Ковачевић Светислав

име: Светислав
презиме: Ковачевић
име оца: Франц
место: Младеновац, рођен у Нишу
општина: Младеновац
година рођења: 1897.
година смрти:
извор података: “Србијицо, душо горка”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.

ВОЗ СЕ СЈУРИ У НИШАВУ

Ја сам Светислав Ковачевић из Младеновца, рођен 1897. године у Нишу. Отац ми се звао Франц а мајка Милева. Није било могућности да идем у гимназију после основне школе, мајка ми је рано умрла а остало нас седморо деце – шест кћерију и ја, најмлађи. Те отац ме да на занат у браварску радионицу, код мајстора који је био Грк. Чим сам “ослобођен” ко ученик, ступим у Нишку железничку радионицу, 1912. године.

ВОЗ СЕ СЈУРИ У НИШАВУ

Кад је 1915. године објављен поново рат са Аустријом, наша радионица промени назив: постаде Војно-железничка инспекција, а сви радници у њој потпаднемо под војну команду.
У јесен, октобра месеца, добисмо наређење да нас око осамдесег радника кренемо возом за Крушевац, да тамо евакуишемо све што можемо од железничког материјала, да не падне непријатељу у руке. Ми потоваримо у теретне вагоне све што је могло и кренемо из Ниша за Крушевац.
И дођемо возом до станице Дедине – то је прва станица до Крушевца – али Крушевац је већ био заузет, чула се пуцњава у самом граду. Ми, куд ћемо – одмах натраг у Ниш.
У Нишу наредише да сви железнички радници уђу у тај воз, те се укрцамо у вагоне теретњаке, не знајући где идемо, само видимо да је окренут на југ. И кад стигосмо у прву станицу на излазу из Ниша, воз стаде. Наредише да изађемо сви из вагона. Сишли смо и гледали шта се дешава. Ту је имало војника и цивила, и један официр. И он нареди да машиновођа отвори регулаторе, и да се окрену скретнице да воз иде на Пешчару доле, у Нишаву. Тако је и било: машиновођа отвори регулаторе и искочи. Воз крену и сјури се у увале, у Нишаву – и машина, и вагони; сурва се, поизврта све једно преко другог.
Одатле пошли смо пешице. Идемо на Прокупље. Из Прокупља за Куршумлију и тако редом, према Приштини. Нас осамдесет из Војно-железничке инспекције и сви радници Нишке станице повећао се број на две-три стотине. Неки су били у железничком, али већина у цивилном оделу. Ја сам имо качкет на глави, доламицу од шајка и плитке ципеле.
Нисмо знали куд идемо. Казано нам је да идемо према савезницима – да се састанемо са Французима и Енглезима, да се ујединимо и да нападнемо непријатеља. Са мном иду и три моја зета: Лаза Стефановић, Ђорђе Марковић и Угљеша Радовић; Ђока и Угљеша били су машиновође, а Лаза бравар.
У Приштини пуно војске, цивила и бежаније. Не знам с каквих разлога смо се ту задржали десет дана, у самом граду. Спавали смо по неким уџерицама и кафанама, напунили се гамади.

ПЛОТУН У НАШЕ ВОЈНИКЕ

Војна патрола је крстарила Приштином, сретала војнике и питала која му је јединица. Ако он не уме да објасни онда иде на суд. Војни суд је био смештен у џамији усред Приштине. Има који су осуђени на смрт, јер сматрало се да су војни бегунци.
Ја сам се заинтересово да видим шта ће бити са тим људима И кад су десетина жандарма потерали неке војнике, пошо сам за њима. Пошли су још неки грађани и војници. И кад смо изашли ван града, тамо је већ имало окупљеног народа. И биле су раке ископане. Онда је онај што води ту десетину жандарма стао пред народ и казо:
“Сваки онај од грађанства који направи ма какав инцидент противу војске српске, биће овако кажњен.”
Војници су постављени пред раке. Било их је шесторица. Један је казо:
“Браћо немојте да ме гађате у главу, а где оћете друго.” Онда су ушли у раке. Два-три војника били су нешто старији. Није им читана никаква пресуда. Пред стрељање један је тео да преда свој сат и каже:
“Ако, браћо, међу вама има који од Крагујевчана… Узмите овај сат и реците да је то Милоша Јанковића.” Џепни сат. Али командир жандарма није дозволио никоме да приђе да узме сат. Тако је осто сат са њим. Сваки је стао у раку, некима су везали очи, али двојица нису дали. Вичу углас: “Браћо, немојте браћо! Нисам ја стрина, удрите ако сам крив.”
Команда:
“Пали!”
Плотун.
Онда је пришо командир, гледо да ли је неки жив или не, и одмах су их затрпали. Нико од присутних да је нешто, нешто мого да каже. Погнуте главе пошли смо натраг за жандармима. Хватао се мрак. И одједном, пред нама, из те групе жешдарма један је пао – без гласа. Они други су се око њега окупили, запајали га водом из чутурице… Ми смо продужили даље у варош.

