромна, пет дивизија у њу стане. Све се товари у лађу: војска, коњи и топови брђани. А степенице оне где се пењемо у лађу високе. Ја не могу да идем него бауљам, бауљам на рукама и ногама уза степенице. А Француз стао па броји горе колико ће да уђе у лађу. Ја бауљам, али зауставио сам колону, људи не могу да улазе од мене. А Француз то види и виче:
“Вит-вит!”, и лупа длан о длан. Знам да ме прибрзава, али мени душа дошла у котлац. И кад уђем у лађу, ја се претурим у страну да ме не погазе. А стриц донесе једно ћебе и баци на мене. И заспим. Тако слатко сам одспавао. Дође стриц, каже:
“Знаш где путујемо? Ми смо близу Крфа.”
И кад смо се искрцали, видимо: маслињаци свуд, а војска само руји – овде у логору, онде у логору. А мој стриц се распита где је Десети пук другог позива, ту је имало наших Јеловичана доста. И ту сазнамо да је мој отац рањен осто у Крушевцу, и сигурно је заробљен.

ДА ВИДИМО ТЕ ДИВОВЕ

Али дође наредба да се сваки војник јави у своју јединицу. Онда мој стриц пронађе где је моја јединица. Ја одем, и ништа ме не питају како сам прешао нити где ми је пушка. То су регрути – резервне крагујевачке трупе. И видим, нема мојих вршњака Јеловичана, страдали свих седморица у путу.
Дођоше Французи да нас очисте од гада и све оно одело наше метнуше на гомилу. Гомила као кућа. Упалише одела.
И дају нам све ново. Само енглески шињели, остало све француско. Добијали смо добру храну, и ја почнем да се опорављам.
И каже да се на Крфу посеју баште одмах, пролеће, да има мало лука, зелени и тако нешто. Одреде неког Милована од Крушевца и још двојицу: један није био жењен, млад човек, а други имо двоје деце. А Милован није имо децу, имо само жену. И дођу, па тамо сејали лук, копали. А Степа обуче цивилно одело, па онда дође код њих да разговара мало, да мишљење чује.
“Како сте”, каже, “војници?” Запиткиво их: “Имаш ли ти децу?” Тај младић казо:
“Ја нисам жењен.”
“А ти?”
“Ја”, каже, “имам двоје деце.”
“Па јеси ли потиштен?”
“Па”, каже, “јесам. Мислим једнако за кућом и децом.” А пита и тог Милована.
“Ја сам оставио жену”, каже.
“А имаш ли деце?”
“Немам. Да л’ ћу их наћи кад одем куђи акобогда, не знам”, водио комендију, а нису знали да је Степа.
“Па”, каже, “како се осећате, како живите?” Тај младић што нема жену ни децу, он каже:
“Ја се осећам добро, ништа се не секирам.”
“Па како”, каже му, “домовину си изгубио!”
“Знаш како: овде”, каже, “Француска ме рани, Енглеска ме одева, а на грчкој земљи живим.”
Нисмо остали дуго на Крфу, него нас млађе крену за Бизерту да се тамо обучимо и мало боље опоравимо.
Цела моја класа укрца се на лађу. Од Крфа до Бизерте није далек пут. Лађа има обезбеђења – торпиљери. Они лете каогођ керови тамо и овамо око лађе. Крстаре, крстаре. Швабе су постављале сумарене па смо добили појасеве, плуту, кад смо ушли у лађу. Као цигла, ушивено спреда и позади и напред закопчаш. Још је трајо јануар, али Средоземно море топло.
Кад буде ноћу нико не сме цигару да запали да се не види светло, лађа по мраку путује. Замрачено, само доле унутар има светло.
Преко дана изађемо горе на палубу, нагнемо се преко ограде. Кад је лепо време, оно трепери море, без дна, нигде земље, само шушти вода. Дивота је путовати, право да вам кажем. Али кад су буре, онда падамо ко снопље, повраћамо, то је страшно.
И стигнемо у Бизерту. Кад смо се искрцали, видимо – цела варош изашла да нас види. После причају они: “Ми смо”, каже, “изашли да видимо да ли долази српска војска. Да видимо те дивове, ми смо мислили да су то неки нарочити људи”. А ми изнурени – нисмо онакви каквим су нас описивали кад смо потукли Аустрију.
Одемо у логор Лазоаз. Ту су бараке направљене, распоредимо се по баракама. Ми смо се искрцали, сећам се, кад је Румунија објавила рат Немцу. Али они су одмах упустили, капитулирали.
У Бизерти провели смо четири месеца. Добили смо пушке, француске трометке. Храна добра. Сваки дан изјутра учење, изјутра рано, а преко дана врућина је јака, идемо у море, лежимо по води, купамо се. И после подне, кад залади, опет учење. Тешко је било, ратна служба. Тамо су ветрови велики, ветар наноси ситан песак ко сметове снега. Одмах клонеш, само се измиче испод ногу. Нанет песак чак по брдима.
Са Арапима смо се виђали, они су продавали кракер, доносили у логор. Кракер је био хладан, он га држи у леду неком, гасили смо жеђ. Они чувају овце, али сви су огрнути кабаницама иако је топло, ваљда тако штити се од сунца. Бела кабаница. А покопали земунице, и онда од врућине бегају у земунице.
Имале су и кантине, давали су и плату, али било је то мало.

