Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Ово је главна карактеристика сеоба изазваних економским узроцима: исељавање становништва из земаља које су привредно слабе у земље које су економски снажне; констатује се, дакле, увек знатна разлика између земље матице, која је осредњих и слабих средстава за живот, и земље насељавања, која се редовно одликује већом плодношћу и разноврсним изворима за људски живот.

У источном делу Полуострва балканџије (становници балканских долина) су силазили а и данас силазе на доњо-дунавску плочу и у маричке равнице; али су ове миграције биле од мањега значаја, јер није знатна разлика у животним изворима између земље матице и земље колонизације. У Грчкој, а нарочито у Тесалији, опажа се супротност између земаља матица, планинских области, и земаља колонизације, тесалијских басена који апсорбују вишак планинског становништва.

На Балканском Полуострву нигде није већа разлика између земље матице и земље колонизације, него што је између карсних области и планинских крајева динарске системе с једне, а Шумадије, северне Босне, Славоније, Срема, Баната и Бачке с друге стране. То је главни узрок што су из Црне Горе, старе Рашке и Херцеговине вековима текле миграционе струје према поменутим земљама. Ово су дубљи разлози те појаве:

У карсним пределима има мало зиратне земље, а прираштај је становништва велики. И у нормалним годинама постоји несразмера између извора за живот и броја становништва. Исти је случај и са високим планинским областима динарске системе. Да би се могао исхранити и одржати један део становништва карсних и планинских земаља, други се мора исељавати. Постоје, дакле, услови за природну и сталну миграцију.

Док у нижим карсним земљама сеобе постају обичним начином, оне у планинским динарским областима имају нарочити циклус развијања, који се може пратити од турског освајања до данас. У почетку је наступила неприродна појава: становништво пространих и плодних котлина и долина повлачило се у динарске, већим делом карсне планине, најнепродуктивније, у којима је живот најтежи. А под особито повољним климским приликама и под здравим патријархалним режимом досељено становништво је врло знатно прирастало. И сада се њихове жене по четири пет пута близне, а има их доста које су родиле дванаесторо до двадесеторо деце. Има стараца који се поново ожене са седамдесет и осамдесет година, узму младе жене, које роде по три и четири сина. Од једног седамдесетогодишњег старца води порекло највећи део племена Шаранаца, на левој страни Таре, у Црној Гори. Услед таквог намножавања постајао је мали дотадашњи атар појединим племенима и групама и настајале су љуте борбе, до истребљења, ради проширивања територије за пашу. Била се суседна и племена, па често и групе и браства у границама истога племена. Побеђена племена и групе морале су се исељавати, и то у првим временима не на даљину, већ у суседне или ближе области. Али, кад су услед продуженог прираштаја на горњи начин заузели готово све динарске планине, ипак им је као сточарима постало тесно. И у тим доцнијим временима, изгледа тек од 17. века, динарски планинци су се у масама почели исељавати у удаљене ниске крајеве, плодне, разноврсних средстава за живот, са разноврсним олакшицама за рад и живљење.

И те доцније мирне сеобе показују извесан циклус. Свакој јачој миграцији претходио је такав прираштај становништва који се свршавао пренасељеношћу планине; средства за живот у атару једнога племена постајала су недовољна. Поједине породице одлазе из села и пењу се из долина на планине и висоравни; ту су имале катуне које претварају у села; упоредо с тим пењу се катуни и зона сточарских кретања; постају нови катуни на већим висинама. Том кретању на више постављена је природна граница, и оно се мора зауставити. За то време се врши исељавање. Кад се становништво исељавањем разреди, дешавало се каткад да се они са висина враћају у ниже земљиште. Затим се горњи процес понавља.

Климска колебања као узрок сеоба

Док је овако у нормалним годинама, услови за исељавање се појачавају услед климских колебања, када наступају неродне године. Као што је познато, услед климских колебања смењују се серије влажних и хладних година са серијама сувих и топлих.