НЕ ИДИТЕ, ЉУДИ, ДАЉЕ

У Приштини остали смо десет дана и онда кренемо према Митровици. Било је са нама и бежаније, али само мушкараца, и било је старих војника трећепозиваца и неких младића – последња одбрана.
Кад смо одмакли од Приштине тамо, у једном месту где су биле уметрене велике цепанице, један капетан је наредио да свако од нас мора да узме бар по једну цепаницу “да је евакуише”. Понели смо то и ишли даље, и онда видимо да сви бацају те цепанице, па бацимо и ми.
На путу ка Сувој Реци почело је невреме: спусти се један црни облак, мислиш: по земљи иде. Одједном је осула киша тако да смо покисли до голе коже. Кад смо већ дошли пред Суву Реку, неки ледени талас све оно споља одело што је мокро поче да мрзне, крца лед кад идеш или кад руку савијеш.
Вече, пада мрак. Стижемо у то место и видимо: ватра једна заложена напољу, али опкољена војском да није могло да се приђе. А ја сам пазио да не изгубим зетове и тако останем сам. Али видо сам да тамо даље, на једно двеста метара, има нека светлос, и вероватно да је то кућа. И пођем са зетовима тој кући.
Кад стигосмо, тамо је већ било неколико војника пред кућом. И нека расправа води се. А то је била свађа између једног наредника и онога чија је кућа. И чујемо да је онај опсово мајку српску и каже:
“Идите ви код краља Петра, па се грејте, а не у мојој кући.” Врата није тео да отвори. Нареди наредник: да се врата разбију. И заиста, три-четири војника надегоше на она врата – орук – удри неколико пута, врата се отворише и ми уђосмо унутра. Али тај власник викну:
“Напоље, побићу вас све!”
Ко је опалио из пиштоља ја нисам видо, али тај младић, газда те куће, пао је мртав. По говору мислим да није био Србин, био је неке друге вере. Настала је у кући кукњава. Али наредник нареди:
“Да глас се не чује! Иначе, побићу вас све!” Збиља, ућутало се. Ми смо ушли у једно оделење са десне стране, сећам се те собе: полупразна је била, али нас је било толико унутра ушло да није могло да се лежи ни да се седи, него смо сви скоро чучали. Кад се оно загрејало, па кад се дигла пара и воња из шињела, из гуњева и обуће – није могло да се дише. Морали смо да отворимо прозоре, а онда је било још горе.
Ујутру продужили смо даље. Не знам колико смо дуго ишли, али на једном месту умало нисмо упали у бугарску заседу. Бугари већ иду скоро за нама! Грешка је што смо оно време провели у Приштини, оних десет дана. Имали смо заштитницу, и дошло је до пушкарања између наших војника и Бугара.
И наставили смо даље, дошли смо већ предвече до Љум-куле. Али успут смо цивиле сретали, који се враћају; они нам говоре:
“Не идите, људи, даље, овамо се умире. Мртви људи леже по путу.”
Ту пред Љум-кулом сам видео првог мртваца: лежи човек мртав поред пута, сељак. Пао на страну и лежи, види се да је старији човек, и мало више тамо од њега стоји једна крава сама, муче и тресе се – да ли од зиме, да ли од глади или се уплашила – просто дрхтала је. Снег почео да пада, покрива оног мртвог човека.
И прошли смо то.
Код Љум-куле, кад смо дошли, збег је био велики – цивила и војске не мож ни да се замисли колико их има. Ту сам у Дриму видео топова и пушака и чега све није имало – бачено са Везировог моста.
Мрак се спушта кад прелазимо Везиров мост. Пута више нема, само стазе и путањице. Снег и даље пада.
Кад смо прешли мост, даље нисмо могли, народа је толико било. Онда смо заноћили – прву ноћ на отвореном простору. Ја сам сео уз једну букву, чучнуо, а око мене су били зетови… Изјутра, кад се свануло, видим: мало даље једна гомила џакова и народ се окупио тамо, шта раде не знам. Одем и видим да људи цепају џакове брашна, узимају ко у шта има. Неки купе брашно шакама у џепове. Узо сам и ја брашно у џепове од блузе.
И онда смо кренули сви.
После једно два ноћења под ведрим небом, зет Лаза мени каже:
“Ти још добро ходаш, иди напред. Потражи неку колибу или кућу да преноћимо.”
Пожурио сам и заиста, иза неког времена чујем: тамо, с леве стране, пси лају, али још не видим кућу. Кад сам се приближио, видим да је то кућа. Сиђем доле, прескочим речицу и дођем код домаћина. Он је нешто мало знао македонски, али разумели смо се: каже да можемо да преноћимо, али не у кући него у штали доле; има једна крава тамо. Замолио сам га да ми да мало леба ако има. Он је отишо у кућу и доно ми једну кришку леба (и данас се сећам у каквој сласти сам појео то парче леба).
И вратим се горе да сачекам зетове па да сви заједно преноћимо у тој штали. Мрак се спуштао. Ја сам стајао, људи су пролазили, пролазили, пролазили, пролазили… И на крају мрак се сасвим спусти, све се утиша, нигде живе душе. Стајо сам, али почео сам да слабим, да дрхтим, цвокоћу ми зуби. Мислим где да кренем. И вратим се у ону шталу да преноћим.
Уђем у шталу, не види се ништа. Удаљим се једно два – три метра од краве и легнем. Уморан, гладан, бедан, заспо сам одмах.
Ујутру пробудим се и изиђем из штале. У дворишту је био домаћин. Замолим га за још једно парче леба ако може да ми да. Он је мало слегао раменима, али ипак отишо у кућу и доно ми парче леба.

