име: Љубомир
презиме: Марић
име оца: Мирко
место: Галовићи
општина: Косјерић
година рођења: 1878.
година смрти: 1961.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић, “Витезови црногорског среза” Милијан Деспотовић
Марић М. Љубомир, официр – армијски генерал, (Галовићи, Косјерић, 29. I 1878 – Београд, 11. VIII 1961).
Отац Мирко (Маринко) и мајка Аница, пољопривредници.
Основну школу завршио је у Косјерићу, а шест разреда гимназије у Ваљеву. Био питомац XXX класе Ниже и XIII класе Више школе Војне академије. Завршио и генералштабну припрему 1909. године. Током 1912. био на једногодишњем стажу при 103. пешадијском пуку у Орлеану (Француска).
У I балканском рату био помоћник начелника штаба Моравске дивизије II позива, а у II балканском рату начелник је штаба исте јединице. Током I светског рата био је начелник Штаба Брегалничке дивизије I позива и начелник Оперативног одељења Врховне команде, односно шеф за израду наређења. Непосредно пред пробој Солунског фронта постављен је за начелника штаба Дринске дивизије. Као командант Корушког одреда заузео је Плиберк, Дравоград, Грифен, Великовце и Целовец.
После ратова бивао је: командант Корушког одреда, начелник штаба II армијске области, начелник Оперативног одељења Генералштаба, професор Војне академије, први помоћник начелника Генералштаба и командант IV армијске области. Од 12. маја 1935. до 8. марта 1936, године био је начелник Генералштаба, а од тада до 25. августа 1938. године био је министар војске и морнарице. Након тога стављен је на расположење, а 31. октобра 1939. године пензионисан је и преведен у резерву.
Уз остала бројна домаћа и десетак страних одликовања био је носилац Ордена Карађорђеве звезде са мачевима IV и III степена. У чин дивизијског генерала унапређен је 21. октобра 1923. године, а армијског генерала 17. децембра 1930. године.
Објавио је више радова, највише у часопису Ратник и шест књига. Аутор је књига о операцијама Моравске дивизије II позива 1912, Брегалничке дивизије I позива 1915- 1916 (1931) и о командовању Корушким одредом (Београд, 1927). Најважније су му књиге: Стратегија (Београд, 1925) и Основи стратегије (Београд, 1928).
Од 1906. године био је у браку са Љубицом, кћерком Павла Бошковића, генерала у пензији. Имали су четворо деце: сина Александра, предратног официра а поратног инжењера и кћерке Војиславу (1908- 87). Веру (1907-83) и Радмилу.
“Витезови црногорског среза” Милијан Деспотовић:
МИНИСТАР ВОЈНИ
Марић М. Љубомир: Генерал и министар војни (1878 – 1961).
Љубомир Марић, од оца Мирка (Маринка)1 и мајке Анице Цује, рођен је 1878. године у селу Галовићи, код Косјерића. Имао је брата Растомира и сестру Зорку.
Основну школу, код учитеља Глигорија Јовановића, завршио је у Косјерићу, гимназију у Ваљеву а 1895. године уписао је нижу војну гимназију у Београду. Потом је завршио Вишу војну академију у Београду. Прву војну службу у пешадији добио је у Чачку. Оженио се Љубицом (1885 – 1956), кћерком генерала Павла Бошковића. Имали су кћери: Вера (1907), Војислава (1908), сина Александра (1913), предратног официра, иза рата инжењер и кћерку Радмилу (1915).
„Из пешадије је 1909. године преведен у ђенералштабну струку као капетан прве класе.“ У јануару 1912. године, Марић је отишао на војно усавршавање у Орлеану, код Париза (Француска), одакле се због најаве рата Турске и Србије, са лажним пасошем враћа у Србију преко Беча.
Учесник је у Балканским и Првом светском рату као помоћник начелника штаба Моравске дивизије II позива, а од 1912. као њен начелник.
После Балканских ратова добио је прекоманду у Штип на дужност Начелника штаба Брегалничке дивизијске области,3 где сели и своју породицу која се због ратних прилика повлачи у Велес, потом у Битољ, а затим када се Љубомир са војском повукао преко Албаније, његова породица је пратећи српску војску преко Ђевђелије избегла у Грчку, кратко се враћа у Ђевђелију, а потом иде у Солун одакле 16. марта 1916. године креће на пут у Француску.
Љубомир Марић је од августа 1918. године преузео дужност начелника штаба Дринске дивизије. После пробоја Солунског фронта, приликом напредовања српске војске, обишао је своју кућу у Штипу од које је остало само згариште. „На кућном прагу у Штипу, Марић је затекао само пса Бубија, који је чувао уништен дом, понео га је са собом, али је пас после неколико дана угинуо.“
Љубомир Марић је за ратне заслуге одликован са три Карађорђеве звезде: једна IV реда без мачева, добијена после Другог Балканског рата 1913. једна III реда са мачевима (бр. 135691) и једна IV реда с мачевима добијена за заслуге у Другом Балканском рату. Стекао је укупно 23 домаћа одликовања и 15 страних одликовања: француских, руских, енглеских, чехословачких, румунских, пољских, грчких и белгијских.