Нигде сушне године нису тако неродне као у карсним областима динарске системе. Кише не учине земљу онолико влажном као у другим крајевима, јер вода брзо отече у дубине кроз пукотине и подземне канале. Реке, где их има, пресуше а и многи извори; управо у пределима дубокога карста јаки извори се преко лета одрже поглавито у нивоу мора или под морем. Због тога не може бити ни наводњавања, јер би ради тога требало дизати воду на велику висину. Вегетација се осуши и сагори. Нема ни воде ни паше, остану и без зимске пиће за стоку. Карсне земље као Црна Гора, већи део Херцеговине, западна Босна, Далмација, тршћанска околина и већи део Истре осете, дакле, неродну годину у много већим размерама него друге балканске области. Ако наступи серија сушних година, онда се дакле због глади мора исељавати огроман број становништва.

Кад наступи серија хладних година, она се осети нарочито у високим областима по томе, што је скраћено време у коме усеви сазревају. Оно је и иначе једва довољно и треба незнатно снижена температура, па да се скрати испод потребног минимума и да наступи оскудица или глад. У целој високој динарској системи зна се за сеобе, које су биле проузроковане изванредном зимом, нарочито од Велебита до Проклетија. Кад не могну ни о Ђурђевдан поорати, јер падне снег, онда „баце рало па се селе”. Даље, кад је дуга зима, не стигне им сена да исхране стоку, и онда беже заједно са стоком.

Ипак, и ако су ове миграције одређене економским узроцима, и на њих често утичу морални или психолошки мотиви. То је добро исказано овом народном причом: орао неки стари Жупљанин из Никшићске Жупе а снаја му донесе ручак, и гледала је са сузама док је ручао; на његово питање, одговори му да зато плаче, што је то све хране што су имали, а за њу и за децу није ништа остало. На то старац испрегне волове из плуга, оба закоље и приреди гозбу својој породици и селу, па се са својима дигне у Србију.

Понос и осетљивост су у динарској области врло важан подстрек за исељавање. Док би многи људи других крајева трпели невољу и навикли се на беду, овај поносити и осетљиви динарски планинац то не подноси. Да се његови тако пате, а он да није у стању помоћи им! И да други, који су у бољем положају, знају и виде како се он и његови муче, и да га сажаљевају! Може му се услед беде и лоза угасити! Ако не може отети од Турчина, излажући своју главу он ће побећи у бели свет.

Кад су године толико омањивале да није било могућно донети довољно хране из привредно снажних области, онда су се становници карсних и планинских предела у маси исељавали. Тако је године 1774. била велика глад у Далмацији; зато се народ занија, и подиже се око 1000 породица и одсели, неке у Босну а неке у Срем и даље по Маџарској. Герасим Зелић, путујући по Срему, после неколико година, налазио је Далматинце у Митровици, Голубинцима, Сурдуку, Петринцима и близу Карловаца. Због глади се око 1890. год. одселило у Србију на хиљаде душа из Црне Горе. У то време је велики број Херцеговаца напустио своју земљу из истих узрока. У северној Арбанији, северно од реке Маће, у планинској области Миридита и Малисора, која и у најбољим годинама не може својим жетвама исхранити становништво, често се у рано пролеће сретају изгладнели људи и жене који силазе у Метохију, у Забојану и Задрим. Зато су из ових области стално полазиле метанастазичке струје у поменуте крајеве и косовску котлину, а неродне године су их само ојачале.

Неродне године и глад услед суше наступају и у областима чије је тле састављено од песка, шљунка и пропустљивог пешчара, као у Тиквешу у јужној Македонији; видео сам 1900. год. овде, на левој страни Вардара, напуштена и готово у развалине претворена турска села; због суше која је владала претходних година, наступила је глад и Турци су се одселили у егејско приморје и у Малу Азију.

