име: Александар
презиме: Карић
име оца: Драгутин
место: Марковац
општина: Младеновац
година рођења: 1897.
година смрти:
извор података: “Србијицо, душо горка”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.
ИДЕМО ДА СЕ ВРАТИМО
Ја сам Александар Карић, звани Леса. Рођен сам 1897. године у Марковцу, име оца Драгутин а мајке Јула. Имало нас четири брата, два су старији, а један млађи од мене. Занимам се пољопривредом откад знам за себе. Завршио сам основну школу у Марковцу, а крштен сам у Црквинама, наша је црква у том засеоку. Код те цркве има споменик деспоту Стевану Лазаревићу. Он је српски владар био. Ловио, каже, овде, и на месту осто мртав! Изненада умро. Од срца. Подигли му споменик од белог мермера. Има на њему записано ко историја.
ЦРНИ ОБЛАК
Стајо споменик у Црквинама у виду светиње. Долазио народ издалека, да види. Нико није диро ништа. Ни Турци кад су овладали нису дирали тај споменик. Али Јагњилци – ово село до нас што је – они имали општину, а ови наши нису имали… Или су они имали некога главара што био власан и за Марковац – не зна се тачно шта је било. Тек – реше Јагњилци да пренесу споменик у њино село. Узму они окована, гвоздена кола, упрегну два најјачи вола и дођу овамо код наше цркве да ископају споменик. Копали, копали, некако подувате и унесу споменик у та гвоздена кола. Па упрегну волове. Али волови ни да макну с места, велики терет. А и не да се то. Они шта ће – дај још два пара најбољи волова. Ушесторили, и некако крену, потерају споменик за њино село. А био летњи дан, баш некако по Светом Илији. Терају Јагњилци тај споменик тако, а Марковчани за њима. Само, не сме да се приђе, има стража што чува та кола и споменик. Платили и попа Јагњилци и, каже, поп целим путом певао и кадио. А кад су зашли са спомеником тамо у јагњилско имање, застану Марковчани, не иду даље за колима – туђ атар. Терали Јагњилци споменик, терали, и већ да уђу у село, кад – спусти се један црни облак! Сева, грми. Оде тамо. Па кад се сручи град! А они све то оставили, па бежи. Али скршио се облак, берићет све стукло у земљу. А у селу, у Јагњилу, нигде једна ћерамида на кући није остала цела. Туко тамо, облак засеко докле је атар јагњилски, овамо само закачило… Кад су наши Марковчани видли да Јагњилци споменик оставили и побегли, они лепо упрегну два вола, обични волови били, и врате споменик на исто место де је и био – поред цркве. Ту стоји и данас. Али од тог времена, има триста година и више, град није падо на Црквине и на Марковац. А Јагњило – мало коју годину да не туне град.
ИДЕМО У РАТ
У војску позвати смо некако пред јесен петнајсте године. Идемо у рат! Јавимо се прво у Младеновац команди. Шта ће с нама регрутима – терај за Краљево. У Краљеву нема ни распоређивања по јединицама, него што год стигне – све пешадија. Дадоше нам пушке, а остаје наше одело. Један каплар узе нас, ко неку десетину, па каже:
“Ово је пушка петометка. Овако се пуни, а овако се пуца. Ако нећеш ти њега, он ће тебе.”
Беше у Краљеву ко мало те обуке и идемо у оступање; навалили Швабе и Немци преко Саве и Дунава, одузели Београд, а Бугарин отуд иде на Мораву. Да се бежи, каже, преко Куршумлије за Приштину па одатле даље за Призрен. Почиње већ октобар месец, кишно време.
И кренемо из Краљева тврдим путом, друм био, идемо поред Ибра. А стиже нас и престиже војска и комора, измешасмо се и ми са неком бежанијом. И шта се догоди: на једно место обала се осула, па један комориија скрши се ту с колима и воловима. Усред реке! Сами волови скренули и јурнули кад угледали воду и – право у Ибар. Са колима! А Ибар вода бујна, понесе и поче да ваља она кола са воловима. Дави се тај комориија, а војска са обале:
“Мора да је заспо, сирома’, у колима.” Али један старији војник у сукненим оделу, трећепозивац, вели:
“Ко му даде волове! Слугерања! Наранио, а није напојио, жедна стока.”