НАРЕДНИК ЖИКА

Кад сам изишо горе на путању, лед је оково све, али се види куд је народ пролазио. Види се пртина. И чекам ја. Нигде живе душе. Магла се спустила, прст пред оком се не види. Снег престо да пада, утишало се. И у неко доба чујем ја нешто живо. Иде. Али шта ја не знам. Кад – изиђе отуд водник, наредник, имо је три звездице. За њим иде вод војника, можда их је било педесет. Пита ме:
“Шта ти, момче, тражиш ту?”
Ја кажем да сам изгубио зетове, да не знам сада где да кренем, шта да радим. Каже:
“Хајде са мном.”
Убрзо сам дозно да се зове Жика, и његово име ћу знати до смрти – он ме је примио ко своје дете. Ја сам мислио: највероватније да је и он оставио код куће – можда сина. Војска његова иде један за другим, идем и ја са њима. Он напред.
Ишли смо целог дана и мрак је пао, треба да се заноћи. Они су покидали гране са дрвећа, почистили снег, ставили грана одоздо и онда смо се паковали један уз другог, просто смо спавали један на другом.
И тако смо сваку ноћ проводили.
Ја сам имо на себи само блузу и оне плитке ципеле које су се пуниле снегом и водом. И на једном месту где смо заноћили зове мене изјутра наредник Жика:
“Нишлија! Дођи овамо.”
Сви су војници били устали, али један је осто: умро је преко ноћи. Каже наредник:
“Скини шињел са овога војника па обуци ти!”
Тако ми је то било мучно! Ја уватим да га окренем, не може, замрзо, умро је сигурно још увече. Наредник приђе, поможе ми, и још један војник се ту нађе, те скинусмо шињел. И обуко сам. Наравно, као да сам јорган метуо на себе, разлика је била велика. Видим да има и шајкачу на глави. Ја бацим мој качкет, узмем његову шајкачу тако да могу рубове да поврнем, да заштитим уши да ми не мрзну…
А пре овог догађаја чутурицу сам нашо поред пута. Сад сам чутурицу држо испод шињела; чим отпијем воду додам снега.
Ишли смо узбрдо, шињел ми отежо. Снаге све мање. Некада скинем шињел и пребацим преко рамена. Оно брашно из џепова успут сам јео: са водом га мало замешам и прогутам. Мало теже иде, али вредело ми.
Ишло се тако свакодневно, све једнако. Ми идемо по трагу где су прошли војници испред нас.
На једном месту кад смо ишли стазом, са леве стране, горе на брду, неко виче:
“Браћо, у помоћ! Браћо, у помоћ!” Чуо се затим пуцањ и све се утишало. Значи, неки војник одлуто за храном и Арнаути га убили. Нисмо могли да му помогнемо, до њега је имало можда песто метара и шума велика.
Налазили смо на путу голе голцијате људе. Умрли или убијени па им Шиптари скинули одело и узели оружје.
Успут смо стигли заробљенике Аустријанце па су и они ишли са нама. Пито сам зашто они иду. Каже, њима је запрећено: ако се који преда непријатељу да ће бити стрељана цела његова породица. Њих сам виђо поред стазе: лежи у снегу, ставио шаку између вилице и гризе прсте. То су били, у ствари, Чеси. Иде наредник Жика напред, ја идем за њим, остали иду за нама. Наилазимо: на једном месту пуши се пањ, око пања седе њих двојица, трећи лежи. Жика им је нешто казо, али они не одговарају. Пришо је, подиго аустриски шињел са онога што лежи. Био је мртав. А и ова двојица су већ били при крају. Не могу ни да говоре. Тај мртав био је најстарији. Они су наложили ватру, али даље нису могли. Ватра се угасила, и они са њом…
Има доста оних који су помрли, али их снег покрио па се не виде. Некоме се види лице, некоме се виде голи прсти на ногама или рука, али мртви су. То вири из снега, то сам видо. Већином трећи позив или последња одбрана, сви у сељачком оделу.
Преноћиште у шуми некако је још сношљиво. Кад нас ноћ ухвати на голети – ту је страшније што је ветрометина – мраз је јачи. Тражимо стену неку да се преноћи, да нас заштити.
Сваким даном све теже идемо.
Наредник Жика је снажан човек, четрдесетак му годнна, здрав човек; он је вођа, стално напред иде а ми за њим.
Време преко Албаније стално натмурено, снег пада. Ако се негде нађе нешто за храну – добро јест, али по три дана се ишло без хране. Нисмо ништа јели, али пили смо воду.
Нисмо се ни пребројавали, ко је осто осто је, смањио се наш број.
И стигнемо до Санђованија.
У Санђованију добисмо мало пексимита, али чујемо да су немачки авиони бацали бомбе на збег. Онда је Жика наредник казо:
“Идемо даље, за Валону.”
Ни птицу успут нисмо видели, сем врана.
И дошли смо до Валоне. На ногама још увек оне моје ципеле цивилне. На левој нози одлепио се ђон, али везо сам га канапом. Служе ипак.
У Валони велики збег цивила и војске. Преноћили смо ту, добро је било, време некако се поправило. Децембар месец, али друга клима: утицај мора. Дали су нам нешто мало за рану.

