Србија у Првом светском рату

Прва деценија 20. века је савременицима изгледала као део дугог периода мира, напретка и лагодног живота за који се често користио назив „la belle epoque“. За историчаре је то био део временског раздобља названог дуги деветнаести век, омеђен Француском револуцијом и почетком Првог светског рата. Заиста, први глобални ратни сукоб, назван од савременика Велики рат, у много чему је био прекретница у историји човечанства. Тај рат је био прекретница и у историји Србије и јужнословенских народа, а у њему су започели и процеси који су имали пресудни утицај на историју јеврејског народа и стварање његове државе.
После француско-пруског рата 1870–1871. и Велике источне кризе 1875–1878. окончане Берлинском конгресом, у Европи је завладао дужи период мира. Ратови су се водили далеко од Европе, у Африци и Азији где су западноевропске земље шириле своје колонијалне поседе и власт по цену уништавања милиона живота староседелачког становништва. Убрзана индустријализација и урбанизација постепено су се шириле од западноевропских земаља ка централним, источним и јужним деловима континента. Све уочљивији просперитет праћен је друштвеним сукобима, као и све већим супротностима између великих европских сила. Немачка је, тек после уједињења, почетком 1871. ступила у ред великих сила тако да је, углавном, остала ускраћена за прекоморску колонијалну експанзију. Ослањајући се на изузетно нараслу економску и војну моћ, Немачка је настојала да успостави премоћ на европском копну и да изградњом флоте угрози светску доминацију Велике Британије. То је, неминовно, довело до поремећаја равнотеже сила и убрзало је стварање савеза (Антанте) Велике Британије са Француском 1904. и Русијом 1907. године.
Немачка је 1879. створила чврст савез са Аустроугарском монархијом, да би им се ускоро придружила и Италија, чиме је створен Тројни савез. Ипак, њихово деловање је често било у раскораку, при чему су заједнички интереси Аустро-Угарске и Немачке добијали на значају. Аустро-Угарска је своју експанзију усмерила на Балкан где је требало да се докаже као велика сила. Истовремено, у њој су све више јачали национални покрети појединих народа који су тежили стварању својих националних држава. Међу њима је био и покрет за уједињење Јужних Словена. Први корак Аустро-Угарске у продору на Балкан је била окупација Босне и Херцеговине 1878. на основу одлуке Берлинског конгреса. Противно међународном праву, Монархија је октобра 1908. извршила анексију ове покрајине. Следећи корак је требало да буде уништење Србије као самосталне државе, чиме би био уништен и југословенски покрет. И за Беч и за Берлин, главна препрека плановима за продирање на Балкан и Блиски исток је била Србија, која је доживљавана и као центар окупљања Јужних Словена и као експонент Русије. У врху Аустро-Угарске, у више наврата, прављени су планови за напад на Србију. Намера да се изврши инвазија на Србију је постојала и у време Анексионе кризе 1908–1909, и у време Балканских ратова 1912–1913, али је Србија у оба случаја успевала да избегне давање формалног повода за агресију. У таквим околностима, атентат у Сарајеву, 28. јуна 1914, указао се као одлична прилика за остваривање далекосежних планова, како Аустро-Угарске, тако и Немачке.
Аустроугарска окупација Босне и Херцеговине имала је основни циљ – привредну експлоатацију, конзервирање полуфеудалних друштвених односа и стварање лојалног становништва. У изразито верски подељеној покрајини у којој је нација идентификована са конфесионалном припадношћу, релативну већину су сачињавали православни Срби. Окупационе власти су фаворизовале римокатоличку мањину која је систематски јачана масовним насељавањем из других делова Монархије. „Европеизација“ Босне и Херцеговине донела је несумњив цивилизацијски напредак и вршена је делимично посредством јеврејског капитала и предузетништва из осталих делова Монархије. Побољшање животних услова нарочито се видело на пољу здравствене заштите у чему су новопридошли лекари јеврејског порекла дали велики допринос. Ипак, аустроугарска окупација је од највећег дела становништва, пре свега, Срба и Муслимана доживљавана као сурова претња виталним народним интересима.