ШВИЋКАЈУ МЕТКОВИ

Е, дође време да се иде назад за Солун, за фронт. Пре него што смо ушли у лађу, попови нас опевали.
Музика војна свира, отпраћају нас. У лађи исто добијамо појасеве, исто све, све.
И вратимо се у Солун. Био је јуни или јули. А наша стара војска је пре месец дана отишла и посела положај.
У Солуну сачекали нас официри и распореде нас где ће да логорујемо. Били смо ту само два-три дана и онда – на положај. Ми смо сви Шумадинска дивизија. А она је држала десно крило: Ветерник, Крвави зуб, Добро поље, Катунац… На десној страни били су Енглези код Кожуфа, а Прва армија је држала према Битољу леву страну од Лерина па преко Кајмакчалана и овамо Соколца па тако редом.
Возом одемо до Ветеркопа. Пруга одатле продужава за Битољ. Нормалан колосек. И ту сиђемо у Ветеркопу. Пешке после идемо тамо на Косурјан, Суботску. У Суботски је, мислим, био штаб дивизије. И онда изиђе један официр и распореди нас – мене и још неколико другова мојих:
“Идете у Дванести пук.” А он је поседао онда Ветерник и Крвави зуб.
И дођемо под Ветерник, место се зове Баково. Ту се одморимо и једне ноћи, кад је било дванес сати, кренемо под пуном ратном спремом на леђима. Чини ми се да смо до сванућа ишли док смо стигли под врх. Били смо се заморили и живот нам је омрзнуо.
Бугари су држали врх, а ми смо ниже били.
И ту, сећам се, дођосмо до команданта батаљона и растурисмо се, поседасмо, а отуд швићкају меткови. непријатељски. А он каже:
“Чувајте се, склоните се.” Па само учини: “Еј, децо, децо, зар сте и ви морали да дођете?”
А то је био Драгутин Гавриловић, бранилац Београда, онај чувени. Он је био командант батаљона онда на Ветернику, а командант пука био Јован Наумовић, пуковник. Мајор Гавриловић је био крупан човек, после сам разабро: родом од Чачка. Крупан, један страшан човек. Само су га доцније повукли.
Ту нас распореде по четама, припаднем Четвртој чети Првог батаљона, Дванести пук, Шумадинска дивизија. Командир чете ми био Жика Исаковић из Шаторње, попа оног чувенога син, тоје била велика фамилија. Капетан прве класе. Резервни. Било је учитеља, економиста, то су већином били командири. У Првом воду био сам, то је пешадија.
Каменит и врлетан тај положај. Ми смо зидали зидове пред собом до метар висине, да се склониш, јер Бугарин не треба да баца бомбу, он је пусти, она се котрља теби за врат.
Неки пут се распламса борба, само грми, грми. Па се опет мало утиша. Тако будемо ми једно месец дана. Дође наређење да се сменимо, долази Једанаести пук Воје Томића. И нас смене, сиђемо доле у Баково, у резерву.
Ту смо се одморили само један дан. А гори Кајмакчалан! Гори од борбе. И наређење одједном: Усиљени марш, правац за Кајмакчалан. Дванести, наш пук.
Кад смо стигли, дринци и дунавци, и војвода Вук, они су одузели врх Кајмакчалана. Ми продужимо гоњење. Али Вук погибе на Груништу. Заузмемо десну страну према Соколцу, а Дринска дивизија била на Рововској и Брегастој коси.