Води нас један поручник, пребрали се регрути – педесет код овога, педесет код онога.
Киша и суснежица, идеш онако мокар, ко те пита. Снег – врца и осваја, а блато се диже за ногама. Опанци само што се не покидају. Повлачимо се, непријатељ гура отуд, води се топовска борба. Каже, дринци су заштитница, они устављају њину војску.
Идемо поред реке Бистрице, а она мутна! Излазимо из равнице, почеше лево и десно да се виду брда. Дођемо у неко село, турско, звало се Сопина. Ту преноћимо у једној штали, спавао сам ко топ. Ујутру поједосмо неки качамак и тај поручник што нас води нареди покрет.
Путовали смо цео дан до Призрена и стигнемо уноћ. Да се ноћи ту. Где ћемо – у неку велику зграду ко магацин што је. Оно се ту већ нагурало војске, не може ни да се седне, немаш где.
Сутрадан тек видесмо Призрен: целу варош загушила војска и бежанија. Измешало се: једни иду тамо, други иду овамо. А ми ту треба да останемо још један дан, води нас поручник до неке команде и веди: “Вољно сте. Сутра ујутру овде збор.”
Кад се ми идућег дана окуписмо, оно нема ни половине: побегли преконоћ, вратили се. Цичи тај поручник, цичи, неће ни да прозива. Одведе нас до једног војног магацина. Оно магацин већ разбијен, узима војска шта ким греба. Па почеше и цивили да узимају! Ту се ми лепо обучемо: шињел, копоран, цокуле, шајкача – све ново. Узесмо и по три пара преобуке. Шаторско крило немаде сваким. А мој друг, одавде из Марковца, Младен Николић звао се, кад се то обукосмо по војнички, он ће да каже:
“Што нисмо ово добили раније! Да се сликамо у војничким оделу и да слику пратим кући.”
ИДЕМО ДА СЕ ВРАТИМО
А поручник љутит, да га змија уједе отровала би се, он искупи нас и прича како има да изиђемо из наше државе и да идемо преко Албаније. И опет да се вратимо у нашу државу…
“Чувајте”, каже, “тај пексимит у торбама, приштеђујте… Немој неко успут да краде, да отима. И немој”, каже, “неко да се врати! Следује му смрт!” И прича како ће сад он да нас преда некој јединици и да се држимо старији војника.
Оставља нас, шта вреди, на мало смо остали. А ми се ускомешасмо: где ћемо, куд ћемо, шта ћемо?
Кренемо се одатле са старијим војницима, има и један наредник, он као најстарији. Одосмо из Призрена.
Кад смо заноћили прве ноћи, искрадоше се неки војници, иду натраг. Оставиле коморџије кола и коње. И два стражара побегло. Један старији војник баш сам чуо кад вели:
“Што не знам де су Немци да се предам њима. Они”, каже, “не убијају ко Швабе и Бугари.” Прича тај гласно, а наредник се прави да ништа не чује, окреће главу. А ја велим Младену:
“Ја би да оступамо и даље.” А он:
“И ја ћу с тобом.”
Пребацимо пушке преко рамена и пођемо за војском.
Успут виђамо поред пута покршено и поништено, топови и све теретно.
Већ почиње децембар месец, то је петнајста година још увек. Време се натмурило: снег и мокрина. Увати ноћ, ложимо ватру и тако поспимо. Ујутру, ми се скоцањили, мраз све заково.
Идемо према Албанији. Сад долази река Дрим, а брзо ће, каже, Љум-кула и Везиров мост… Наиђемо и на неки ауто, гурају га узбрдо на поледици, он се отима ко риба из руку…
Опет смо поред пута спавали у снегу, шаторчић простреш на неко трње и грање, озго бије ведрина. Па ујутру стигнемо пред Везиров мост. Знаш какав је: висок па грбав. Једва смо прешли. Поледица, врат да сломијеш. Од средине смо се сузуљавали низ њега. А испод моста шта ти нема у Дриму: кола, топови…
Од Везировог моста идемо за Бицане. Ту стигнемо неке коморџије, расходују кола и ствари. Један мало старији војник узе канту, поли гасом кола и амове – коње испрего – и све то запали. Диже се ватра и ми се, онако промрзли, ту прописно огрејасмо. Пођоше и они с нама.