Као и у осталим јужнословенским земљама Аустроугарске монархије, и у Босни и Херцеговини је све више јачао покрет чији је циљ био уједињавање Јужних Словена у снажну, либералну државу која ће омогућити несметани национални и економски развој. За Пијемонт уједињења сматрана је Србија, чији је углед изузетно порастао после победоносних Балканских ратова и уништења вишевековне владавине Османског царства у Европи. Најрадикалнији носилац југословенске идеје је била омладина која је, по угледу на сличну организацију у Италији, у Босни и Херцеговини створила своју организацију Млада Босна. Иако су у њој најбројнији били Срби, у њој је било и Муслимана и Хрвата. Као и њихови истомишљеници у Хрватској, Славонији и Далмацији, припадници Младе Босне су сматрали да се њихови циљеви морају остварити насилним путем, уз остало и атентатима на највише представнике Монархије.
Српска револуција од 1804. и обнављање државности у Кнежевини Србији првих деценија XIX века, омогућили су и овом делу српског народа бржи развој и постепено усвајање тековина грађанског либералног друштва. Друштвена диференцијација, као претпоставка оваквог развоја, одвијала се упоредо са националном интеграцијом и изградњом државних институција. Као и остале националне државе, и она је тежила да својим границама обухвати и остале земље у којима су живели њени сународници. Изградња грађанског либералног друштва је убрзана после признања независности Србије на мировном Берлинском конгресу 1878. Истовремено, одлука Конгреса да се Аустро-Угарској дозволи окупација Босне и Херцеговине је у Србији доживљена као велики пораз националне политике.
Јевреји су у Србији били малобројни и нису имали тако истакнуту улогу у друштвеној, пре свега привредној, структури као у средњој и источној Европи. Прилике у којима су Јевреји живели у Кнежевини, затим Краљевини Србији током XIX века биле су променљиве, повремено неповољне, пре свега због формирања националног тржишта и капитала. Одредбама Берлинског конгреса, Јевреји су стекли пуну грађанску равноправност која је потврђена уставом 1888. То је донело релативно брзу интеграцију Јевреја у српско друштво. Углавном су живели у српској престоници, Београду, а мање заједнице су постојале у Нишу, Смедереву, Шапцу и неким другим градовима. Међу 2.911.701 становника Србије, 1910. године, било је 5.997 (0,2%) Јевреја. Више од четири петине српских Јевреја живело је у Београду. Од 89.876 становника Београда, њих 4.193 (4,66%) били су Јевреји. Као и раније, углавном су живели на Дорћолу где су сачињавали једну четвртину становништва.
Интеграција Јевреја у српско друштво као “Срба Мојсијеве вере” није значила асимилацију, него двоструку идентификацију у којој су се допуњавали јеврејски и српски идентитет. Осећању слободе и везаности за заједницу темељ је давала парламентарна демократија са грађанским слободама, као и учешће у ослободилачким ратовима. После Балканских ратова 1912–1913. и ослобађања Старе Србије и Македоније, удвостручена је српска државна територија. У њеним границама нашле су се релативно велике јеврејске заједнице сефардских Јевреја, међу којима су највеће биле у Битољу и Скопљу. Током Балканских ратова, србијански Јевреји су дали сразмерно велики допринос ослобођењу и уједињењу подносећи, заједно са осталима, велике жртве.
После доласка Пертра Карађорђевића на српски престо 1903, почео је општи привредни и друштвени полет. Пратила га је спољнополитичка преоријентација Србије од Аустро-Угарске ка западним демократијама и Русији. Покушај Беча да спречи овакав развој догађаја Царинским ратом 1906–1911, није успео. У самој Србији, упоредо са политиком уједињења Срба, јачао је покрет за уједињење Јужних Словена. И поред настојања Аустро-Угарске да угуши југословенски покрет репресијом и судским прогонима, после Анексионе кризе, а поготово после Балканских ратова, покрет је још више ојачао. Иако је у Балканским ратовима Србија постигла велике војне и политичке успехе, њихова цена у људским животима и материјалним добрима је била висока. Српска влада је настојала да консолидује државу и умањи непријатељство Аустро-Угарске за коју су победе балканских савезника над Турском биле велико и непријатно изненађење. После пораза Бугарске у Другом балканском рату 1913, Аустро-Угарска је обавестила своје савезнице, Италију и Немачку, о намери да нападне Србију. Иако оне тада нису биле спремне да је подрже, у јесен 1913, и у Бечу и у Берлину је завладало мишљење да следећу међународну кризу треба искористити за рат.