БУКЕТ ЖИЦЕ БОДЉИКАВЕ

И ту смо утврђени.
На том новом положају каменито све, али имало борове шуме, тако, био мало бољи положај, скровитије, али само до пролећа.
Јесте ме и срећа послужила. Падале су гранате, друг ми погине поред мене: жао ми је једног од Горњег Милановца, звао се Милисав Ратковић, из Брђана родом. Погибе на Брегастој коси, бацио Бугарин бомбу и она есплодира између мене и њега, мене није ни ранило, њега убила. Ја сам га саранио, по сто пута мислим о томе, у неком кршу црног камена: покријемо га шињелом и затрпамо земљом, крст направимо и напишемо ко је. Они су после прикупљали за у Солун, али не верујем да су га нашли.
Онда дође наређење да се вратимо у састав Шумадинске дивизије. Да не бисмо прелазили врх Кајмакчалана (он је висок 2700 метара), ми смо отишли око њега – на Скочивир, па смо изишли на пругу што иде од Битоља. И дошли до Водене. Па од Водене кренемо лево за нашу Шумадинску дивизију. И дођемо на положај Обла чука, између Ветерника и Доброг поља.
Остали смо код Обле чуке до пробоја фронта. То је пролеће 1917. године. Ту је огромна шума, али све су исекле гранате непријатељске отуда, а наше одовуд. Никад нога човечја није улазила у ту шуму. Али све је то срушено. Тамо где су Бугари – брдо. Али опет они поседају врх: они су дошли пре, а ту је граница између Грчке и нас, после тамо даље била Бугарска.
На Облој чуки утврдили смо се, копали ровове, тунеле, јер падају они мерзери од сто кила. Немци су их дотерали и он озго кад пада, разара све. Не можеш да направиш утврђење. Него ископамо у брдо тунел, као воз где иде. И ми чујемо тамо кад пукне, чујемо. Он лети па се из висине враћа, има оне перушке које обрну капислу доле и бије те у теме.
Једном, командир мени каже:
“Јанковићу, узми четири војника, да идеш код штаба батаљона да плетеш жицу бодљикаву.” Макарићи да се праве, да се жице избукете, па се ноћу веже тамо пред непријатеља.
Одемо ми доле код штаба батаљона, каже – ту ће да плетете. Лепа рудина, али има једна буква метар дебела. И почнемо ми да радимо, а војници чаврљају. Реко:
“Немој да говорите ништа.”
“Што?”
“Да чујемо тешку артилерију кад пукне, да се склонимо.” Оно учини само – банг! Реко:
“Бежи! Бежи под онај камен тамо где је командант!” Замислите: граната удари на један метар и по пред ону букву и осече је, колика је она дебела, и обрне је онамо где смо ми били. Гране доле падну, а стабло горе оде. А командант изишо, каже:
“Јаој, изгибоше ми војници!” А ја иза камена:
“Нисмо, господине команданте.”

