име: Рафаило
презиме: Крстић
име оца: Владимир
место: Осечина
општина: Осечина
година рођења: 1885.
година смрти: 1977.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Крстић В. Рафаило, пољопривредник, пешадијски наредник и чиновник, (Осечина 4. VIII 1885 – Ваљево, 17. II 1977).
Отац Владимир и мајка Ангелина, рођ, Прокић, били су земљорадници. Завршио је четири разреда основне школи и до одласка на одслужење војног рока живео у месту рођења и бавио се пољопривредом. Редовни војни рок регулисао је 1907. и 1908. године у I чети I батаљона V пешадијског пука у Ваљеву.
У Први балкански рат ступио је као резервни пешадијски поднаредник I чете II батаљона III прекобројног пука. У свим ратовима од 1912. до 1918. године и Арнаутској побуни 1913. године истицао се личном храброшћу, самоиницијативом и присебно- шћу. У Брегалничкој бици, као вођа патроле заробио је бугарску батерију, а други пут је са 17 војника, сачекао у заседи 150 Бугара, од којих су добијени многи драгоцени подаци о непријатељу.
После борбе против Аустругарске војске 1914/1915 са осталом војском повлачио се преко Црне Горе и Албаније до Валоне одакле су лађом пребачени на Крф. При пробоју Солунског фронта, као наредник у I чети III батаљона V пешадијском пуку Дринске дивизије I позива, са седам војника непримећено је пришао противничким рововима и напра- вио панику. За тај подвиг одликован је Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима (указ 150.806 од 31. марта 1930). Три пута је рањаван – први пут 24. октобра 1914. на положају Биљег у Костајнику код Крупња, други пут 7. новембра 1916. код Битоља и трећи пут 27. априла 1917. при заузимању положаја Беле земље – Добро поље. На положају Лучица код Пожаревца 1915. године са водом је био заробљен, али су успели да пробију непријатељски обруч и да следећег дана код Александровца стигну пук.
После Првог светског рата радио је као општински деловођа у Осечини. Био је ожењен Станом Ивановић из Остружња али деце нису имали. Последње године живота провео је у Ваљеву, ул. Сењак бр. 18, уз брижну помоћ синовице Госпаве Гачић. Поред Карађорђеве звезде имао је сребрну и златну медаљу за храброст, руски орден св. Ђорђа IV степена, спомен крст из Српско-бугарског рата 1913. године и све споменице за учешће у ратовима од 1912. до 1918. године.