Е, сад ће, каже, овде да се уђе у туђу државу, почиње Албанија. Неки се окренуше овамо одакле смо дошли, скидоше капе и крсте се:
“Нека да Бог да се у нашу земљу што пре вратимо живи и здрави.”
А један Топлица, што учио неку пољопривредну школу, он разгрну снег цокулом, узе парче смрзле земље, зави у марамицу и мету у недра. Старији војници то гледају и бришу очи рукавом шињела, ми млађи ћутимо.
ИДЕМО КРОЗ АЛБАНИЈУ
И сад Албанија. То су брда, то је камен и планине. Пут узак, и ми пешачки тешко идемо, а крупна стока, коњи и волови, падају, остају. Скамлало од глади, ислабело. Арнаути у групицама вребају, чекају кад ће човек да падне да узму пушку, кад ће животиња да занемогне.
Стигосмо на једно место неког коморџију, прогуро у једну увалу кола и неко шарено коњче па не може даље. Ми мислили да има леба па појурисмо тамо. Оно већ се ту окупило неколико Арнаута, продају нешто, купују. Али коморџија леба нема, само ако Арнаутин измуљи неко парче проје. Он вози официрске ствари – порцуланско посуђе. Све скупоцено. Официру из Београда. Па отишо официр, бога питај кад, погубили се, каже. И сад коморџија вади редом тањире и чорбалуке да продаје. А они нуде, Арнаути, динар-два. Он и што би дао неће да се резили пред нама. И још види да смо наоружани, па се окуражи, вели:
“Може за динар, али да доведеш сестру.” И полупа, полупа оно све и побаца у трње. Е, сад они би да купе коњче, истурише цену – пет динара. А њему жао да га прода, а види се да оно јадно не може даље, једва стоји на Логама:
“Греота”, каже, “да га продам за паре. Лепо ме служило. Дајте две проје и нек вам је алал.” Даде коњче и пође са нама, добисмо нас пешес помало проје од њега, добар човек, али имо је у торби он још свашта.
Одатле се кренемо даље и све више улазимо у планину. Време се подљућује: шиба ветар, тера снег у очи. Увече мраз да око искочи.
Спавамо поред ватре, само се покријемо шаторским крилом.
Ујутру настављамо даље. И тек видиш: овде пао човек, тамо пао човек – и мртав. Снег већ завејо, не видиш да л’ је војник, да л’ је бежанија.
Предвече, код једне јаруге, прођоше поред нас неки наши коњаници. Тек, један поче да изостаје. Они напред ште су не виде ништа, снег бије у очи. Застаде тај коњаник, и веза коња за један граб, а ми већ стижемо ту. Он окрену леђа коњу и пође овамо назад, према нама. Коњ вришти, затеже се. Осети животиња да га овај остави.
“Што остави коња?”, пита га Младен.
“Враћам се”, каже, “назад у Србију. Нећу кости да оставим овде.”
“Ако командир примети да те нема?”, питам га ја, да видим шта мисли. А он каже:
“Нит је више он мој командир, нит сам ја више његов војник. Одсад верујем само мом карабину… Коња узмите, зове се”, каже, “Султан.”
И оде тај коњаник, без коња, натраг. А ми заноћимо у тој шуми. Сутрадан кад смо полазили, одрешимо и пустимо оног његовог коња. Коњ мало иде вако-нако за нама, па застаде и турну назад – тамо куд је његов коњаник отишо.
ИДЕМО У МАТЕРИНУ
Појели смо сав двопек у торби што смо имали, и нешто буђаве проје арнаутске. Почиње глад. Купимо по земљи дивљаке крушке кад нађемо, печемо кестење. А ја имо у торби један већи грумен соли, поно сам и то из Призрена. Кад дознадоше војници да имам соли, они – дај мени, дај мени! Лижемо ко овце ту со. И пијемо после воду ону планинску, и то нас држи. А пушачи – по десет се изређа на једну цигару дувана.
