име: Петар
презиме: Љубичић
име оца: Миладин
место: Ваљево
општина: Ваљево
година рођења: 1884.
година смрти: 1956.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Љубичић М. Петар, дивизијски генерал (Ваљево, 9. I 1884 – Оснабрик, Немачка 22. V 1956).
Његов отац Миладин био је трговац, познати ратник и градоначелник Ваљева, а мајка Лепосава, домаћица.
Основну школу и шест разреда гимназије завршио је у родном граду. У ВА ступио је са XXXIII класом Ниже а завршио са XIX касом Више школе ВА. Боравио на стажу у Француској.
Први официрски чин (артиљеријског потпоручни- ка) добио је 27. августа 1903. године. Капетан II класе постао је 29. августа 1914, а мајор 1. октобра 1915. године. У чин пуковника произведен је 14. октобра 1924. године док је за бригадног генерала унапређен 17. децембра 1929. године. Дивизијски генерал постао је 17. децембра 1933. године.
Обављао је више одговорних војних дужности. Почео је као вод- ник, командир батерије и командант дивизиона да би потом постао помоћник команданта Школе за резервне пешадијске и артиљеријске официре. Неко време на Војној академији предавао је Артиљеријско егзирцирно правило. Спадао је у групу наших елитних официра.
Активно је учествовао у оба балканска и I светском рату испољавајући запажену храброст, сналажљивост и умешност у командовању. У балканским ратовима био је командир VIII батерије III дивизиона Шумадијског артиљеријског пука. На почетку Првог светског рата командовао је истом батеријом, а потом I батеријом Тимочког и II батеријом Моравског хаубичког артиљеријског пука.
Од 1. октобра 1923. до 25. новембра 1927. године био је ађутант Њ.В. краља Александра. Потом је до 20. априла 1929. године био командант артиљерије и вршилац дужности команданта Тимочке диви- зијске области. У периоду од краја априла 1929. до почетка новембра 1938. године био је командант Боке Которске па је у то време проглашен за почасног грађанина Херцег Новог. Након тога био је помоћник команданта Приморске армијске области, помоћник инспектора земаљске одбране и командант Дунавске дивизијске области. Са Дунавском дивизијом заробљен је у Априлском рату 1941. и интерниран, после чега је остао у емиграцији.
За заслуге на бојном пољу и у миру добио је више домаћих и страних одликовања и других признања. Од домаћих признања имао је све три споменице за учешће у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године, Албанску споменицу, Златну медаљу за ревносну службу, златне медаље за храброст (1913. и 1918), ордене Белог орла V степена без мачева и IV степена са мачевима, Орден Светог Саве II степена, Орден југословенске круне III и II степена и ордене Карађорђеве звезде са и без мачева (1914. и 1915). Од страних одликовања имао је: француски ратни крст, румунску звезду III степена и пољске ордене Полониа реституата II, III и IV степена.
Био је ожењен Маријом, кћерком Анке и Јована Викторовића, генерала у пензији. Њихова деца: Анка (3. XII 1919) и Миладин (28. IX 1921) живела су у иностранству.