У динарским су областима, нарочито у Црној Гори и Херцеговини, незнатнији узрок сеоба била турска насиља него у другим крајевима, јер су им враћали и не зна се ко је коме више досађивао. Ово је у толико утицало на исељавање што је изазивало несигурност личности и имовине и спречавало тековину. Много су важнији горе изложени економски узроци.

Покретљивост каткад помаже нека специјална психичка црта; на пр.: становништво ниске Херцеговине (у близини Дубровника) јако цени угодност и богатство, и тежећи за тим, лакше се решава на сеобу.

Етапне миграције

Старинци и најстарији досељеници у етапној земљи, на пр. у Старом Влаху, осећали су се стешњени новим досељеницима, јер су се сви бавили сточарством, мање земљорадњом, и биле су им потребне велике просторије. Та трвења су изражена у великом броју народних анегдота. После дужег или краћег боравка, досељеници су се понова кретали и често су собом повукли и један део већ стабилизованог становништва. Они су се настањивали у високој Шумадији. Старинци и стари досељеници Шумадије, каткад и породице ових нових досељеника, силазили су још ниже, у ниску Шумадију и у мочарну моравску долину где су искрчили лугове и стално се настанили. Тако су основана најмлађа села у Шумадији. На овај су начин вршене сукцесивне сеобе или миграције у етапама, почев од највиших динарских области па све до моравске равнице; оне су се могле настављати без препреке, пошто су досељеници могли бесплатно заузимати (махом претходно крчити) земљиште које није ником припадало. И у појединим областима има етапних миграција, које остају у границама области.

Економски узроци у вези с другим

Као што је поменуто, борбе између племена и случајеви кад је једно племе истисло друго или му заузело велики део земље, изазивали су сеобе; јер потиснутом племену остаје мање паше за стоку и мање земље за обрађивање. Кад се буде обратила пажња, видеће се да су ови случајеви много чешћи него што данас знамо. Тако су Дробњаци истисли, после дужих борби, старо племе Криче или Кричкове са Језера испод Дурмитора, и ови су се преселили на десну обалу Таре у област која се сада зове Кричак; Бањани су се издизали на планину око Дурмитора, где се и сад један крај зове Бањанско Катуниште, а истиснули их одатле Пивљани и Дробњаци.

Никшићко Поље су од XV века насељавала поглавито два братства Угреновићи и Риђани, а Никшићку Жупу потомци старога војводе Никше и други. Ови су се јако намножавали и заузели и источни део Никшићког Поља, потиснувши нарочито Угреновиће. Од тога времена почиње исељавање Угреновића и Риђана, ојачано од XVII века, од како су се Турци населили у Никшић. Пред ослобођењем Никшића (1878.) поменута два братства су се била скоро сасвим раселила: особито на Гласинац у Босни, у Херцеговину у западну Србију. Сада је у Никшићском Пољу већином ново становништво, досељено из Катунске Нахије (саопштење Г. П. Шобајића). На исти су начин из Бјелопавлића истерана делимице или цела стара племена Матаруге и Лужани, из Пипера Мугоши, Букумире и Лужани из Цеклина Бјелице итд.

Ако је висока планинска област била поред каквог важнијег пута, онда су се у њој смењивале периоде досељавања и намножавања становништва са периодама расељавања, при којима је ретко ко у области остао. Такав је на пр. бивао случај са крајем Голијом на Северу од теснаца Дуге у Црној Гори, кроз који је у турско време водио стратегијски важан пут од Никшића за Гацко. То је пространа област паша, од којих се склањало околно становништво због близине пута, јер су њиме пролазиле војске и силни никшићски Турци. Чим су настајале периоде у којима су Турци били мање активни, у њој су се насељавали ускоци и хајдуци; осиле ли се Турци, они се расељавају. У неколико је таква била цела област на домаку Цариградског Друма.