Онај Топлица што учио пољопривредну школу, кад смо сели једно вече поред ватре, он донесе однекуд две велике коске од вола. А ми не знамо шта ће. Он метну лепо коске у ватру, па кад је огорело около, он узе камен па лупа и вади ону срж из кости те једе. И сутра весео, ништа му није валило.
Пролазимо поред села и ја уђем у једну авлију. Керови кидисаше, облећу, загоне се. Изиђоше пред мене Арнаути. Ја им кажем: “Леба!” – и дам кошуљу, имо сам резервну. Они ми пружише само један коричак кукуруза. Ја им тражим крупнији корен. Они почеше нешто да се договарају, па тек један позва тамо неког. Из друге куће изиђе старац. Они и са њим нешто ћућорише. Старац се врати у кућу, изнесе целу проју и даде ми. Она ми се учини велика ко точак. Изиђем на сокак, одломим парче и дам одма Младену. Он, грешник, гладан – читаво прогута то парче проје. Ја му кажем:
“Шта ћемо сутра? Треба то да траје.”
Идемо даље, има нас двајестину, сустигнемо у једном шумарку неку нашу војску, сели, одмарају се. Имају и официре. А тај ће из пољопривредне школе нама:
“Да се помешамо па да идемо са њима даље.” Ми сви оћемо.
И ту сам видо како један војник сео уз дрво и не миче, а војска се спрема да пође. Зове га наредник:
“Војо, земљаче, устани.” Војник се не помера, а наредник оде код једног мајора: тај и тај, каже, не може даље. И моли мајора да скине сандуке са коња, а да попну војника. Пристаде мајор:
“Србији више вреди војник од сандука кошуља и гаћа.”
Збацише они све са оног товарног коња па увезаше с једне стране тог Воју, а с друге стране неког каплара. И он пао, не може даље. А обојица мучно да су били тешки ко један обичан човек, толико су били смртвали.
У-у-у, нама се тај мајор много свидео, па пођемо код њега да молимо да нас прими за даље. Он једним прстом надиже шапку, забаци је читаво за врат, па дрекну:
“Марш у пизду материну! Да сте добри не би се ви одвојили од свог официра. Ја одговарам само за моју јединицу.”
Одоше они. Ми полако за њима.
ДО ВАЛОНЕ И НАПРЕД
Идемо, идемо, тек – Снег одједном све тањи и читаво се прошарало, види се земља овде-онде. После два дана нема више снега. И ветар топлији.
Близу Ћукуса, у неком блату, попадали наши војници. Мртви.
Прешли смо Шкумбу преко леса од прућа на сојама и истог дана дођемо у Елбасан. Е, ту сам видо да ћу да останем жив. Мирише лебац, пече се. Каже, Руси шиљу брашно. Има ту и неког талијанског двопека. Два дана проведемо у Елбасану, напунимо торбице и кренемо за Драч.
Време све топлије, трава се угледала по ливада могло би и говече да пасе.
Дођемо у Драч, распитамо се за лађу. Нема лађе. Нема данас, нема сутра… Дође једна. У њу пуштају само болесне, стоји стража, не мош ни да приђеш.
У Драчу сам први пут видео Французе и Талијане. Лепи људи, обучени, чисти. А ми – никакви!
Чекамо ми у Драчу, чекај данас ће, сутра ће, нема лађе. Не прилазе обали, каже: минирано све. Имало и потопљене лађе, види се помало кад вода у обалама секне.
Из Драча да се иде за Валону. Уватимо поред обале, оно песак, не мош да одбраниш бисквит од оног песка док донесеш до уста, само врусне под зубима… Заобилазили смо понегде около у неке мочваре. Па опет обалом. Два дана тако смо ишли.
И стигнемо у Валону. Ту се угурамо у један велики строј војника и уђемо у лађу. Француска лађа била. Увече кад беше, повуче нас лађа. И сутра ујутру стигнемо рано на Крф.