РОВОВИ И ЗЕМУНИЦЕ

Постављена жица целом дужином фронта, ископали су они ровове и поставили жицу. Поставили смо и ми. Објавнице су ископане мало напред. Поред ровова изградили смо и земунице. Спроводнице су тако дубоке ископане да доносе на коњима храну, не види се коњ. Канте у две на коњу, отуд и отуд. Стално копали и утврђивали се. Ту је увек имало нешто ди се ради.
Панта Ђукић био командант артилерије, па кад он ошине, чини ти се да ће главу да скине. Само пишти граната и коси по њиним рововима. И ноћу се пуца из топова, пуца се с времена на време. Знаду остојање и бију. Преко дана батеријски осматрачи дођу у ров код нас. Он гледа где пада наша граната, из рова командује батерији. И кад увати остојање, и ноћу је мого да бије.
Ровови су удаљени како где, негде смо близу и чујемо једни друге. Псују Бугари, наши узвраћају. Само су то официри забранили касније. Они пуцају из пушака повремено, али ми смо били опрезни, ми смо зидали камен па смо правили пушкарнице, али ниси смео да гледаш у дан, него смо имали резервне пушкарнице одакле гледамо.
А један наредник, стари борац из колубарске битке, доно одело, био у болници и распоређен ту, у наш вод, дошо код нас. И ја кажем:
“Гос-нареднине, сагните се, бију Бугари овде.” А он се исправио, крупан човек:
“Ма”, каже, “шта ти мени причаш кад сам ја стари ратник.” Није он то још ни изговорио, пушка учини; ћос! Посред чела! Шлем му одлете, и прште му глава, кроз шлем му пробио метак! И како је држо руке у шињелу, на леђа паде и погибе човек. Нисмо му још ни име сазнали, тек је дошо. И погибе.
Некад ноћу припуцају, отвори се борба па не знаш да ли нападају, умеша се и артилерија, почну наши да бију и то траје неколико часова, па се утиша опет.
Земунице су добро утврђене; наваљали смо одозго читаве букве, па онда камен, па земљу. Имали смо радничко оделење које је стругало букве па су оне талпе доношене ту, у тунел, те су облагане стране ко у рудницима. Осигуравали. Па свака јединица за себе ископала тунел.
А спремало се страшно. Била је уметрена артилеријска муниција ко дрва, нико то и не чува. Целу ноћ само шушги папрат, – преносе они Македонци на магарићима гранате: доноси и пакује.
Понеки наш се преда. Био један од Милановца, он рече код мене:
“Ја ћу да се предам.”
“Јеси л’ луд, бре? Доћи ће време, велим, да ми ослободимо земљу.”
“Не верујем. Ја не верујем”, каже. Ја мислим шали се. Кад, једног дана њега нема, предао се. Ноћу отишао.
Бугари се предају, провуче се јаругом, слабо поседнуто.
Тако се и војвода Луне провуко, он је био по Србији, он је знао бугарски и македонски да говори, долазио на фронт и вратио се, и одвео четири Ужичанина. Он дошо на фронт и све описао нашима, нашој Врховној команди, како је у Србији. Причало се да је везо неку учитељицу и казо како иде да је преда томе и томе бугарском команданту јер је она нешто учинила; и кад је дошао близу ровова, уватила ноћ, он је прешо овамо и довео и њу.
Један из Венчана, Бајић неки, ишо неколико пута и успево да доведе живог Бугарина. Он је био из Дунавске дивизије.
Изабрани су људи добровољци, створено је јуришно оделење. Ишли су на обуку. Задатак им је био да упадну у бугарске ровове. Добили су на лактове и на колена гуму. Маказе им дате такве да сече жицу, да се не чује ништа, осече је ко конац. То је било пред Десетим пуком, између нас и Ветерника. И они просечу жицу, направе пролаз, обесе бео пешкир на жицу. И упали су у бугарске ровове! Они су спавали. Поклали, побили. Јаде су починили и вратили се све крвави, готово без губитака. А белу мараму обесили да знају где ће да прођу кад се враћају. У тој јуришној групи било је петнес до двајес људи. И то се причало међу војском, па дошо регент на Катунац и све их одликово.

ПРИМИ ПОЗДРАВ ОД РАТНИКА

Слободно време у земуници проводили смо лепо расположени, ми млађи људи, који нисмо били жењени. А старији су били забринути. Играло се карте, било је шале и приче о ономе што се догађало у рату и у оступању… Ево, и ово се Миловану догодило:
При оступању, тамо близу Крушевца, у једном селу, онај Милован хоће да сврати кући. Мало да се преобуче и понесе штогод. Сврати он. А имо само жену код куће. И он бане право у кућу, а жена:
“О, Миловане”, каже, “јеси л’ дошо?”
“Па”, каже, „оступамо.”
“Па ви”, каже, “бежите!? Нас ће да поробе!”
“Па шта можемо да радимо.” И онда преноћи он, па да иде рано. И кад треба да пође, спрема му жена преобуку и штошта. Али сетила се она, деда њен причо, причо овако у друштву а она слушала, шта се десило једноме кад су били код Ниша у рату за ослобођење, 1876. године, причо деда: “Један мој друг, да извините, имао је слаб гатњик на гаћама. И гатњик му пукне, а бежали су, на једном месту су оступали од Турака и, каже, ми га вучемо – ајде, бре!” “Ма”, каже, “не могу, спале ми гаће, не могу да корачам.”
И треба човек, рекла та жена Миловану, у случају рата да има, каже, добре гатњике те да веже да… дешава се свашта. И то жена упамтила, каже:
“Ја ћу теби да ударим неке гатњике нарочите у гаће, а један да понесеш резервни.”
И тако, вајкала се што оступа:
“Па ћеш”, каже, “кад дођеш, а ја можда имам и дете, па ће да кажеш да сам била с окупатором.”
Он се смејо на то што она прича. И оде он. Носи крагујку пушку. Ремник на њој три прста широк, жути се ко дукат. Па кад је био у Албанији, загледају се Албанци у тај ремник, траже да узму. Овај се правио да неће дати и тражио им тамо не знам шта. Али прода тај ремник. Шта ће сад? И сети се за тај резервни гатњик, веже пушку њиме и обеси о раме. И онда иде. Кад командир спазио:
“Камо теби ремник?” Он каже:
“Појео сам, господине капетане.”
“Како си мого да га поједеш, ти си га сецко да га куваш?”
“Не”, каже, “дао сам за проју, Албанцима.”
Насмејо се капетан, није му хтео ништа. Насмејо се само и продужили даље. А Милован причо код другова. Па кад смо стигли на Крф, дошло: Напишите карте кући, преко Швајцарске може. За Србију. Он седне па напише неколико речи да је жив, и заврши то писмо жени овако:
“Прими поздрав од ратника,
што му ремник од гатњика.”