На великим војним маневрима аустроугарске војске у источној Босни, јуна 1914, замишљени противник била је Србија, а велика концентрација трупа је изгледала као део припрема за напад на њу. Инспекција маневара и најављена посета престолонаследника Франца Фердинанда Сарајеву, на српски национални празник Видовдан 28. јуна 1914, за револуционарну омладину су биле велика увреда и провокација. То је била и прилика да се уништи „противник узвишене идеје Југословенства“, како ће на суђењу изјавити један од атентатора, Трифко Грабеж. Хицима из пиштоља Гаврила Принципа, убијен је слабо обезбеђени аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд. Нехотице је убијена и његова супруга, Софија, хицима намењеним намеснику Босне и Херцеговине, генералу Оскару Поћореку. За атентат је одмах оптужена Српска влада, што је указивало на то да ће атентат добити прворазредан политички значај. Писањем штампе и говорима званичника, створена је погромашка антисрпска атмосфера. У Сарајеву и другим градовима Босне и Херцеговине, масовно је уништавана и пљачкана српска имовина, а Срби су изложени увредама и физичким нападима. Слично је било и у Загребу, и у неким другим градовима Хрватске и Славоније, али не и у Далмацији. Власти су оставиле одрешене руке насилницима да пљачкају и уништавају српску имовину, а дошло је и до бојкота српске привредне делатности. У позивима на прогон Срба, посебно су се истицали клерикални римокатолички кругови, а у Хрватској и Славонији и присталице екстремно националистичке странке Јосипа Франка. Иако без икаквих доказа да иза атентата стоји званич-
на Србија, већ сутрадан, у водећим круговима Монархије је формулисана намера да треба „конструисати рат са Србијом“. Ни на суђењу атентаторима, пред војним судом у Сарајеву, октобра 1914, није изнет никакав доказ о умешаности Србије у атентат. Касније се испоставило да је Србија дипломатским каналима упозоравала Аустро-Угарску на могућност атентата. Током истраге, атентатори су били изложени тортури, али ни на суду нису мењали своје исказе. Сви су поново изјавили да су се сами тајно организовали јер су знали да би их Српска влада спречила у њиховој намери. И на суђењу се показало да је атентат био дело омладинаца из Босне и Херцеговине одлучних да тираноубиством уклоне симбол националног угњетавања и препреку уједињењу Југословена. Своје опредељење и став осталих атентатора Гаврило Принцип је на суђењу овако представио: „Ја сам националиста Југословен и тежим за уједињењем свих Југословена у коју било државну форму, и да се ослободе Аустрије“.
Првих дана јула 1914, у Бечу је донета одлука о нападу на Србију пошто се претходно изврше консултације са Берлином. На телеграму амбасадора у Бечу да је Аустро-Угарска решила да се радикално обрачуна са Србијом, немачки цар Вилхелм II је написао: „Сад или никад!“ Немачко војно и политичко руководство је намеравало да искористи предност у наоружању и слабост Русије, убеђено да може ратом да оствари премоћ на европском континенту. Стога је Берлин подстицао Беч у намери да нападне Србију, свестан да ће то изазвати велики рат. Немачка влада је, 6. јула 1914, обећала Аустро-Угарској пуну подршку, а наредног дана, Заједнички министарски савет у Бечу је донео одлуку да се поведе рат против Србије. Подстрекавано ратоборним писањем дириговане штампе, у Бечу је завладало ратоборно и патриотско расположење, којем су се одупрли само малобројни трезвени појединци. Диригована кампања, као део пропагандне припреме рата, користила је дехуманизујуће стереотипе о Србима који су осуђивани као народ разбојника и убица, а Србија као разбојничко гнездо. Имплицитно и експлицитно, сугерисано је да ту опасност, која угрожава мир и цивилизацију, треба уништити и да су за то дозвољена сва средства.