На Крфу, на једној чистини војске ко плеве. Искрцала се војска. Измешала се и чека. А нас двојица оћемо у неку јединицу, не знамо како да нас уведу за следовање. И ми код једног, па другог, па код трећег официра, да нас прими. Они сви исто:
“Ниси мој, ниси мој, немам те на списку.”
Те натрапамо на једног нашег Младеновчанина, и он нас одведе у Вардарску дивизију, у Двадесет и четврти пешадијски пук. Ту нас уведоше за следовање. После добисмо и одело, и пушке францускиње.
Кад смо се опоравили лепо, половином месеца априла, покрет: опет на лађу. И правац Солун.
Искрцамо се у Солуну, ајде у неки логор. Звао се Микра. То је шеснајста година. И останемо у том логору све до по Светом Илији, средина лета, па одатле пођемо на положај. Те ноћи, кад смо полазили, паде страшна киша, кресну муња и гром уби једног наредника на коњу. То се сви чудили, а неки кажу да оће гром ако је коњ аловит.
Ишли смо пешке до Ветеркопа, а одатле возом. Па се негде истоваримо, исто ноћу, па ајде пешке на положај.
УБАЧЕНИ СМО У БОРБУ
Убачени смо одма у борбу да помогнемо дунавцима. Они упустили Бугарина па оступају отуд од Лерина. И ми ту Бугарина надбијемо и зауставимо. То је било код коте 907, звани Островски положај. Не би ми Бугаре надвалили да није топова било француских. Они првом поравњају, поравњају Бугаре, а ми само очистимо. Извлачи се Бугарин, оставља рањенике, оставља топове. Код Горничева заробисмо њине хаубице и пољске топове и све што иде уз топове. Борбе се воде очајне. И дању и ноћу. Гинемо и ми, још колико! Они пођу коњицом на нас, затрчали се и право на митраљезе и на картеч. Лети овамо ко стршљен у ватру.
Нисам се ја никако плашио, ни ту, кад ми била прва борба, на коти 907. Погорео сам пола торбице метака, све ми црно под ноктима било од барута. Шта има да се плашим, од гранате да се сакријеш не можеш, а куршум, ако се не помаљаш из рова или иза камена – не мож ти ништа. Наш командир, звали смо га Ранко, он сваком војнику каже “Ранко”, иде кроз ров и учи нас:
“Не показуј се, Ранко, ниси на свадби.”
Тад сам видео: који год се војник плаши борбе, тај гине. Обавезно. Један Радоје из Јагодине био омутавио од стра’, а неки Милан Јанковић из Кусатка, кажу да се био преневољио и стално кукао:
“Ја ћу да погинем, ја ћу да погинем.” И стварно, погибоше обојица одма’ сутрадан.
Има опет случај кад човек неће да погине, па нек бије онај колико год оће отуд, само ако имаш века. Да видиш шта се одиграло.
Једног јутра ударимо ми у напад, у јуриш на Бугаре. И не успемо, те брже натраг у ровове. Ко погибе – погибе. Али рани се један војник наш и падне баш између нашег и њиног рова, ближе мало овамо нама. Он се ту заклонио за један повећи камен. А осетио га један Бугарин и гађа отуд тачно у то место, тог рањеника, само пуши камен. Он сирома залего и не мрда. А ови наши му довикују:
“Живота, држи заклон до мрака.”
Почесмо и ми са пушкарница да вребамо, да ватамо тог Бугарина на нишан. Он једнако пуца отуд на овог нашег, решио да га докусури.
Трајало то готово цео дан, док се Бугарин једном не откри лепо. Наш митраљез учини рррт! И Бугарину одлети капа на једну страну, а он на другу.
Увече допузимо до Животе и по мраку га увучемо у ров. (Он осто без десног ока, али преживео рат).
ПРИЧЕ ИЗ БОЛНИЦЕ
У лето седамнајсте године ја се тешко разболим од маларије. Натоваре ме на мазгу и снесу са фронта у боланту, у село звано Доњи Пожар. Боланта била у некој воденици. Доктори ми нешто давали недељу дана. Слаба вајда. Крену ме за Солун. Па из Солуна лађом у Бизерту, на опоравак.
У Бизерти болница у неким баракама. Удешено све. Француски доктори.