НАУЧИО САМ ДА ВОЗИМ

Али кад је дошо брод, и кад је почело укрцавање, то је навалио народ да је један преко другога ишо. Само што пре да се одвоји од обале. Ја сам ту изгубио наредника Жику и осто сам сав разочаран. Изгледа да се он укрцо на тај француски брод, а ја сам осто у оној гужви.
Е, кад је после пет-шес сати дошо један мали брод, исто француски, ту сам ја успео некако да се упнем. (Онај велики је отишо око шес сати ујутру. Диже се мост и готово). Што је најважније, дали су нам на броду чаја, добили смо и пексимит. И то нас је окрепило. Ја сам имао место на палуби горе и заспо сам одма, после онога умора и онога јела. Али није далеко пловио, стао је брод. На отвореном мору. Неки су нагађали да је наишо сумарен, неко каже није, него квар неки. Па смо опет кренули.
На Крф стигли смо око осам-девет сати увече. Тамо смо се искрцали. Ко је био у војничком оделу и био војник, он је примио следовање. А ја још нисам војник.
Ишо сам по граду да негде нађем преноћиште. И нашо сам преноћиште тек на крају града. Ту су ме примили Грци, љубазно. Нисам спаво у соби, него у одвојеном оделењу у дворишту. Замолио сам их, пошто пара нисам имо, затражио сам леба и дали су ми, људи… Трећег дана ја сам изашо мало у град, да видим кога познатог. И наиђем на пријатеља Лазу Главашевића, његов старији брат је мој зет. Тако смо се загрлили, изљубили и сузе су нам навирале. У разговору кажем да никога од мојих овде немам, све сам погубио кроз Албанију.
“Шта је”, каже, “са мојим братом?”
“Он је осто”, реко, “у Нишу.”
Каже, овде образују Црвени крст и пита мене да ли би ја тео да радим у тој организацији. Ја прихватим, и после три дана позове ме, укрцамо се у брод и пређемо за Солун.
Сад у Солуну – ново изненађење: становали смо у српској слободној зони, где су за време мира наши лиферовали стоку за Француску и друге земље – то су биле штале неке. Није било кревета, није било ћебади, нигде ничега. Било нас је ту десет-петнајс, сви војници, само ја полуцивил – од војничког имо сам шињел и шајкачу.
Придодати смо министру војске Жарку Јоксићу и после неколико дана дођоше шофери неки и једно пет полукамиона са пуним гумама, “жефри” – марка француска. Пуна гума са ланцима.
И ту мене додаду неком Миодрагу Брадићу, шоферу; додат за помоћника, а нисам знао да возим.
Убрзо сам научио да возим; Брадић види да ја имам добру вољу, приучио ме и ја посто возач. (Он је старији од мене седам-осам година, родом од Медвеђа код Крушевца, гвожђарски помоћник).
Превозимо материјал за искрцавање српске војске са Крфа, где треба да се образују јединице. То су: Седес, Василика, Зејтинлик и још нека места.
Убрзо смо добили и велики шатор, који смо монтирали у близини српске зоне. Добили смо и кревете, и сву постељину, и ту смо се сместили.