ШТА ВАМ ПРИЧА КОМАДАНТ

Тако се причало, занимали смо се онако. Чекали да нам донесу румили, али били смо већ размажени. И једног дана решимо: нећемо да примамо ручак, захтевали смо да нам се донесе нешто добро. А то је био утук за командира. Ух, он дође:
“Шта је? Хоће ли неко да прими?
Неће нико. А он.
“Кувари, за два сата да ми се донесе војницима боља храна!” Мени је командир комшија, из Шаторње, познавао се са мојим стрицом Тихомиром, и он ме изведе.
“Ти си мој Јасеничанин, што ти не каза: ајде, бре, да примимо храну?”
“Господине капетане, шта сам ја да им кажем? Да сам ја реко, можда би ме, велим, уватили и убили.”
И ишо ја идућег дана нешто у позадину, а официри су прикупљени, само поднаредници остали, отишли су на неки договор, држе им тамо код команде. Ја пролазим поред тога штаба где су официри, а тај комадант што им држи предавање – они сви укруг – хоће да им обије нос причајући нешто. А мој водник, неки Натан Барух, он је из Шапца, био Јеврејин, дошо и он ту. А он је волео мене и ја га питам после:
“Шта вам оно прича командант?” То је био неки Петар Мишић, што је био у завери кад су убили Александра Обреновића, тај командант.
“Ма то је тајна”, каже водник, “али теби ћу казати. Каже нам овако: “Лепо поступајте са војницима. Дајте им све: нове цокуле, ново одело… Храна, ако ће шницле пржене, морате да дате. Јер ако се они предаду, нас ће официре Французи да побију.”
Било је страшљивих људи, и кад полази на стражу и у борбу, дрхти, заклања се, не гледа где пуца, пуца преко главе – било је разних људи.
Могли смо да пишемо преко Женеве, јавио сам се деди. Сестра ми је писала.
Имали смо смену: по недељу дана сиђемо, имало једно место, Катунац се звало. Ту је био ко неки заклон од непријатеља, ту смо ми прали рубље или у позориште ишли. Играли глумци. Направљено ко позорница и играли глумци. У позоришту ми смо седели на трави, горња страна где су глумци ко подигнуто. Глумци све мушкарци. Долазила је ту војна музика, свирала и ко концерт. То је било једно два километра од линије, али такав је заклон био да нико није знао шта се дешава доле. Ту су били команданти, а ту је било и превијалиште. Амбуланта била и завојиште.
Ми смо сазнали за стрељање Аписа и били смо потиштени, мислили смо да је он мого да помогне да лакше дођемо у Србију.
Па у новембру седамнесте чујемо да је избила револуција у Русији. Долази неки Туфегџић, пуковник, и држи нам предавање. Скупи из ровова, само остане стража, и прича како тамо у новом руском друштву не поштују браћа сестру, те ово, те оно. А био један батаљон Руса тамо на левом крилу, и ми чујемо: кад је избила револуција, отказали Руси, неће да се боре, и ови наши их заградили у жицу. Отказали, јер су Руси закључили мир.
Долазе француски официри на посматрачнице. Један је погинуо горе, лево од нас. Долазио на посматрачницу због њихове артилерије и погинуо је ту, на посматрачници. Ми смо о Французима увек све најлепше мислили и говорили. Они су нас спасли, да нас нису прихватили, ми смо морали да скачемо у море.
Много је изгинуло на Кајмакчалану. Али после је настало затишје и није се тако гинуло. С времена на време неко погине, понекога ране.
Надали смо се пробоју фронта, видели смо да се артилерија много припрема, да се припрема све. Ми смо очекивали тај дан. Ако сте чули за Слонове уши? Е, ту, тим правцем ћемо да пробијемо фронт. Ми смо заузели ту Облу чуку и Безимену косу између Ветерника и Обле чуке. Нама је командант дивизије био Живко Павловић, родом из Башина код Паланке. Командант батаљона био нам после Ћира Даскаловић, мајор.

