име: Милован
презиме: Гавриловић
име оца: Савко
место: Калањевци
општина: Љиг
година рођења: 1876.
година смрти: 1931.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Гавриловић С. Милован, пуковник и војни аташе (Калањевци, Љиг, 1876 – Белановица, Љиг, 28. ХШ1. XII 1931).
Потиче из једне од најстаријих породица у Качеру, а његов отац Савко, пореклом из Живковаца, као трговац радио је у Белановици и Драгољу.
Основну школу завршио је у Белановици, а гим- назију у Београду. Са XXVIII класом завршио је НШ ВА. Током 1907. и 1908. студирао је и право у Паризу.
Службовао је као потпоручник у Београду, а пред Мајски преврат 1903. године, због умешаности у пуч, премештен је у Књажевац. После промене на српском престолу, био је војни аташе у Француској и Италији. Добро је говорио француски и италијански језик.
У балканским ратовима 1912-13. борио се као командант батаљона XX пешадијског пука. Учествовао у опсади Једрена али око начина и резултата његовог ангажовања постоје одређене контроверзе. Док појединци тврде да је он са својом јединицом освојио Једрене и заробио команданта одбране Једрена Шукри-пашу, дотле други тврде да је изазвао инцидент својим измишљеним тврђењем, да је он заробио Шукри- пашу, који се, већ раније био предао бугарским трупама. Отуда његов надимак Шукри-паша. У II балканском рату командовао је III батаљоном XVII пешадијског пука.
Борио се у многим борбама Првог светског рата и показао се храбрим и умешним, чак неустрашивим. Његови ратни другови су тврдили да га куршум неће. Активно је учествовао у спремању и спровођењу Солунског процеса 1917. године као један од чланова Одбора за ликвидацију пуковника Аписа и другова из кога је уклоњен, јер је постао излишан због својих измишљених и апсурдних тврђења.
Од 1920. године био је командант XVII пешадијског пука. Последњу службу након Првог светског рата обављао је као командант војног гарнизона у Ваљеву.
Пензионисан је у чину потпуковника, а изгледа да је касније унапређен у чин пуковника. Као пензионер до смрти живео је у новосаграђеној вили на Змајевцу у Белановици. Доста се ангажовао на изградњи и уређењу родног места. Умро је после краће болести од запаљења плућа. Сахрањен је на белановачком гробљу.
За ратне заслуге добио је више одликовања и других признања. Међу којима и Орден Карађорђеве звезде са мачевима IV степена. О томе је објављен и указ 9 885. Имао је Медаље Милоша Великог, Орден белог орла V степена, Орден југословенске круне IV степена, медаље за храброст и војничке врлине и све споменице за учешће у ратовима од 1912. до 1918. године.
У браку са Францускињом Полом Ешнеро, рођеном 1887. у Паризу, од оца Еугена и мајке Анријете, која га је дуго надживела имао је три сина и три кћери (Олга, Јелена и Бранка). Син Петар је завршио студије грађевине у Француској и након II светског рата градио хидроцентрале по Србији. Александар и Андрија живели су у Београду и стрељани по одлуци нових власти.