БОМБЕ ИЗ ЦЕПЕЛИНА

После неколико дана, једне ноћи је настала нека грмљавина, пуцање, севање – сви могући бродови са пристаништа у Солуну пуцали су. Почела су да падају покрај нас парчад од шрапнела. Ми смо изашли из шатора и побегли на саму обалу мора. Ноћ је била, није се знало ко је где, али ту смо се нашли. Кад је одједном нешто грунуло, просто смо оскочили, ко земља да прска одоздо, шта је – не знамо. У близини је био француски штаб Солунског фронта. Генерал Сарај онда је био ту. Кад се све свршило, чујемо ми јаук: “О-ла-ла!” – као што ми кажемо “јао”, Французи кад су рањени кажу “о-ла-ла”. То се чуло, и избио је пламен ту где је штаб, огроман пламен, до неба се диже.
Тек после ми чујемо од Француза да је немачки цепелин надлетао и бацао бомбе да уништи штаб. Па уместо штаба они су погодили један немачки магацин – то се запалило па је скоро недељу дана горело. (Пре рата Немци су имали ту магацин). И рањени овамо Французи који су били на стражи. А имало је у близини и цивила, Грка.
Они су снимили то све из цепелина, да су погодили штаб француски и да је горело све, и тај командант цепелина унапређен, добио је неки високи чин. Међутим, шпијуни су јавили да то није штаб погођен, него погођен баш тај магацин њихов. И тај командант реши по други пут да дође.
Тад сам ја, баш за ту ноћ, добио наређење да пронађем капетана Тићу и да хитно разнесем неке депеше по јединицама. Ја одем у тај шатор де је капетан Тића био и коцкао се са официрима француским. Већ хвата вече, пред сам мрак било.
Уђем, војнички поздравим и кажем капетану:
“Госин-капетане, наређење.” Он помену мајку и мени и ономе ко ме посло, јер треба да прекине коцку:
“А где су ти кола?”
“Ту су”, кажем. Наређење сам добио од Станоја Ристића, он је био интендант за целокупну српску војску. Ковертирано наређење. Ја му дам то и седнем у кола “леонболе”, то су кола француска, прилично велика лимузина. (Онај Брадић коме сам ја био помоћник јесте био крупан, јак, снажан, али ако га уједе комарац – готов је. Често је оболево од маларије, па сам ја ускако на његово место). И кад смо предали депешу и последњој нашој јединици, село Василика, враћамо се. Али у путу треба да обиђем неке таљиге, а осветлење нисмо имали са фаровима, електрично, него смо имали карбидско осветлење, које је накратко светлило, а ноћ је мрачна. Сад капетан Тића жури да се друштво тамо не би растурило, па каже мени:
“Што возиш тако полако?”
“Морам да пазим, госин-капетане, да не налетим на она кола.” Ишли смо полако, мрак, пут узан и нигде да обиђем та кола. Он виче да пожурим и прети ми. Ја дам гас, скренем улево да их обиђем, али налетим на коња, и претурим и коња и кола. Хладњак ми на колима прсне и вода исцури, сад ја не могу даље да идем. Шта ћемо сад? Онај Грк, јадник, плаче, кука. Капетан Тића каже:
“Да упрегнемо овога коња па да он вуче.”
Ајде, само узбрдо да нас извуче, велим, па ћу ја повремено да стајем и да хладим мотор до Солуна. Коњ је вуко лимузину и ми смо мало гурали, километар и по, док нисмо стигли на отворено поље.
Дошли смо до француског хангара, ту су били ловци авиони фирме “Њепор”. Одатле видимо – над Солуном рефлектори! И одједном осветлише у небу нешто велико, облика ко јаје. Бије артилерија, али онај једнако кружи изнад Солуна. Кад одједном тајац. Подигоше се ловци, њих четири-пет. Артилерија престаде, да не би погодила авионе. Они су се дигли више цепелина и одозго га погодили тако даје прснуо балон који носи, и цепелин почне да пада. Падне баш тамо где је био први српски комбиновани пук – на уливи Вардара. Наши нађу целу посаду немачку уједној рупи, ту их заробе. И кад су пролазили поред њиховог логора, а један од Немаца:
“Је л’ ти кажем ја да је овде логор, да смо ту требали да бацимо бомбу!” Други каже:
“Није логор него село.”
У ствари, био је логор. А ту у спровођењу је учествово неки наш који је студиро у Немачкој и знао немачки. Па их је питао зашто су се вратили, и тако дозно да је овај командант цепелина хтео да оправда одликовање.
Ми уђемо у кола и кренемо за Солун. Стао сам на неколико места да се олади мотор и на крају сам дошо у гаражу.
Шта сад да радим? Како ћу Станоју Ристићу на очи да изађем са поломљеним колима? Те моји другови шофери, Пинчика, Надовина, Лађар неки – све са надимцима – они реше да скину хладњак са других кола исте марке: ту је био неки Немац који је важио ко шпијун, па кад је сазно да му иду за трагом, он је побего и оставио двоја кола. И ми од једних скинемо и оспособимо моја кола.
Стижу наше јединице, све је снабдевено оружјем и опремом, сад је било песма, огромна разлика од онога што смо имали у Србији и што сад имамо. Јединице још не излазе на положај, ово је припрема.
Онда је образована и ауто-команда у Солуну, команлант је Никола Дерок. И ми припаднемо ауто-команди у Солуну, али и даље све превозимо: примамо из брода у камионе па разносимо по јединицама.
Кад је све комплетираио, онда су наши кренули на положај. И сад долази да морамо и ми на положај да идемо.
Није позадина то што други мисле, фронт без позадине не мож да постоји: не мож војник да испуца муницију на фронту па да иде у град да купи, мора да му се донесе.

ЗЕЈТИНЛИК БОЛНИЧКА БАРАКА

Онај Брадић је одређен да вози доктора Сондермајера, команданта санитета. Али како је Брадић обољево често, он ме једном приликом поведе са собом. И кад је ушо Сондермајер у кола, пита:
“Шта ће ти овај бата овде?”
“Он је механичар, а мој мотор није баш тако добар па за сваку сигурнос водим и њега.” И пошли смо. Кад се возио Сондермајер, морало је на вратима да се нацрта круна.
Кад смо дошли иза Вертекопа, према Сакуљеву, видимо да шрапнели падају. И доктор Сондермајер томе Брадићу: “Укочи, каже, авион!” Брадић отвори врата, скочи и утрча у кукуруз, ја за њим. А Сондермајер није улазио у кукуруз, него сео на ивицу пута, далеко од кола. Опаснос је брзо минула и ми смо продужили даље, да Сондермајер погледа прва превијалишта. Једно од превијалишта било је ту где је гробље Зејтинлик данас, једна француска барака, дрвена, велика, ту су доношени рањеници са положаја. Неки су се излечили, неки су умрли – тако је гробље постало. Од Зејтинлика са десне стране, на оном брдашцу, ту је била нека талијанска формација, војна јединица.
Једне вечери ишли смо Брадић и ја са пуковским шофером који се звао Милорад. Пао је мрак, ми смо изашли из аута поред друма, упалили фењер и распрострли вечеру. У томе пролази један са коњем и каже:
“Милораде, окрени светлос на другу страну.” Овај окрене. А Брадић пита шта је овај. Каже – носи депеше, сигурно ће борба да почне. И заиста, почеле су, одмах затим, пушке па онда топови. Али кад је нешто грунуло, севнуло иза нас, загрмело, просто нас је одбацило од земље. Брадић скочи да бежи, ја за њим. Кад неко виче:
“Стој, станите!” Ми душе немамо у нама, стали смо, Кад оно Милорад трчи:
“Другови, заборавио сам да вам кажем: ту је ниже нас тешка артилерија, наша.” А ми мислили да нас Бугари гађају.
Брадић опет оболи од маларије и деси се да сам ја Сондермајера возио. И баш ту, код Вертекопа, мени лева нога откаже, ја станем, изађем из кола и почнем да шепам. Он пита шта сам урадио.
“Госин-ђенерале”, реко, “нога ми отказала”. Мало после одвезо сам га.
Кад, сутрадан, ја на рапорт. Води ме мој командир, капетан Љубиша Винтер. На преглед. Прегледају ме они и донесу решење да не возим више – због ноге.