Кметски режим

Услед овог режима свет се на два начина сељакао и премештао. Освојивши нове земље из којих је велики део становништва побегао, турски бегови су доводили кметове из раније завојеваних области, да би им имао ко обрађивати земљу и вршити друге службе. Зна се да су Турци довели многе хришћанске кметове из Босне и Херцеговине у Славонију, Лику, Далмацију итд. На тај се начин одселило становништво далеко од своје матице. Чифчије су се исељавале у удаљене земље и услед још једног доцније насталог узрока. Почетком XIX века, после ослобођења Србије, кметови из области са строгим феудалним режимом, највише из слива Вардара и Јужне Мораве, сазнавши да се у Србији може имати слободне земље и слободно живети, почели су се исељавати у долину Мораве и њених притока. Такве чифчијске сеобе развиле су се доцније према Бугарској кад је ослобођена. Услед ових миграција у земљама матицама су опали привредни приходи на многим беговским имањима а нека су и запуштена.

Други је начин премештања био овај. Кметови су напуштали једнога да би отишли другом бегу; селили су се из једне у другу област да би нашли боље услове за живот. Тако су се развиле многобројне унутрашње миграције које кашто нису прелазиле границе вилајета. Мада је ових сеоба било у свима вилајетима, ипак су оне биле најмногобројније у земљама доњо-дунавске плоче у сливу Марице и у областима Јужне Мораве и Вардара, где је феудални режим био највише укорењен и најсуровији.

Периодске или сезонске сеобе

Многи сточари иду за пашом у удаљене области; из многих крајева Балканског Полуострва креће се становништво ради зараде у друге крајеве или изван Полуострва; многи приморски Далматинци и са острва најимају се на дуже или краће време као бродари на страним трговачким лађама. При томе се дешава да се настањују у земљама зараде. Има сталних сеоба које су због тога произашле. Оне су тако многобројне да би их вредело нарочито проучавати.

Као да су од периодских миграција најстарија сточарска сезонска кретања, било зими у жупне крајеве, било лети у планине. Долазећи више пута, сточари се навикну на своје летње планине, и у њима се стално настане; тако су се из летњих станова Аромуна и Мијака развила многа стална села. Исто тако су се многи Малисори и Миридити, слазећи сваке зиме у жупно скадарско и улцињско приморје, тамо стално настанили. Осим оваквог пресељавања, при коме се оснивају нова села, још су се чешће поједини сточари насељавали у области зимовања. Чим се њих неколико у извесном крају населе, они повуку и своје саплеменике. Таквих случајева има много код динарских сточара, нарочито оних са племенском организацијом, и они су се из Црне Горе, високе Херцеговине, Плава, Гусиња, насељавали у Шумадији и северној Босни.

Врло су разноврсне сезонске сеобе ради зараде, и оне се могу обележити народним терминима као печалба и аршовање. Од вајкада су ради зараде ишли у друге земље мајстори нарочитих, у извесним крајевима, јако тражених заната. Познате су сезонске миграције каменорезаца или клесача камена из Боке, који су радили на Немањићским задужбинама, зидари из Шума у ниској Херцеговини, затим на пр. каменоресци са острва Хвара, који су као клесачи камена учествовали у грађењу многих цркава и зграда на јадранским острвима и копну. Сада долазе каменоресци из хрватског и кварнерског приморја у многе крајеве Србије и Босне. У ту врсту спада и зидарство Мијака и Рекалија, затим ћерамиџије од Ниша и Врања, цигљари из Хрватске и Славоније, који раде по Србији и у Војводини. Од њих су заостали многобројни појединачни насељеници у областима зараде.

Предео Осат код Сребрнице у Босни типски је пример за исељавање услед печалбе. Ради зараде су ишли најпре по подринским, ваљевским и ужичким крајевима и градили куће, познате брвнаре, а доцније и зидане куће. Допрли су и у Шумадију, све до Мораве; није ми познато да су прелазили и Мораву, а ако, то је морало бити сасвим изузетно. Поједине групе Осаћана су долазиле из године у годину у нарочити крај, село и варош, сродили су се и спријатељили с мештанима пре још него што су се населили. А постепено и појединачно, и нечујно, они су се у тој мери населили у подринским и ваљевским крајевима, да осаћанских породица има сада тамо више стотина.