Проведем у тој болници скоро пет месеци. Било нас у соби десетину. По цео дан лежимо, причамо: како се ко разболео, де се ранио, кога има код куће…
Један Селевчанин, Невенкић се презиво, весео човек и добричина. Ранили га Бугари у десни лакат кад је на Васкрс додавао Бугарину леба. Излазили из рова, не пуца се – договорено. Међу војском. Али официр њин пуцао.
Опет, неки Столе Македонац. Ранили га Немци у леву плећку па му доктори гипсирали целу страну. Нервозан, стално га, каже, сврби испод гипса. Он није рањен у борби, он ишо ноћу те вато кучиће немачке. Да видиш како. Изиђе од наше команде, каже, наредба да се добровољно ватају немачки кучићи. Довели, каже, они учене кучиће на мртву стражу ди су митраљесци. Распише се распис: ко убије куче немачко добије песто динара, а ко доведе живо, дупле паре. А тај Столе рескира, каже, и прикраде се са једним другом. Баци кучету нешто мрсно, а митраљесца очистили. Увате они куче и водили на мотки ко шинтори. Ноћ. Али осетили њи Немци и… Столе добије зрно у леђа. Али куче довели, и у команду послато. Да се то испита.
А један Ера из Чајетине, личит човек и висок, и он рањен у руку. Прича:
“Сањам ја”, каже, “да ме ранише у леву руку.” И стварно, сутрадан око четири по подне рањен баш у ту руку.
Ондак био са нама и један Београђанин, Рањен у мали трбу. Што је тај умео да прича! Он био чувар монопола дуванског. Увек имо оружје. Воли много оружје. Стално прича о пиштољима, ко да су дебели волови. Прича како је ишо сам кроз Албанију. Сам, а, каже, онеспособио две пушке, скратио иглу, па као те пушке продаво. За леба. Па кад Арнаутин, каже, окрене ту кварну пушку да га убије, он ишчупа пиштољ и опали. Прича ли прича. Лаже. Лаже, али не чини штету никоме. Забавља нас, брже пролази време.
ПОНОВО НА ПОЛОЖАЈ
У Солун врате нас око Божића осамнајсте године. И после три дана поново на положај.
На фронту снег, ветар сече, венци иња на буквама, по гранама уватили се. Зима. Војници причају како је страшно изгинуло војске код Соколца, исто наша дивизија, само није наш пук. Почеше да пристижу добровољци: пречани, Босанци, Далматинци, Црногорци… а имало неки што дошли чак из Америке. Већином причају како се борили у Добруџи. Сад се наша Вардарска дивизија прозове Југословенска дивизија.
Деси се тад један интересантан случај. Наша извидница уватила бугарског попа са још двојицом, он спроводио шпијунажу, привуко се кроз неку јаругу близу нашег положаја. Поведу они попа у штаб. А наши артилерци успут комендијали са њим:
“Куд терате тог свеца?”
“У штаб, на испит”, рекли спроводници. А тобџије:
“Првом код нас да положи испит.”
Узму артилерци попа и вежу га за кару од топа. Па кад топ опали, он само поскочи од земље. И стално се крсти. Издржо поп и брзу паљбу, док нису дошли из штаба те га отерали.
Једном, кад сам се вратио у земуницу, налетим на вику. Командир виче на једног нашег војника што стоји мирно:
“Ти знаш шта је ко радио! За то се иде под преки суд!” А војници сви моле капетана:
“Опростите му, госн-капетане, сељак је, геџа, ништа не зна ко ћускија.”
Шта је посреди? Тај војник причо по чети како је кроз Албанију, док су војници умирали од глади, један командант дивизије лебом ранио коње. То видео и причо тај војник што је глуп ко ћускија, а неко га дојавио капетану.
На фронту и даље се пуца. Нарочито нас туко један митраљез са њиног десног крила. Командир пошаље наредника Крсмановића са војницима да уништи тај митраљез. Овај оде и брзо се врати. Рапортира:
“Не мож да се приђе, утврђен. Идемо Бугарину право на цев.”
Командир кад дрекну:
“Како не може! Сероње! Напред за мном!”
