Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Нова оријентација и тежње владајућих кругова Србије сукобљавале су се с монополским положајем Аустро-Угарске на српском тржишту и њеним освајачким плановима према Балкану. Ради заштите интереса велепоседника, бечка влада је 1900. године завела заштитне царине на увоз пољопривредних производа, што је нарочито погађало Србију, јер је скоро сав њен извоз (од кога су око 80% чинили пољопривредни производи) ишао у Аустро-Угарску. Као одговор на доношење
Царинске тарифе, закључење трговинског уговора с Немачком и стварање Царинског савеза с Бугарском, у чему је уочавала покушај Србије да се ослободи економске зависности од Аустро-Угарске, бечка влада је преузела одлучне кораке. Она је поред онога о чему је раније било речи, отворено претила Србији и преко штампе: „Ако Србија у часу кад се за нашу државу ради о једном предузећу на Балкану не ступи поштено без устезања на нашу страну, тада је морамо сматрати као противника и дићи против ње већ исукани мач”. То би онда био нормални рат против Србије у коме би она била скрхана. У исто време, отварањем тзв. топовског питања Аустро-Угарска је покушала да спречи набавку наоружања за српску војску из других земаља и захтевала од Србије да га купује од ње, да би је на тај начин присилила на потпуну зависност а својим индустрилцима обезбедила зараде.
У таквим условима, у јесен 1905. између Србије и Аустро-Угарске почели су преговори за закључење новог трговинског уговора. Осим захтева о напуштању Царинског савеза и набавци наоружања од њених фабрика, Аустро-Угарска је упорно тражила да јој Србија поново призна клаузулу највећег повлашћења без узајамности тј. превласт њеног економског утицаја у Србији, који би јој и даље омогућио монополски положај и приоритетна права на српском тржишту. И како смо раније видели, пошто српска влада није прихватила ове захтеве, бечка влада је јануара 1906. прекинула трговинске преговоре и забранила увоз пољопривредних производа из Србије у Аустрију. На ово је српска влада подржана од свих политичких партија, одговорила забраном увоза аустро-угарских производа у Србији. Тако је отпочео тзв. Царински рат између Србије и Аустро-Угарске, како каже Лењин, „изазвала једним делом конкуренција између Аустрије и Француске у лиферовању ратног материјала Србији” и који је, са прекидом од седам месеци трајао од 1906 до 1911 године.
Уочи Царинског рата Србија се налазила у веома тешком положају. Од целокупног извоза на Аустро-Угарску је отпало 87 % а од увоза 60%. Државне финансије биле су у дефициту, а расходи и даље већи од прихода. Државни дуг је износио 461 милион с годишњом отплатом од 23 милиона динара док су државни приходи износили свега 87,6 милиона динара. Поред свих тих као и других тешкоћа, српска влада је закључивши почетком 1907. године трговинске уговоре с Француском, Италијом, Енглеском, Белгијом, Русијом, Румунијом и другим европским земљама успела да преорјентише своју спољну трговину и да, први пут после 1882. године, среди своје финансије. Тако, док су 1906. године све остале земље учествовале у српском извозу са 13 %, дотле је већ 1907. године њихово учешће износило 84,22%. Целокупна вредност спољне трговине већ 1907. године, у односу на 1905. годину, повећала се за 24,5 милиона динара. Спољнотрговински биланс био је активан, јер вредност укупног извоза те године износила 81,4 милиона а увоза 70,5 милиона динара. На тај начин је Србија, уз огромно напрезање својих снага, изашла из Царинског рата као победник. Тако је Аустро-Угарска већ у самом почетку претрпела неуспех у својим покушајима да потпуно економски и политички потчини Србију, што је и сама морала признати. Њен министар спољних послова Ерентал изјавио је на седници владе од 27. децембра 1907. „аустроугарска политика да Србију учини привредно и политички зависном и да је сматра као guantite negligeable претрпела је бродолом. Дакле, иако је била мала, неразвијена и у врло тешком економском положају, Србија је, захваљујући победи буржаског демократизма, новој државној политици, својој чврстини и истрајности победом у Царинском рату успела да се ослободи аустроугарске економске експлоатације и да сачува своју независност и интегритет. То је означило прелом њеном привредно-политичком развитку као самосталне државе: ојачале су унутрашње снаге земље, учврстило се њихово самопоуздање и отворила перспектива за бољу будућност. Та победа је подигла општејугословенски и међународни углед Србије и утицала на јачање ослободилачких тежњи и осталих југословенских народа у Аустро-Угарској.