Изгледа да је мање старо печалбарство земљорадника, и развило се најпре код чифчија и код становништва привредно сиромашних крајева, нарочито од почетка XIX века. Познато је печалбарство чифчија из целог вардарског слива, особито из дебарске околине, који су ишли у Србију и Бугарску. Из целе источне Србије, највише из Лужнице, иду сељаци за време пољских радова у Румунију, особито за време жетве, па се опет враћају; услед тога готово по свима варошима Румуније има досељеника из источне и јужне Србије, доста из Лесковца.

Шопови из Бугарске и Србије, нарочито из трнске околине, у ранијим су временима долазили у великом броју у смедеревску и крагујевачку Јасеницу, и јамачно услед тога у њој има доста насељених шопских породица. Познати су ужички аргати, који за време жетве силазе у подринске и ваљевске крајеве и Шумадију на рад, и многи су се тамо настанили, нарочито призећивањем.

Баштовани из трновског краја у Бугарској долазили су с пролећа и остајали до позне јесени по Србији и Војводини, док нису последњих деценија замењени домаћим радницима; тако су се многи по поменутим областима населили. Ови баштовани су ишли ради зараде и по Аустрији, Немачкој и до Меца у Француској, онако као што данас иду Кочевљани из Крањске или продавци ситних предмета из западне Босне и од Имотског у Далмацији.

За време једрењача Далматинци су били у маси бродари. Ступали су и у службу разних држава, а доцније, кад се развило парно бродарство, чак и на ратне лађе. Услед тога су се населили по многим медитеранским земљама и око Црног Мора, највише у Одеси. На исти начин су се насељавали и грчки бродари не само по европској, афричкој и азијској обали Средоземног Мора, већ и изван њега.

Кад се сумирају сви резултати ових периодских или сезонских миграција из њих следују знатни метанастазички покрети.

У миграције проузроковане економским узроцима спада и придолажење становништва у трговачке и индустријске, рударске и жељезничке центре; тако и у нове варошице које се оснивају или, већ развијене, указом проглашавају варошицама. Запажа се и супротна појава: становништво напушта околину жељезничких путева због поскупљивања земље и одлази у друге области.

Случајни узроци

Други узроци, који су ређи и од мањег значаја, не могу се убрајати у претходне групе. У динарским и моравско-вардарским областима крвна освета била је узрок исељавању појединаца и породичних група. Иза једног убиства ређају се друга, и зато убица и његова породица напусте завичај да би избегли крвну освету; они рођаци, који су по обичају одговорни, такође се исељавају. Насељавали су се по правилу далеко од завичаја, мењајући славу, каткад и презиме да их не би познали.

Често се у народним традицијама помиње да је у ранијим временима, изгледа највише у 16 и 17 веку, становништво целих крајева било јако разређено услед куге. Осим тога, људи су бежали из таквих крајева у планине.

На земљишта, пуста услед помора, насељавало се доцније ново становништво. Често су се због куге поједина села премештала са једнога места на друго.

Кашто су чак и сујеверице изазивале сеобе. Велике су задруге напуштале своја имања због тога што су њихови укућани чули подземну тутњаву и разне гласове и веровали да су видели зле духове; то сматрају за „нечиста” места. Повода за такве празноверице има нарочито у карсним областима. Има примера да су се за време Турака села исељавала због оваквог случаја: десило се да је орао кружећи над колом у ком је младеж играла, испустио комад меса; ово се сматрало као рђав знак који је предсказивао несрећу или покољ.

Један проматрач је забележио да је и сувише добра вода била узрок расељавању.