Током јула 1914, у Бечу и Берлину су вршене дипломатске припреме за рат док је у европској јавности владало уверење да се криза утишава. Када је 23. јула 1914, Аустро-Угарска упутила ултиматум Србији, захтевајући одговор у року од 48 часова, било је све очигледније да се ближи почетак рата. У ултиматуму се захтевало да Српска влада онемогући рад националних и националистичких организација у Србији, затим да аустроугарски органи сарађују у „угушивању субверзивног покрета“, као и да учествују у истрази „против учесника завере од 28. јуна“. Иако је Србија била спремна да прихвати готово све из ултиматума, наведении захтеви су били неприхватљиви за сваку независну земљу. Њен суверенитет би био битно нарушен јер се није могло предвидети где би биле границе надлежности аустроугарских органа у Србији. Било је јасно да је ултиматум срочен тако да не може бити прихваћен. Одговор српске владе био је изузетно помирљив, али су неприхватљиви захтеви одбијени.
Незадовољна одговором, Аустроугарска влада је 25. јула 1914. прекинула дипломатске односе са Србијом и повукла посланика из Београда. Српској влади и регенту Александру је било јасно да то значи рат, при чему Србија није знала да ли ће добити подршку западних савезника и Русије. Влада је преместила своје седиште у Ниш, наредила евакуацију Београда и издала проглас о општој мобилизацији. Црногорски краљ Никола је 27. јула упутио регенту Србије Александру поруку солидарности и спремности на заједничку борбу. Аустро-Угарска је 27. јула отпочела мобилизацију, а наредног дана, на сасвим неуобичајен начин, отвореним телеграмом, објавила рат Србији.
Српска влада је на својој првој ратној седници, на дан објаве рата 28. јула 1914, донела одлуку да се независност земље брани свим средствима. У свом говору је председник Владе, Никола Пашић, истакао следеће: „Али било шта било, ми ћемо се, ма и сами остали, бранити до последње капи крви“. Србија се уздала у то да неће остати сама у рату за који се веровало да ће постати општеевропски. Слаба, исцрпљена и сељачка Србија је тада имала око 4.550.000 становника, а пред собом је имала развијену европску земљу са 51 милионом становника, способну да мобилише шест милиона војника. Србија је, уз максимално напрезање, могла да мобилише укупно 707.000 бораца. Својим првим ратним прогласом издатим наредног дана, регент Александар је позвао народ да свом снагом брани „своје огњиште и српско племе“. Иако и сама ослабљена и исцрпљена, Црна Гора је стала уз Србију свесна да се ради о будућности целог српског народа. Краљ Никола је, 6. августа, у свом Ратном прогласу истакао да је Аустрија објавила рат Србији, а тиме и Српству и целом Словенству. „Ко је јунак и слиједи корацима два стара српска краља, да гинемо и крв прољевамо за јединство и слободу златну“.
Већ сутрадан по објави рата, 29. јула 1914, небрањени Београд је бомбардован из аустроугарских ратних бродова (монитора). Истовремено, аустроугарске трупе су покушале да се пребаце преко Саве у Београд, али су уз велике губитке одбијене. То је био први крупнији ратни окршај Великог рата. Истог дана, Русија је објавила делимичну мобилизацију војске јасно стављајући до знања да неће дозволити уништење Србије и аустроугарско овладавање Балканом. Следио је немачки проглас опште мобилизације, објава рата Русији
1. августа и Француској 3. августа. После два дана, у рат се укључила и Велика Британија. Нешто касније, на страну Централних сила (Немачке и Аустро-Угарске) стала је и Турска, а на страну сила Антанте Јапан. Италија је објавила неутралност, а наредне године се укључила у рат на страни Антанте. Тако је рат постао не само европски, него и светски. Немачки план се састојао у намери да брзим продором преко неутралне Белгије порази Француску, а затим све снаге усмери на исток и порази Русију. И поред почетних успеха немачке војске, после одлучног отпора француских и британских трупа, формиран је релативно стабилан западни фронт на којем су све време рата вођене тешке и крваве рововске битке. Према Русији, немачке и аустроугарске трупе су формирале источни фронт на којем су, такође, током рата милиони људи изгубили своје животе.