ПОМРАЧИЛО СУНЦЕ

Добијемо ту наређење: Почеће да бије артилерија свих могућих калибара, колико ће да бије не знамо. Али кад дамо наређење “напред” – напред!
Она је почела јутри у шес сати да бије. И тукла је цео дан. То је сипало као ураган, било помрачило – Бугари су се бранили, али наши су помоћу авиона већ били обележили где су њине батерије, и њих су засипали да нису могле да се јаве. Све су их разорили. Сунце се не види од дима и од прашине. Тако сутрадан до у шес сати.
Престаје артилерија: “Напред, напред!” Ми кренемо на бугарске ровове, Бугара нема. И онда Шумадинска дивизија у првим налетима пређе линију и напредује даље. А Французи остали. Они нису кренули, него после нас. (Кад су наши били на шесет километара, онда је Мишић показао Франше Депереу: “Ево”, каже, “где је моја војска.” Тамо бележе на мапи иглицама. А он рашири руке па каже: “Ау! Па биће заробљена.” Али Мишић је био паметан, он је осигуро бокове да не може да буде заробљена. И Шумадинска уђе у клин. Депере каже Мишићу: “Зауставите, биће заробљена!” А Мишић: “Господине”, каже, “команданте, нема тога официра који сме да каже српском војнику да стане.” И цео фронт крене, и Бугари капитулирају).
Имали смо један мали окршај на седамнестом километру у пробоју, с Бугарима, сачекали нас. Падне једна граната, и од шрапнела рањен сам на неколико места – од појаса па доле. И преломи ми десну ногу више чукља.
Французи ме изнесу из ватре. Мене су однели са бојишта у колицима, оним малим, као што вуку амали, са мрежом: метну те, а два војника вуку. Где не могу да дођу колица, носе на носилима. Французи су ме изнели. Око једанес сати у дан био сам рањен: паде и есплодира граната. Пао сам, али нисам се онесвестио. Наши носиоци су ме прихватили и однели до првог завојишта, па до другог завојишта, па после Французи у Вертекоп. Болница је више била енглеска него њихова. Мешовита била. Од Ветеркопа до Солуна пребаце ме возом. Изнесу ме на носила, у Солуну перон је покривен. А имало наших војника који су пуштени као неспособни, и они дошли да завирују, да питају има ли ко из њиховог места. Долази један код мене и пита:
“Одакле си? Како се зовеш?” Ја се кажем. А мој стриц Тихомир – онај што је рањен тешко и добио другу Карађорђеву звезду, осто још у Солуну, нису хтели више да га шаљу на фронт.
И тај ми каже:
“Па има Тихомир Јанковић са мном у логору.” Реко:
“Кажи му да сам ја рањен и да сам овде у Солуну, само не знам у коју ћу болницу.”
Онај оде па му каже. И стриц се спреми, али он се спремио да иде на фронт: “Нећу”, каже, “да иде војска наша без мене.” Хоће да иде у своју јединицу. Па све из болнице у болницу, али не може да ме нађе. А ја у Дванестој француској резервној – тако се звала; ту су црнци, Французи и ја. Прошо и ту болницу, али они му казали: “Ту Срба нема.” Али он после, кад није мого да нађе, он се поврати и дође на врата, уђе и гледа. Али знате л’ какав је са оним одликовањима, спремио се да иде на положај, сабљу вуче. Чизме, и све официрско, он је поручник тада, па кад је стао на врата!!! А Французи рањеници кад су видели, они сви се дигли на лактове и гледају какав је тај човек. Висок, носио бркове. Али сада он не може да зна, ја сам покривен и лежим, да л’ сам ја Француз или Србин. Гледа. А ја видим и кажем: “Тико, Тико!”, и машем руком. Кад ме виде, он: “Зар си ту?” Дође, разговарамо. И полази: “Добро је, ти ћеш да се лечиш, немој да бринеш ништа. Ја журим у јединицу, да стигнем моје.”
А после сви Французи долазе и питају: “Ко ти је оно?” Кажу – нисмо видели таквог човека.