По ослобођењу Србије, у децембру 1918. године, Марићева супруга са децом, преко Средоземља, враћа се у Београд, у Србију. Сада је то била „нова држава, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, којој су прикључени некадашњи делови Хабзбуршке монархије и Црна Гора“.
Наређењем врховне команде, пуковник Љубомир Марић је постављен за команданта Корушког одреда у Дравској дивизијској области, у Словенији, где је командовао од 19. маја до 2. јула 1919. године. По завршетку Првог светског рата Марић је 20. јуна 1920. постављен на дужност начелника ђенералштаба II армијске области у Сарајеву коју је обављао до 23. августа 1923. и ту остаје до 11. априла 1929. године. Упоредо, он је до 1923. и професор војне стратегије у Нижој школи војне академије.
У септембру 1930. добија прекоманду у Загреб, на дужност команданта IV армијске области, а 17. децембра 1930. године унапређен је у чин армијског ђенерала. На редовном годишњем оцењивању рада старешина Марић је „високо оцењиван од стране претпостављених“.
За начелника Главног генералштаба наше војске, постављен је 1935. године. После убиства краља Александра Карађорђевића у Марсеју, по договору кнеза Павла и председника Владе Милана Стојадиновића, Марић је 8. марта 1936. године постављен за министра војске и морнарице Краљевине Југославије. Функцију министра је обављао до 25. октобра 1938. године, а 31. октобра 1939. он је пензионисан и преведен као официр у резервни састав војске.
Као пензионер живео је у Београду и Буковичкој Бањи, код Аранђеловца. Умро је 11. августа 1960. у Буковичкој Бањи, где је и сахрањен.
Генерал Љубомир Марић је писао мемоаре („Ко сам и шта сам био“), у којима је дневнички и аналитички описивао свој животопис од детињства, школовања, ратовања, потом обављања командних дужности и дужности министра војног. Мемоари су писани „по сећању и завршени 13. IV. 1920.“ уз констатацију да су „пропале забелешке за време бугарске најезде у Велесу 1915.“ године. Удружење потомака ратника 1912 – 1918. Косјерић, у сарадњи са Историјским музејом Србије, објавило је 2012. године књигу „Мемоари генерала и министра Љубомира Марића“.
Треба и овом приликом подсетити да је овај пројекат изузетног значаја за српску и историографију среза Црногорског, реализован уз, пре свега, уз велико залагање Драгана Вујића, председника „Удружења потомака ратника 1912 – 1920“, Косјерић. Њему припада и заслуга за подизање спомен обележја армијском генералу Љубомиру Марићу, које је постављено испред Дома културе у Косјерићу. Споменик је откривен 7. марта (2010. године) и тај дан је узет као дан Удружења потомака ратника од 1912 – 1920, које данас носи име Љубомира Марића. Данас је то удружење проширило активност на неговање традиција ослободилачких ратова од 1804 – 1920.
„Пре израде бисте организована је изложба у Галерији „Лиза Марић“ у Народној библиотеци у Косјерићу, поводом деведесетогодишњице пробоја Солунског фронта. Ову изложбу обележиле су ратне победе српске војске 1918. а централна личност је био генерал Љубомир Марић. За основу ове изложбе употребљен је материјал који је председник Удружења потомака старих ратника, Драган Вујић, пронашао у селу Галовићи, засеоку Гајеви, у већ оронулој кући у коју се удала генералова сестра Зорка. Пронађен је сандук за одлагање ствари у коме су биле бројне фотографије генерала и његове породице, фотографије сусрета са страним државницима, са министром ваздухопловства Француске и друге. Од прикупљене грађе приређена је изложба у сарадњи са Народним музејем из Ужица.“
Марићи у Галовићима воде порекло од удовице Марије, која се у ово село доселила из ваљевског села Крчмари пре око 300 година. Са собом је довела сина Милована, а она се преудала за Илију Илића Спасојевића. Милован који се оженио Маријом, кћерком Јеше Ристовића из Галовића, основао је род Маријића, Марића, који су добили презиме по удовици Марији. Љубомир Марић је директан потомак Миловановог сина Николе, он је син Николиног сина Мирка (Маринка).
У ратовима од 1912 – 1918 из Галовића, погинуло је или умрло 54 борца, а Солунски фронт је прешло и вратило се кући њих 17. Из фамилије Марић једино се вратио генерал Љубомир, а погинули су Милош, Радисав и Илија Марић.
