име: Милисав
презиме: Јанковић
име оца: Милан
место: Колашин
општина: Колашин
година рођења: 1892.
година смрти: 1955.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Јанковић М. Милисав, подофицир и официр (Колашин, 3. VII 1892 – САД, 6. III 1955).
Отац Милан и мајка Анђа, пољопривредници.
Након завршене основне школе и два разреда гимназије завршио је Пешадијско подофицирску школу у Сарајеву и Карловцу.
Од 1. априла 1910. године ступио је у црногорску војску и са њом учествовао у балканским ратовима. Храбро се борио у биткама око Берана, Пећи, Ђаковице, Скадра, на Брегалници, Говедарнику, Бихору, Вишегра- ду, Гласинцу, Сухој Гори и Црном Врху. Током борби на Сухој Гори код Вишеграда рањен је у десну руку.
Првог марта 1916. године постао је припадник српске војске. Као наредник IV чете III батаљона V пешадијског пука Дринске дивизије учествовао у више борби, па и на Кајмакчалану, Кочобеју, Флоки, Рововској, Брездастој и Трновој коси. За време борби на Кајмакчалану 17. септембра 1916. године рањен је у десну ногу, на Брездастој коси 28. августа 1917. године поново је рањен у десну руку, а на положају Белушић код Параћина у обе ноге.
Током борби против Бугара на Брегалници ускочио је у непријатељски ров и изнео њихов митраљез. То су непосредно видели регент Александар и сердар Јанко Вукотић, па га је регент одмах одликовао Златном медаљом за храброст Милош Обилић. За храбре подвиге у претходним борбама већ је био одликован Сребрном медаљом за храброст.
Приликом заузимања Кајмакчалана, са својим водом, заробио је 18 бугарских војника, а на Плочи једну брдску батерију. У току наредне ноћи вешто се повукао са заробљеницима и изазвао један бугарски пук да пређе у напад ради спашавања својих заробљених бораца и заплењеног оружја. Чим је свануло Ј. је дао знак нашој артиљерији за концентричну ватру по том пуку па су им нанети огромни губици. За тај подвиг добио је Сребрни војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима. У чин пешадијског потпоручника произведен је 1. септембра 1918. године.
Након Првог светског рата остао је на служби у југословенској војсци и уз рад се стручно усавршавао. Чин пешадијског поручника добио је 1. септембра 1921. године, а капетана I класе 1928. године. Као водни официр службовао је у IX и XXXVII пешадијском пуку, где је био и командир чете. Потом је ађутант у пешадијском пуку, руководилац слагалишта у Војног округу Оточац, командант батаљона пешадијског пука и на служби у Карловачком војном округу.
У Априлском рату 1941. године заробљен је и интерниран у Немачку у заробљеништво. Оставши у емиграцији прешао је у САД, где је преминуо. Био је ожењен Павлијом – Паулином Гргурић. Имали су сина Александра и кћери Олгу и Ксенију.
Поред поменутих одликовања добио је: Медаљу за војне врлине, Орден југословенске круне V реда, Орден белог орла са мачевима V реда, Албанску споменицу у више других споменица и похвала.