За време Царинског рата и после њега настао је привредни полет у Србији. Производне снаге развијале су се бржим темпом него раније. Ослобођена монополског положаја и конкуренције аустро-угарске индустрије, уз заштите царине и уз повластице које је држава донела домаћим и страним капиталистима ради подизања индустрије, индустриска производња била је у наглом порасту. Већ 1910. године њена вредност је износила 74,378 милиона динара, и тако се у односу на 1900. годину повећала двадесет пута, а у односу на 1905. седам пута, док се број индустриских предузећа (без млинова и пивара) повећао 9,5 пута у односу на 1900, а 4,5 пута у односу на 1905. Крајем 1910. године у Србији је било 16,095 индустриских радника или седам пута више него 1900, а четири пута више него 1905. године. У периоду 1900. до 1910. године повећала се вредност индустриске производње по једном становнику од 6,13 на 43,34 динара. Развијала се углавном лака (текстилна, дрвна и прехрамбена) индустрија, док је било само седам мањих предузећа машинске индустрије.
У периоду од 1900. до 1908. године повећао се број рудника од 36 на 48, вредност производње је порасла за 87 милиона динара, а упослених радника је било 1,5 пута више. Године 1908. произведено је 235.000 тона лигнита, 61.000 тона каменог угља, 1.700 тона олова и цинка и 2.100 тона бакра.
Крајем 1911. године у Србији је било 465 индустриских предузећа и рудника, чија је укупна вредност производње износила 142 милиона динара.
Упоредо с развојем индустрије чињени су велики напори да се прошири саобраћајна мрежа. Док је у времену од 1880. до 1905. године подигнуто и предато у саобраћај 608 км железничке пруге, дотле је у периоду од 1905. до 1912. изграђено и пуштено у експлоатацију 520 км. Тако је Србија уочи Балканског рата имала 1.128 км железничких пруга.
Од 1882. до 1905. године државне финансије су увек биле у дефициту, а већ током прве четири године Царинског рата (1906-1909) ликвидиран је дефицит у државнам буџету и постигнута је равнотежа у државним финансијама. Међутим и поред тих успеха Србија је остала аграрна инсдустријски неразвијена земља. Тиме је и даље био условљен веома тежак положај сиромашних маса града и села. Услед прираштаја становништва и неспособности индустрије да апсорбује вишак радне снаге са села, површина обрадиве земље стално се повећавала. У периоду од 1900. до 1908. године удвостручена је обрадива површина, и већ 1908. износила је 1,769.543 ха. Ово је условило повећање укупне вредности ратарских производа, која је 1908. године износила 300 милиона динара, а у оданосу на 1900. се удвостручила. Али због екстензивног карактера ратарске производње и све већих државних дажбина, које су притискале сељаке, жетвени приноси остали су углавном на нивоу од 1900. године. Они су били недовољни да обезбеде добру прехрану становништва тим више што су и после 1900. године главну позицију у извозу, уз сточарске, заузимали ратарски производи. На њих је у 1910. години долазило 88%, а свега 12% на рударске и производе прехрамбене и текстилне инидустрије.
Сточарство је, као и раније, задржало екстензиван карактер. Услед тога, и све већих пореза и дугова, који су непрекидно примаравали сељаке да продају стоку ради подмирења државних дажбина, сточарство је у целини споро напредовало, док се у односу на број становника стално смањивало. У периоду од 1900. до 1910. године број говеда повећао се само за око 2 хиљаде, оваца за 1 милион и коза за 195 хиљада. Истовремено, број коња се смањио за 31 хиљаду а свиња за 22 хиљаде. Већина сељака није била у могућности да држи крупну стоку, па је гајила ситну стоку. Министар финансија Лаза Пачу, у једном експозеу у Народној скупштини, изјавио је „да је сељак приморан да испреже волове из плуга и да их продаје за подмирење пореза и отплату дугова. Већ 1897. године од 308,1 хиљада сеоских домаћинстава 11,3% нису имала обрадиву земљу, 9% имала су само до 1 ха земље, 12% свега 1-2 ха земље, а 24% није имало стоке за рад. А 1905. године, од 399 хиљада сеоских домаћинстава, 100 хиљада није имало стоке за рад. И док је 1900. године свега 32% домаћинстава имало пар волова тај број се смањио на 27% до 1905. године.
