име: Драгољуб
презиме: Јеремић
име оца: Вукосав
место: Ваљево
општина: Ваљево
година рођења: 1874.
година смрти: 1941.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Јеремић В. Драгољуб – Јеша, пешадијски бригадни генерал, стручни писац и канцелар Краљевог ордења (Ваљево, 6. VII 1874 – Београд, 12. IV. 1941).
Отац Вукосав (родом из подгорског села Стапара), трговац, мајка Симка (рођ. Марковић из Ваљева), домаћица.
Основну школу и шест разреда гимназије завршио је у месту рођења. Као питомац XXIV класе завршио НШ ВА у Београду. Током 1907/08. године у Француској учио је француски језик.
Од 1894. бивао је водник у инжењеријском батаљону, командир чете у Инжењерској подофицирској школи и командир чете у I инжењеријском и VII и XVIII пешадијском пуку. Касније био командант батаљона у XVII, XI и VIII пешадијског пука. Као капетан I класе био је одређен да са групом официра-завереника узме учешћа у извршењу завере у Краљевом двору 1903. године. Под изговором слабих нерава у тренутку када су његови другови полазили у акцију из Официрског дома, Јеремић се издвојио и вратио кући.
У балканским ратовима био командант батаљона, па заступник команданта XVII и XI пешадијског пука I позива. На почетку I светског рата био командант VIII пешадијског пука до тешког рањавања. Током 1915/16. као рековаленсцент постао је командант Граничних трупа, а 1916/17. био шеф Ађутантског одељења Министарства војске и морнарице. Преведен је из инжењерије и на том положају као белорукац радио је на припремама и спровођењу Солунског 1917. године, као члан Одбора за ликвидацију пуковника Аписа и другова. Затим је био на располагању 1917. и 1918. године.
По завршетку рата био је помоћник делегата министра војног у Француској (у Марсеју), а од 5. марта 1920. до 2. априла 1923. помоћник команданта Дринске дивизијске области у Ваљеву и командант Граничне трупе. У чин генерала унапређен 21. октобра 1923. и био је једно време и канце- лар краљевих ордена. Касније командант места у Скопљу и у штабу III армијске области.
Сарађивао је више година у Ратнику залажући се за модернизацију војске. Писао је Законе и уредбе о орденима и медаљама са свим изменама и допунама од 1883. до 1935. године.
Пензионисан је 26. октобра 1927. године. Као пензионер извршио самоубиство за време бомбардовања Београда, не могавши да се помири са окупацијом Југославије. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду, парцела 78.
За заслуге у миру и рату добио је више високих домаћих и страних одликовања и других признања, међу којима и ордене Карађорђеве звезде са мачевима IV и III реда.
Од 1903. био је ожењен Анђелијом, ћерком Миливоја Петровића, секретара Управе фондова. Њихова кћи Славка (1904-1982) била је удата за др Александра Капетановића (1898-1968), лекара у Београду.