Командир иде напред, наредник за њим, ми војници за њима. Али Бугарин поново осу рафалом. Командир се окрете па назад! Бежи, пада, залеже. И кад смо се вратили, он вели:
“Стварно не може.”
НАПРЕД КРЕЋЕ СТЕПА ВОЈВОДА
Поче да се прича да ћемо брзо у пробој, то је пред јесен осамнајсте године. Стално се довлачи муниција, гомиле ко камаре. Дође код нас и једна француска дивизија. Виђена ствар – идемо кући.
А један војник, неки Ђорђе Јелић из Азање, моли командира да оде тамо код Битоља, да види и да запамти де је гроб његовог синовца Стевана, регрута који је у повлачењу страдао од тифуса. И командир пустио тог Јелића. Он отишо, узео са гроба бусен земље, завезо у пешкир, ставио у војничку торбицу и вратио се. Оће, каже, ту земљу да сарани у Азањи и да подигне споменик.
Уочи петнајстог септембра наш командир нареди да спремимо сву спрему, идемо у пробој…
Те ноћи нико није спаво. Кад беше ујутру, пре сунца, поче да туче наша тешка артилерија. Дим се слеже тамо на бугарске ровове. Јавише се и њини топови, али кратко, ућуташе се. Јер наша артилерија кида и растура. Не прекида никако. Цео дан и ноћ. Сутрадан командир стаде пред нас: “Браћо, идемо кући. Напред креће Степа војвода.”
Труба свирну јуриш. И ми, и Французи, кренусмо на јуриш…
Сутрадан је наша Југословенска дивизија већ далеко одмакла. Бугарин затрвен, ровови разбијени, оставио све. Оставио и мртве и рањене. Ми опкољавамо, они се у гомилама предају. Бацају пушке: “Братко, братко, не тепај ме.” Плена и плена. Оставили напуњене топове и побегли. Волови везани за топове…
Кад смо били испред Кавадара, припуцаше из једне колибице. Ми опколисмо и они се предадоше. Гле, Бугари! А ми помислили да су Немци. Командир нареди мени:
“Карићу, са ова два војника терај ову Бугарију и поби!” Ја узмем оне Бугаре, њи пет било, и потерамо у неки вршљак поред једног брда. Нас тројица намигнемо један другом, и код тог брда викнемо Бугарима: “Бежи!” Они да се покрше. Ми испалисмо неколико меткова у брдо. И вратимо се у чету. Командир, ко да је знао, само мрдну једним брком и ману руком, ко вели: Знам, Ранко, шта сте учинили.
Сутрадан стиже нас једна наша батерија топова. Командир се попе на топ и каза нам да су Бугари капитулирали. И да ће ми сада да идемо лево, а не десно за Софију. А војска псује и краља, и савезнике, и наше команданте. Али наређење је наређење.
Кренемо се даље и дођемо у Скопље. Комора наша не стиже, следовање не добијамо. Дају нам македонски сељани те једемо.
Пођемо за Урошевац, па даље за Приштину. Код Вучитрна смо заноћили у некој ливади. Ту има Бабин мост на Ситници. Нека баба, каже, испричала Турцима како да убију Милоша Обилића. Издала га. И кад су Турци Милоша савладали, он позове бабу да јој каже де је закопо благо. Баба се превари па пође, а он је зграби зубима и баци у реку и то се место прозвало по њој. Тако се то прича.
Из Вучитрна смо прешли у Косовску Митровицу. Ту се наша дивизија поделила: једни су отишли на Цетиње, а ми смо послати у Скопље, Урошевац, Пећ и Ђаковицу да држимо ред. Тамо су биле неке буне.
КАД БИ СЕ ЈА ПИТО
Ја сам из Митровице, са Младеном, крајем осамнајсте, дошо кући на осуство после скоро три и по године. Дошла ми и браћа: Сава био у коњици, а Јевта, исто ко ја, пешадија.
Ишо сам још у војску те дослужио годину дана.
Из рата нисам доно одликовање. Срећа моја те нисам погинуо. А нисам ни рањен.
Кад би се ја пито, знате л’ кад би се започео рат? Никад!