ИМА ТУ СТРАНА РЕЧ

И тако, баце ме у гаражу на поправку аутомобила. Радио сам неко време, а онда дође наређење да сви возачи морају на курс и да положе за возача, те сам и ја моро.
На курсу и официри, и наредници и поднаредници – неспособни за прву борбену линију, али су морали да имају неки задатак. Ја сам курс похађо само неколико дана. Ево зашто.
Предаво је наредник Ђура о мотору и објашњава да је “фордов” управљач директно везан за споне и да је врло осетљив. А ја сам на то реко да није директно везан, него да иде преко зупчаника. Ђура пита откуд знам, ја кажем да сам га демонтиро у гаражи и радио. Он нареди војнику да донесе један управљач из гараже. Војник донесе, и ту се Ђура увери да није директно него да има зупчаник. И каже ми:
“Ковачевићу, више не долази на наставу, нема потребе, ти си већ упознат са тим.”
И тако сам ја и даље радио у гаражи при санитетском одељењу Врховне команде. Нисам ишо ни на практичну вожњу ко курсиста; кад буде испит, каже, позваће ме.
Изађем на испит, председник комисије Дерок постави ми питање:
“Из каквих разлога мотор може да губи снагу?”
Наравно, ја сам побројо све разлоге, али чуо сам да не трпи немачку реч, само српски мора да се каже. А треба да кажем “кад зарисује клип у цилиндру”, а ту има страна реч. Тамо позади комисије стајо је један официр, који ноктом показа да је загребен, огреботина се појавила на цилиндру, и ја сам то казо… Од нас седамдесет само тројица смо положили испит код Дерока, остали су пали. А вожњу за испит само што сам почео, рекли су да је добро. И добијем буквицу да сам возач.
У Солуну добијо сам писма од куће, знао сам да су моји живи и здрави. И зетове сам нашо у Солуну. Они су ми казали да су пошли пре него што сам се ја вратио од оне куће где сам обезбедио спавање.