Као и за време Обреновића, држава је сваке године одузимала и јавно продавала покретну и непокрегну сеоску имовину за наплату пореза и дугова. Тако је само у време од 1905. до 1908. године одузето и продато 30.800 имања сиромашних сељака за наплату пореза. Продирући на село капитализам је убрзавао процес имовинске и класне диференцијације становништва, деобу и уситњавање сеоског поседа, раслојавање и пауперизацију сиромашног сељаштва, те је његов живот био ванредно тежак. Пољопривреда је почивала на ситним и заосталим газдинствима из којих је буржоазија настојала да извуче максимум профита.
И положај радничке класе све се више погоршавао. Радно време износило је 14 до 20 часова, наднице су се кретале од 0,30 до 1,33 динара, док су животне намернице биле скупе. Незапосленост је стално расла; хиљаде радника и сеоских пролетера ишле су од фабрике до фабрике и тражиле посла, или одлазиле у печалбу ван граница Србије. Због појачане експлоатације, радничка класа је под руководством Социјалдемократске партије, кроз штрајкове и демонстрације долазила у све оштрије сукобе с владајућом буржоазијом. На отпор радничке класе и њену борбу за побољшање животних услова све су владе (хомогене радикалске самосталске и коалиционе) одговарале оштрим притиском. Тако је Пашићева влада у марту 1907. године употребила полицију и коњицу за гушење штрајка у фабрици шећера на Чукарици. Тада су убијена четири и рањена три радника. А у јулу 1907. године, за гушење штрајкова у Мајданпеку, Бору и Вршкој Чуки, употребљена је сем полиције и војска. Па и поред тога после штрајка у Мајданпеку радници су закључили повољне тарифне уговоре. Терор буржоазије није могао сломити борбу радничке класе која је, под руководством Социјалдемократске партије као класне партије србијанског пролетаријата, све више сазнавала да само организованом политичком борбом може побољшати свој положај.
И у условима Царинског рата и појачане борбе радничке класе грађанске странке су се гложиле и отимале око власти. Стална борба између Радикалне и Самосталне радикалне странке и опструкција самосталних посланика, која је почела у пролеће 1907. године, онемогућиле су нормалан рад Народне скупштине. Због тога су 18. маја 1908, пре времена, одржани парламентарни избори, на којима је од 574,836 уписаних бирача гласало 70%. Радикална странка опет је добила незнатну већину посланичких мандата. Самосталци су и тада оптуживали радикале да су фалсификовали изборе и да се подршком двора одржавају на власти.
Они су претили да ће онемогућити рад Народној скупштини ако се не формира коалициона радикалско-самосталска влада и ако се не одрже нови избори. Под притиском таквих претњи постигнут је споразум између самосталаца и радикала не чијим је основама по одобрењу двора, формирана коалициона радикалско-самосталска влада под представништвом Пере Велимировића, с тим да се избори за нову скупштину одрже до септембра 1909. године. Међутим због анексије Босне и Херцеговине, и услед тога спољнополитичке ситуације, избори нису одржани па је 11. фебруара 1909, од претставника свих грађанских странака, образована коалициона влада под претседништвом Стојана Новаковића.
Тако је анексиона криза потисла у други план међустраначке борбе и истакла на прво место потребу заједничког рада на одбрани националних интереса. Анексија је изазва велико незадовољство не само код српског већ и код осталих југословенских народа. У свим местима Србије дошло је до масовних демонстрација, протестних зборова и митинга против колонијалне политике аустро-угарског империјализма. И док је српска влада, изложена притиску великих сила, била спремна да призна анексију уколико јој се дозволи територијална надокнада у Санџаку и Босни, дотле је Социјалдемократска партија тражила да народ тих покрајина, без мешања других држава, па и Србије, реши своју будућност на бази права па самоопредељење. Стојећи доследно на позицијама одбране националне независности Србије, Социјалдемократска партија је повела оштру борбу с аустријским, мађарским, немачким и другим социјалдемократима који су одобравали анексију Босне и Херцеговине и нападали ослободилачке тежње балканских народа.
Опасност од рата с Аустро-Угарском, која се јасно испољила за време анексионе кризе, и општа војно-политичка ситуација у Европи и на Балкану, потискивале су унутрашње политичке супротности и одвлачиле пажњу народа с унутрашњих на спољнополитичке проблеме. Тиме су се стварали услови за консолидовање унутрашњег политичког стања у Србији.