Иако је Србија управо изашла из исцрпљујућих Балканских ратова, са оскудним наоружањем, опремом и резервама муниције, успех мобилизације је био изванредан. Земљом је завладала општа одлучност да се по сваку цену одбрани тешко стечена слобода. И поред свих невоља и оскудице, српска војска је била добро организована, вођена искусним старешинама на челу са врховним командантом, регентом Александром. Начелник Врховне команде је био војвода Радомир Путник, а његов помоћник генерал Живојин Мишић. Војска је била организована у три армије и Ужичку војску која је деловала заједнички са црногорском Санџачком војском. Српска Врховна команда је свој ратни план заснивала на процени да ће главни удар аустроугарске Балканске војске стићи из најпогоднијег правца, са севера (линија Обреновац – Београд – Пожаревац) чему би следило наступање долином Велике Мораве. Међутим, главни удар аустроугарске војске усмерен је са запада, преко реке Дрине коју су трупе почеле да прелазе 12.августа 1914. Уочивши да је тиме почео одлучни напад непријатеља, српска Врховна команда је прегруписала своје снаге и, у бици на Церу од 15. до 20. августа, нанела тежак пораз аустроугарским трупама које су биле принуђене да се повуку из Србије. То је била и прва савезничка победа у Великом рату који је почео њиховим поразима на западном фронту.
На инсистирање Савезника да крене у офанзиву на аустроугарску територију и олакша притисак на другим фронтовима, српска Врховна команда је 6. септембра 1914. предузела војну операцију у Срему. И поред делимичних успеха, српска војска је претрпела тежак пораз и била присиљена да се повуче у Србију. На једном сектору, пораз би био права катастрофа, да храбри извиђач Рафаило Анаф, борац из оба Балканска рата, није убио аустријског телефонисту и чуо наређење о опкољавању. О томе је одмах обавестио претпостављене и војска се благовремено повукла. Командант је пред целим пуком похвалио Анафа, скинуо златну медаљу са својих груди и прикачио је храбром Београђанину Анафу, који је недуго затим погинуо у борби. Средином септембра, Ужичка војска и Санџачки одред су извршили продор у источној Босни и стигли надомак Сарајева, али су се 22. октобра 1914. повукли на своју територију.
Нов напад на Србију, Балканска војска генерала Поћорека је предузела 8. септембра 1914, поново преко Дрине. Наредних недеља, вођене су упорне и крваве борбе, од којих су највеће биле на Гучеву и Мачковом камену. Аустроугарске трупе су, по цену великих губитака, полако продирале у дубину српске територије. Крајем октобра, нападом из Срема и преко Дрине, аустроугарска војска је запосела Мачву, а затим је наставила да напредује и заузела Ваљево, Лајковац и Обреновац. Средином новембра 1914, нова линија фронта је успостављена на реци Колубари. Ради скраћивања фронта и одвајања од непријатеља, српска војска се повукла и добила прилику за предах и прегруписавање. Напуштен је и Београд у који су,
2. децембра, ушле аустроугарске трупе, што је изазвало одушевљење у Бечу. Једна од првих мера у окупираној српској престоници било је вешање српског родољуба у центру града на Теразијама, а вешала су подигнута и у другим крајевима града.
У међувремену, српској војсци је стигла попуна у муницији чиме су се стекли услови за противофанзиву. На дан параде окупационих трупа у Београду, 3. децембра 1914, новопостављени командант Прве армије генерал Мишић је наредио одлучну противофанзиву. После тешких борби, извојевана је победа на Сувобору чиме су створени услови за даље одлучно наступање и велики пораз аустроугарске Балканске војске. У овим операцијама, познатим као Колубарска битка, извојевана је блистава победа у којој је заробљено више од 40.000 непријатељских војника и 270 официра, и стечен огромни плен у оружју, опреми и муницији. До 16. децембра 1914, и последњи аустроугарски војник је протеран из земље. Цена српских победа била је изузетно висока. До краја
1914, Србија је изгубила око 163.500 војника и официра, од којих је преко 69.000 погинуло или умрло. Аустроугарски губици су били много већи, приближно 274.000 војника и официра. Међутим, Србија је трпела, не само због губитака на фронту, него и због великих губитака цивилног становништва које је било изложено нечувеном терору. Није се радило о појединачним случајевима убијања, него о систематском мучењу и зверском убијању и интернирању у концентрационе логоре мушкараца, жена и деце запоседнутих крајева. Напредни градови, као Шабац и Лозница, који су се нашли на удару аустроугарске војске, били су готово потпуно уништени. Београд је, до почетка октобра 1914, бомбардован 36 дана и ноћи. У њему су уништене или тешко оштећене најзначајније научне и културне установе. Више пута је бомбардована главна болница, оштећена су посланства Русије и Велике Британије. У бомбардовању је тешко страдао и Дорћол где је живела већина београдских Јевреја, који су са својим комшијама, Србима, заједнички подносили све ратне патње.