У ЕНГЛЕСКОЈ БОЛНИЦИ

Почетком 1917. године упућен сам у Седму резервну болницу. Због ноге што је прозебла кроз Албанију, због које сам скинут са вожње, и због бубрега. Био је предлог да ми се лева нога ампутира, сече, пошто крв није циркулисала доле.
Лежо сам неколико дана у болници, дошла је комисија, прегледала ме и нашла да ја не могу да се лечим у Солуну, него да морам да се транспортујем у Бизерту. Онај тумач који је ишо са лекаром Французом каже да ја будем приправан: за неколико дана идем за Бизерту. А ту је био још један наш војник који је такође требало да иде тамо, и ми се договоримо да побегнемо из те болнице. И ја дођем у команду.
Сутрадан ушо сам и ја у строј. Командиру кажем да сам пуштен из болнице.
То је било први пут. Други пут… Све сам ја то лепо сакрио, али болест даље иде – тако да сам моро опет у болницу. И поново доктори говоре о ампутирању ноге и одређују ме за Бизерт! Ја побегнем и други пут. Кад сам дошо у команду, пита ме командир Љубиша:
“Шта је с тобом, Ковачевићу?” Ја кажем да сам оздра- вио. “Како си оздравио за неколико дана?” Посумњо је и тражио ми отпусну листу. Почело је проверавање.
И онда дође код мене у гаражу мис Кинг. Она је имала два аутомобила, један је поклонила нашем Црвеном крсту, а са другим је она радила – то је био један мали “форд”. И каже ми:
“Света, шта ти” она је била у Крагујевцу у тој школској мисији, па је мало српски научила и каже: “Света, ти, како изгледа, није добро?”, показује на образе, лице – види се да сам болестан. И вели да ме она води у њихову болницу. А ја кажем: “У болницу нећу, макар црко овде.”
Сутрадан она дође код мене, каже:
“Света, “форд” прави тако: три, три, три…” Значи: три цилиндра пале, један не пали. Ја кажем – да пробамо, да видимо. Кад смо сели у кола и пошли, мотор ради добро, сва четири цилиндра пале. Кажем:
“Мис Кинг, па мотор добро ради.”
“А не тако, него кад иде узбрдо, онда прави три-три- три…” Добро, ајде, идемо тамо на Веницелосову улицу узбрдо па ћемо видети. Ишли смо, и тамо ради добро. Е сад идемо натраг. Кад ја видим – она вози право код санитетског оделења Врховне команде. Ту је стала и каже:
“Света, ја има посао ту, а ти чекај.”
Само што је она отишла горе, долази војник:
“Јеси ли ти Ковачевић? Хајде, каже, горе.”
Кад ја горе, код Сондермајера седи мис Кинг. Сондермајер вели ми строго:
“Слушај, бато: твоја је болест таква да ти, ако продужиш овако, неће ти бити лека. Него ти мораш да идеш у болницу.”
А мис Кинг одмах прихвати:
“Света, ја тебе води у наша болница, то је одлична болница.”
Тако је и било, ја сам присто. Отишли смо у болницу. Тамо смо бирали у који ћемо шатор. Сваки шатор горе носи име једног града, тај град сноси све трошкове за свој шатор. Дођемо у шатор Џејџили – то је град у Шкотској. Мис Кинг ме увела тамо и предала управи, за даље. У тој болници само наши војници. Били су и Французи, па су се показали према сестрама лоше и острањени су. То је болница у којој су све жене: и лекари, и сестре, и помоћно особље – све жене. А наши војници: кад дође ту, он добије преобуку, оде у купатило, и не окупа се, него онако, само се пресвуче и иде у шатор. После је наређено да обавезно сестра присуствује, не мож тако, мора да се купа. Али ја то нисам знао. Ја ушо у купатило, и болничарка ушла са мном, носи преобуку. И онда показује ми да скинем одело. Како могу да скинем одело пред непознатом женом?! Она мени показује да скинем, а ја њој показујем да она изиће напоље па ћу да скинем. Не, морам да се свучем пред њом! Како да се свучем… Она дрекну на мене, ја слегох раменима, окренем леђа и свучем се. Па у ону каду. Мислио сам да ће да изађе да се ја окупам. Међутим, она ме окупа. И наравно, кад сам обуко болничко одело, одвела ме тамо да ме преда најстаријој сестри тога шатора. И онда је с њима ту разговарала о нашем погађању. Оне су се смејале, а ја сам црвенео од стида.
У тој болници осто сам четири месеца. Чували су ме, пазили, лечили. Имам само лепих успомена из те болнице. Било је још болесних и рањених војника, све Срби. Давали су ми само чај, млеко и лекове. А сестра, ради смеха онако мало, мете чачкалицу уз шољу.
И после три месеца, кад сам се опоравио, кад су биле утакмице, онда сам игро и ја. Ту је француска музика и енглеска музика недељом, па су нас чак и у биоскоп водили. Гледали смо више пута “Мистерију Њујорка”. Интересантан филм.
После смо имали натезање конопца са Французима. Њихова је болница одмах до наше, и они на лечењу. Па једном надвучемо Французе, па други пут надвучемо, али они стално протестују како ми врдамо. Него поново. А наш наредник, један корпулентан, пристаде, а вели нама: “кад ја кажем: Сад! – пустите конопац.” И по трећи пут ми натежемо. Каже наредник: “Сад!” – ми пустимо конопац а Французи један преко другог! Онда настаде трка, Французи хоће да се бију са нама! Те сестре прискочише и то се смири.
Енглезима могу да захвалим за свој живот и здравље. Мис Кинг била је жена средњих година, врло љубазна. Носила је униформу, али сукњу доле. Увек се сећам ње и сестре Јокне, она је била стара жена.

ВОЗИО САМ КРАЉА

У лето 1917. године, извесно време возио сам краља Петра маторог, заменио сам Милорада Чокића, он је био краљев шофер. Са Чокићем сам се познаво, често је долазио у гаражу код нас. И пошто је направио неки инцидент у кафани, повучен је, па је пало мени да ја возим краља.
Возио сам краља од Солуна у оближњу бању, где је била агрикултурна школа. То је било удаљено километар и по, два. Возио сам мотор троцикл са корпом – приколицом. Краљ је боравио у једној вили у Солуну. Ја дођем пред вилу, краљ седне у приколицу, одвезем га и прихвате га официри тамо у бањи. Сачекам га док издржи ту бању, купања је имо, и вратим га назад. Нико наш мотоцикл није пратио; краљ је био обучен у генералску униформу, никакве наочари нисам стављо ни ја ни краљ. Док сам га возио распитиво се одакле сам, колико година имам, зашто сам пошо са српском војском…
Ја сам возио краља Петра, ја сам се дичио тиме. Био је добар човек, никад није љут, осоран ни строг. Увек је волео да разговара… После је одређен други шофер и ја сам отишо на своје место.
Све сам генерале и војводе виђо, ево како: била је доле нека приредба, Енглези су приређивали. И онда дође мени наређење да ја одвезем неколико њих на ту приредбу у Солуну. Све били виши официри. И ми смо их одвезли. Ми шофери, Французи и Енглези имали смо свој сто где је било постављено, башта била, отворено. И ту су, сећам се добро, Шкотланђани са оним кратким сукњицама и са гајдама оним њиховим, ишли око стола и свирали…
Иначе, свраћо сам само у кафану “Олимпус”, која је била поред мора и ту кафану је држао неки Станковић, који је имо велику гвожђарску радњу у Нишу, то је било ко хотел. Ту смо ми Срби већином свраћали. Налазила се у центру Солуна, али на самом пристаништу. Кад је Солун горео, онда је изгорела и та кафана.
Било је и контроле, било и француских и енглеских патрола. Савезничка патрола не може да ме уапси, може само да ме преда нашој команди ко кривца.