ВОДЕНИ И СУВИ ПУТ

Један месец будем ту, и само дође један Француз и тумач ми каже шта је: “Идеш на водени пут.” И они дођоше, дигоше ме на носила па у лађу.
И ми смо пети или шести дан стигли, искрцали се у Бизерти – опет где смо се укрцали. Из Бизерте на воз и право у Тунис. Било много рањеника у лађи, и у возу, па кревети све један над другим на ланцима.
Стигнемо у Тунис. Изишо народ, дају ти чоколаде, дају цигаре.
И однесу ме у једну болницу, огромну, али то је пре био хотел амерички, па је претворен у болницу. Усред Туниса.
У тој болници будем до пролећа 1919. године.
Добро сам се опоравио, носили су нас у неки Белведер где је војна болница, те ме метали на струју да ми проради нога, али није могло, остала ми ћопава.
Имало је нас рањеника и болесника у Тунису, Сиди Абдали, Сиди Хатали и Орану. И онда повукли нас све: да сабирно место свих инвалида буде у Бизерти, у логору Лазоазу, а у вароши остају они који су сасвим тешки инвалиди. Али никако да нас упуте за Србију. А ми нестрпљиви, само то чекамо. И решимо да направимо буну. Хајде да се крене према граду, сваки нека поведе некога који не може да иде, који је без ноге, који је ћорав. И нас две хиљаде крене се из Лазоаза за Бизерту, пешице. Колона километар дуга. Онда виде они, па команда пошаље нашу војску – да нас сретне. Али ми пролазимо, не обазиремо се, знамо да не сме да пуца. Па после излази арапска војска, улаци – тако су их звали. И на њих се ми не осврћемо. Чуло се доле, сазно командант целокупних трупа, адмирал Гепрат. Он изиђе пред нас, а ми стигли у варош. Рашири руке па каже:
“Шта је, браћо?”, говори на француском, а преводе га. “Ви сте цењени ко најбоља војска на свету. Што сте се побунили?”
А ми кажемо:
“Ми хоћемо кући. Нећемо више да седимо и бог.” Оштро кажемо. А он:
“Ја вам дајем реч за недељу дана да ћу лађу да доведем.”
За недељу дана доведе лађу и ми се укрцамо. Војна музика свира, отпраћа нас.
И стигне лађа у Дубровник, првог маја 1919. године. Ту нас сачекају, али било је кризе, ови пролетери траже неко право. Па нуде нас да примимо пушке. Ми сви одбијемо: идемо кући, нећемо да чујемо. А цивили прослављају Први мај.
Дођемо у Сарајево. У Сарајеву логори направљени, ври само, има у њима и цивила. Ври, ко преврат неки да ће. Ту се јављамо команди места и она нас распореди:
“Која је твоја јединица?”
“Дванести пук.”
“Твоја јединица у Темишвару.”
“Па како ћу да одем?” Они ми опишу. Иди из Винковаца на Сегедин, заузели наши, па одатле…
И дођем ја у Сегедин у команду, и питам где је Дванести пук Шумадинске дивизије. У Темишвару? Не, каже, него у Бечкереку. Иди преко Суботице.
Дођем у Суботицу и нађем тог мога командира. Да ми објаву:
“Да идеш”, каже, “на комисију у Темишвар.”
“Нећу да идем тамо”, велим, “него кући. Три године нисам био.”
Одреди ми једног војника да ме прати пошто рамљем, био из Тешња, неки Ђорђе Карић. Тако ја дођем кући у Јеловик. После и мој стриц Тихомир дошо кући. Не јављам се ја у јединицу петнес дана. Стиже депеша да идем у војну команду у Крагујевац.
Војна команда мене прогласи за инвалида, да ми писмено и извести моју команду, те се ја више нисам враћо у јединицу.
Потом буде побуна албанска, и оде мој пук тамо. И оде мој командир. Он провео све ратове од дванесте године, није ни рањен, али погине тамо.
Ускоро и отац стигне из заробљеништва.