Од самог почетка рата против Србије, Аустро-Угарска је вршила тешке повреде међународног ратног права, односно Хашких конвенција из 1899. и 1907. године. Масовни злочини њене војске против цивилног становништва и ратних заробљеника у западној Србији били су систематски подстицани од војних команданата свих нивоа командовања. О беспримерној суровости злочина над Србима и разарању материјалних и културних добара, обавештавана је међународна јавност на чему је Српска влада, на челу са Николом Пашићем, систематски радила. Влади је у томе од велике помоћи било ангажовање Рудолфа Арчибалда Рајса, светски признатог криминолога, професора Универзитета у Лозани. Својим публикацијама и дописима великим листовима са детаљним описима зверстава над српским војницима и цивилима, он је много учинио на обавештавању светске јавности о правој природи агресије Централних сила на Србију. Масовним репресалијама су били изложени и Срби у самој Аустро-Угарској, који су оквалификовани као „политички сумњиви“ („politisch verdechtig“) и „субверзивни елемент“. Осим масовних убистава које су вршиле регуларне војне и полицијске снаге, највећи број убистава и пљачки починиле су паравојне јединице „заштитног корпуса“ (такозвани „шуцкори“ од „Schutzkorps“) састављени од локалних Муслимана (у источној Босни) и Хрвата. Масовно је интернирано целокупно мушко становништво, пре свега, из пограничних крајева према Србији и Црној Гори, под изговором да се тако спречава српски устанак. Забрањени су српско национално име и писмо – ћирилица, укидане су српске просветне и културне установе, организовани су монтирани „велеиздајнички процеси“. Осим Срба, на удару репресије су се нашли и југословенски оријентисани интелектуалци из редова других народа. Неки од најистакнутијих интелектуалаца и политичара из Аустро-Угарске су успели да избегну из земље и, уз помоћ Српске владе, априла 1915, оснују Југословенски одбор у Риму. Одбор је имао улогу да упозна светску јавност са политичким циљевима Српске владе и Југословена из Аустро-Угарске, али је све више постајао и њихово политичко представништво.
Док је, на почетку рата, Српска влада као свој ратни циљ истакла одбрану земље од агресора, током септембра и октобра 1914, постепено је формиран нови и далекосежни циљ. Он је формулисан као намера да се од Србије створи јака југозападна словенска држава у чији би састав ушли сви Срби, Хрвати и Словенци. То би била јединствена, централистичка монархија која би уставом гарантовала пуну верску и грађанску равноправност. Овај ратни циљ Српске владе, састављене од свих највећих грађанских странака, осмишљен је у време Колубарске битке и изнет пред Народно представништво децембра 1914. У Декларацији је истакнута одлука српског народа да истраје у „светој борби за одбрану свог огњишта и своје слободе“ и да победи у рату који је, уједно, постао борба „за ослобођење и уједињење све наше неослобођене браће Срба, Хрвата и Словенаца“. Овим документом, познатим нао Нишка декларација, Српска влада је, дефинитивно, као свој ратни циљ поставила уједињење Јужних Словена. Препреке на путу ка остварењу ове идеје су биле изузетно велике јер је предуслов за то био, не само победа у рату, него и пристанак великих сила да се на рушевинама Аустро-Угарске створе нове националне државе, међу њима и југословенска. До тога неће доћи све до последње ратне године.