У ВЕТЕРКОПУ, НА “ЋИРИ”

Као возач осто сам све до краја 1917. године. Онда је дошло наређење да се сваки војник упути у своју јединицу, у којој је био пре повлачења.
И пошто сам био у железници, будем пребачен у Жоксиону – тако се звала та радионица грчка за поправку железничких возила, на почетку града Солуна.
Једном било је неко исклизнуће код неке станице Лати на прузи Солун – Атина, па смо ми, нас десетину који смо дежурали у колима за поправку, отишли тамо.
Код станице Лати била су три теретна вагона исклизнула, и брзо смо то подигли. Али нисмо могли да се уврстимо ни уједан воз за повратак у Солун, него смо остали ту неколико дана… Пре одласка у рат бавио сам се ловом, и видимо да гуске пролећу, а ми пуцамо. Шеф станице, кад је то приметио, каже нам на неком, једва разумљивом македонском: ако хоћемо да ловимо, да одемо једно километар-два, тамо има језеро. А оно планина што се види, то је Олимпус планина. Па ту испод има језеро и дивљих гусака пуно.
И ми пођемо ка том језеру. Уто испадне пред нас зец, а ми на њега брзу паљбу оспемо. Али зец оде жив и здрав. Нас тројица било: ја, Ранко и Љубиша. Кад, чујемо пуцњава отуда. Ми помислимо: сигурно овај зец наишо на друге ловце па пуцају на њега, Кад – није! Фијучу меткови поред нас. Уједном Ранко:
“Јој, рањен сам.” Из леве руке цури му крв. Видимо ми да нас неко гађа. И побегнемо у село. Уђемо у кафану да превијемо Ранка. Срећа, није кост повређена, само мишић. Лева рука. И ту седи један старац, само он у тој кафани. Али чуо газда да смо ми ту и изађе. Уто, упадају пет војника француских, узимају нам пушке. Али сад су се изненадили: Откуд ми у њиовој униформи? Одвели су нас у железничку станицу и проверили, шеф казо да смо ту радили. Они нас пусте, није пуцано на њих него на зеца, и ствар у реду. Али партивођа, неки Мишко, нама и мајку и све – шта смо тражили ђавола… Тек онда смо сазнали шта је: било две струје међу Грцима – за рат с Немцима, и против. Гунаристи, који су били за рат, растурили су се по Грчкој и вршили диверзије. То су они избацили оне вагоне.
Вратимо се у Солун, у радионицу.
Убрзо ме преместе из Жоксиона у ЦЕО радионицу, то је била енглеска управа. Исто железничка, само су ту Енглези. Мало сам код њих осто, па добијем прекоманду у Вертекоп – ту смо радили на оном “ћири” који је превозио муницију од Солуна до Сакуљева. Одатле су муницију камионима одвозили на положај. Превозили смо гранате, пушчану муницију, разну спрему, све што је потребно. “Ћира” је под нашом управом, све наши: машиновође, ложачи, кочничари, механичари. Ја сам вршио механичарске поправке. “Ћира” је до Сакуљева путово пола сата, ишо сам и ја неколико пута тамо. То је све близу фронта, чује се артилеријска паљба. Четири километра до нашег положаја.

ВОЈВОДА СТЕПА СЕ НАСМЕЈО

Пробој 15. септембра 1918. године. Те ноћи мислите да гори и небо и земља; из свих могућих оружја се пуцало. У Вертекопу сам био, ту смо имали бараку где смо спавали. Ја не знам како је човек само мого да издржи ону грмљавину. Ватра је почела око девет сати увече. Целу ноћ је грмело. Тресла се барака, тресли смо се и ми. Као да гори небо и земља, као муње кад севају често… Изјутра одмах отишли смо на аеродром, ту је био пилот један, нека даља фамилија Главашевићева, и он, каже, надлето је положај:
“Бугари главачке беже, остављају све за собом. Готово је”, каже, “другови моји, фронт је пробијен и верујем да више неће бити борбе.”
Али ми који смо радили у Вертекопу остали смо ту до даљег. И Ниш је ослобођен, а ми смо још увек били доле. Из Вертекопа кренули смо месец дана после офанзиве. Ишли смо пешице и возом где је здрава пруга била, и дођемо до Земуна. Путовали смо нешто око петнајс до двајес дана. Било је нас у тој групи око четрдесет: машиновође, ложачи, бравари… Из Земуна сам демобилисан и враћен у Нишку железничку радионицу, одакле сам и пошао. То је крајем 1918. године.
Радио сам неко време у Нишу, затим у Београду, па 1921. године дођем у Младеновац, где сам осто до дана данашњег. Док сам радио у електричној централи војвода Степа Степановић свратио је једном код нас. Пошо био за Тополу, па му нестало струје у акумулатору, овде у Младеновцу, и неко му казо да ту постоји електрична централа код железничке станице и да може да му се допуни акумулатор. То је било 1922. године. Дошо Степа и разговарали смо док се пунио акумулатор. А кад је било готово, пито ме: “Шта смо дужни?” силом тражио да ја наплатим. Кажем:
“Нисте дужни ништа. Извините, није то моја централа па да ја могу да наплатим. А и кад бих мого, како да наплатим свом ратном другу солунцу.”
Војвода Степа се на ову шалу насмеја, поздрави се са мном и оде.