име: Миладин
презиме: Бојић
име оца: Јован
место: Тулари
општина: Уб
година рођења: 1889.
година смрти: 1938.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Бојић Ј. Миладин, земљорадник и резервни артиљеријски наредник (Тулари, Уб, 25. IX 1889 – Београд, 11. IX 1938).
Отац Јован и мајка Мирослава, пољопривредни произвођачи.
Завршио је основну школу и остао у месту рођења да се бави прадедовским занимањем. Пошто је био слабијег имовног стања, упорно је настојао да себи и својој породици обезбеди што пристојније услове за живот.
Током 1911. године отишао је на одслужење редовног војног рока у II батерију Моравског хаубичког пука, где су га затекли балкански ратови. У балканским ратовима учествовао је као редов, а у I светском рату имао је чин наредника. У војсци је провео више од осам година. Није заробљаван, ни осуђиван.
Приликом потискивања Аустроугарске војске после славне Церске битке, један наш пук трпео је велике губитке од противничког митраљеза који је пуцао са шабачке цркве и сејао смрт. На захтев претпостављених старешина, као резервни каплар II батерије Моравског хаубичког дивизиона, изашао је на положај, осмотрио ситуацију и саопштио да располаже са само две и то неодговарајуће гранате, али да ће учинити све што може. Предвече привукао је топ на згодно место, заузео потребне елементе за гађање, нанишанио и опалио. Већ са првом гранатом погодио је црквени торањ и неутралисао митраљеско гнездо. Убрзо потом извршен је брз и снажан противнапад и Аустријанци су протерани из Шапца. За умешно уништење опасног митраљеског гнезда у Шапцу 15. јуна 1915. године, одликован је Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима.
Учествовао је и у више других борби и сличних акција и често служио за пример другима. На положају у пределу коте 1050, дана 29. октобра 1916. године, био је рањен у леву ногу, али ни то га није одвојило од ратних другова. Поред Ордена Карађорђеве звезде са мачевима, био је одликован Златном медаљом за храброст, али још неким одликовањима и другим признањима.
По завршетку I светског рата вратио се у родно место и наставио да се бави старим послом. Живео је тихо, скромно и повучено. Ни по чему се није истицао. Решењем Министарства војске и морнарице (Судско одељење – пензиони одсек) б. с. бр. 8.436, од 12. априла 1938. године, остварио је права на годишњу новчану награду у износу од 3.600 динара, по основу Закона о одликованим Орденом Карађорђеве звезде са мачевима и још неке мање бенефиције, попут бесплатног превоза железницом, коришћења бањских капацитета и слично. Сахрањен је на сеоском гробљу у родним Туларима.
Био је ожењен Станом дев. Крстић из Брдарице код Коцељеве. Изродили су три сина: Живана (умро), Живка и Животу, који живе у селу.