Српска влада је, убрзо по објављивању Декларације, уложила велике напоре да упозна јавност савезничких и неутралних држава са својим ратним циљевима. На томе су ангажовани истакнути научници и јавни радници, како из Србије, тако и из савезничких земаља. Велику улогу у томе је одиграо и Југословенски одбор, који је своје седиште из Рима преселио у Лондон.
Ратне недаће и масовна страдања војске и цивилног становништва још више су погоршали и иначе тешко стање у здравственој служби Србије. Осим великог недостатка болничких капацитета, санитетског материјала и медицинских средстава, највише се осетио мањак медицинског особља, у првом реду лекара. Најмање је било оних најпотребнијих, хирурга и епидемиолога. Србија је, на почетку рата, имала 450 лекара, од тога 44 жене. На позив српске владе за помоћ, одазвали се хумани људи из 45 земаља. Они су основали одборе који су слали неопходну помоћ и упознавали јавност са борбом Србије.
Из савезничких и неутралних земаља, Русије, Велике Британије, Француске, Швајцарске, Холандије, Сједињених Америчких Држава и Данске, почели су да долазе лекари и медицинско особље. Велику помоћ је пружио и Међународни Црвени крст из Женеве, као и организације Црвеног крста Велике Британије, Русије и САД. Укупно бројно стање страних санитетских мисија у Србији је било око 200 лекара, 500 медицинских сестара и болничарки, а допремљено је око 25 пољских болница.
Српска санитетска служба, и поред пристизања савезничких мисија и добровољаца, није ни приближно могла да задовољи потребе лечења огромног броја рањеника, међу којима је било и аустроугарских. Они су, према свим изворима, имали потпуно исти третман као и српски. Српска војска је била у тешкој ситуацији јер је имала једног лекара за 750 бораца, док је у немачким јединицама један лекар био задужен за 30 војника , а слично је било и у аустроугарским редовима. У борбеним дејствима је погинуло много српских лекара, а највише их је подлегло епидемији пегавог тифуса која је харала првих месеци 1915. године. Живот је изгубило укупно 157 лекара. Од пегавог тифуса је преминуло 124 (по другим изворима 132) лекара, а међу њима је било 25 страних. Један од умрлих је био и Аврам Винавер, резервни санитетски мајор, одликован за пожртвовање у ратовима 1913. и 1914, лекар из Шапца који је имао први рендген-апарат у Србији. Опака заразна болест се прво појавила у Аустро-Угарској и њени војници су је донели у Србију. Иако је по ратном праву била дужна да обавести Србију о епидемији, Аустро-Угарска то није учинила па се смртоносна болест, због великог броја заробљеника и избеглица, брзо раширила по целој Србији. Највеће размере је достигла у Ваљеву, где је био смештен највећи болнички центар. У време врхунца епидемије, на позив српске владе, у Србију су, 4. марта 1915, стигле санитетске мисије Велике Британије и Француске, које су пружиле одлучујућу помоћ у сузбијању болести. Према проценама, током 1914. и 1915. године, од пегавог тифуса је оболело око 400.000 лица, а умрло је више од 100.000 грађана, 35.000 војника и око 30.000 ратних заробљеника. Стопа смртности у аустроугарским логорима за српске ратне заробљенике и цивиле је била још много већа , што знатно увећава размере масовне смрти. Амерички ратни дописник Џон Рид (John Reed) описао је Србију као „земљу мртвих“.
Прва ратна година је оставила за собом пустош у Србији. Војска и становништво су масовно страдали од ратних дејстава, у масакрима и епидемији пегавог тифуса, а материјална разарања су била огромна. Економска активност и производња хране су знатно опале јер је мобилисано 83% мушког становништва, старости између 18 и 55 година, а већина стоке је реквирирана за потребе војске. Смањили су се и државни приходи који су били готово осам пута мањи од трошкова вођења рата. Народ је био у великој оскудици и на ивици глади. Требало је збринути избеглице и рањенике , али и прехранити не само становништво и војску, него и аустроугарске заробљенике. На крају 1914. године, у Србији је било око 100.000 српских и аустроугарских рањеника, око 75.000 заробљеника и око 100.000 српских избеглица из северозападне Србије, као и из Срема и источне Босне.