име: Јездимир
презиме: Марковић
име оца: Ђорђе
место: Крушчица
општина: Ариље
година рођења: 1888.
година смрти:
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Марковић Ђ. Јездимир, земљорадник и официр (Крушчица, Ариље, 9. VIII 1888 – ?, ?).
Отац Ђорђе и мајка Продана пољопривредници.
Српско- турски рат затекао га је у Ваљеву на одслужењу војног рока у I чети I батаљона XVII пешадијског пук . Прву борбу са противником имао је у Ристовцу код Куманова, која је трајала четири дана и после које су противника натерали у одступање. Потом су водили борбе на Битољу и лађом пребацивани у помоћ Црно- горцима код Скадра. Том приликом их је једна противничка подморница приморала на искрцавање, а он је као заставник пука омотао заставу око себе и препливао. Због тога је унапређен у чин наредника.
Са Скадра су пребачени на Овче поље где су изненада били нападнути од стране Бугара и вођена је жестока борба прса у прса. Након тога одликован је Златном медаљом за храброст Милош Обилић. Касније је учествовао и у борби на Говедарнику.
Као припадник I чете IV батаљона XVII пешадијског пука учествовао је у више борби I светског рата и починио више подвига. Током борбе на Гучеву заробио је једну аустроугарску патролу. Неколико дана касније њега заробе Аустријанци и спроведу у Трст одакле га је један официр послао у VIII чету XXV домобранске регименте кад је стигао и пријавио се команди одређен је да носи храну војницима на положају. Једног тренутка се удаљио од њих прешао на српску страну, где су га испитивали а онда вратили у његову јединицу.
Ангажујући се у даљим борбама посебно се истакао у борбама на Руднику, где је са још 16 војника извршио јуриш на непријатељске положаје, када су заробили два официра, 98 војника и већу количину оружја и муниције. Сутрадан су повратили једну нашу батерију и једног официра. За те подвиге одликован је Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима и Георгијевским крстом. Прешао је преко Косова и Албаније до Крфа, одакле је упућен на Солунски фронт. У борбама на Кајмакчалану успео је да зароби једну мању непријатељску јединицу са неколико војника. Учествовао је и у завршним борбама за ослобођење отаџбине. Рањаван је седам пута.
Поред поменутих одликовања имао је и Сребрни војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима; Сребрну медаљу за храброст, руски орден за храброст Светог Ђорђа, грчки орден Светог спаситеља, Албанску споменицу, Споменицу краља Петра I итд.
Био је ожењен Евицом, рођ. Здјелар и имали су кћи Милицу и синове Александра и Бранислава. После рата живео је у добровољачкој колонији у Милетићеву код Пландишта у Банату. Априлски рат 1941 године га је затекао као капетана I класе, али је заробљен и отеран у заробљеништво. Његова даља судбина није позната.
Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:
Јездимир Марковић је из Милетићева у општини Пландиште у Банату. Јездимир је написао аутобиографију, која гласи:
„Турски рат ме је затекао у Ваљеву. Прва битка ми је с Турцима била 1912. године. Из Ваљева смо пешке са седамнаестим пешадијским пуком Дринске дивизије стигли у Ристовац код Куманова и одмарали се четири дана па затим ступили у борбу. Ова битка је трајала пуна четири дана. То је била борба прса у прса хладним оружјем у турским рововима. Српска армија је натерала Турке на одступање у највећем нереду. Овом приликом је заузето Куманово где су Турци имали огромне губитке у људству и материјалу. Турке смо гонили све до Битоља где су одржане завршне операције. По завршетку битке на Битољу после одрећене паузе упућени смо у помоћ Црногорцима на Скадру и Бојани. Цела Дринска дивизија је лађом пребачена према Скадру и Бојани. На том путу мучки и изненадно нас је напала непријатељска подморница која нас је принудила на искрцавање. Видећи зло као заставник пуковске заставе на брзину сам скинуо заставу са копља и опасао око себе и с њом скочио у море те сам тако на копно изнео заставу седамнаестог пешадијског пука Дринске дивизије. При овом искрцавању погинуло је доста војника нашег пука. Када је командант пука видео како опасујем пуковску заставу брзо ми је пришао и пољубио ме. Кад се пук окупио извео ме је пред строј, похвалио и дао ми част да чувам и носим заставу јер сам је под тешким условима спасао. Тада сам и унапређен у чин наредника.
По завршетку рата са Турцима на Скадру мој пук заједно са дивизијом превезен је преко Солуна на Овче поље и почели да вршимо утврђивање на Јежевом и Овчем пољу према Брегалници и Штипу. Ноћу 17. јуна 1913. муњевитом брзином бугарска армија је напала целу дивизију, па и мој седамнаести пук. Битка је вођена прса у прса, војници су се међусобно пробадали бајонетима тако да је ово био велики покољ са много лешева и с једне и с друге стране. Њих нико није имао времена да сахрањује па су се распадали на положају. У овој борби за пожртвовање и успешно командовање одликован сам Златном медаљом за храброст Милош Обилић.
Касније Бугари концентришу снаге код Говедарника где је била страховита борба и јуриши на бајонет док нисмо потукли Бугаре и натерали их да понуде мир. После тога смо отишли на одмор и опоравак. Одмор није трајао дуго. Српска армија се припрема за одбрану од Аустро-Угарске. Поново мобилизација 1914. Дринска дивизија примила је борбу против Аустријанаца у Шапцу, Лозници и Гучеву где је и мој 17. пешадијски пук учествовао против знатно јачег непријатеља. Као водник овог пука, водио сам тешку борбу на напред поменутим положајима.
Пред само вече позвао ме мој командир чете и нареди ми да му до изјутра на сваки начин заробим макар једног аустријског војника да би од њега сазнао о стању њихове армије. Овај задатак извршио сам пошто сам из читаве чете изабрао три најбоља сигурна војника: Зарију Павловића, Милана Јовановића и Радована Марковића. По помрчини кренусмо кроз шикару и у току ноћи заробим објавницу заједно с командиром страже. Мој вод даље напада према Гучеву и у то доба смо стављени под команду војводе Танкосића. Под његовом командом који ме је слао на најтежа места постајем још слободнији. Али, и слободни долијају. Приликом јуриша на Гучеву на ровове заробе ме Аустријанци приликом једног јачег контранапада. Отерали су ме у заробљенички логор са још неколико војника у Трст и прође моје јунаштво. У логору сам био две недеље и код мене је пришао један швапски подофицир и наредио ми да очистим његову канцеларију. То сам и учинио. Сутрадан ме пита да ли ми је жао Србије. Слегао сам раменима. Понудио ми је да пушим и питао ме: ’Јеси ли гладан, мој Србине’. Одмах ми је срце заиграло, веровао сам да је и он Србин. Сами смо били у канцеларији и разговарали у четири ока. ‘Србине, какву би ти жељу имао ако бих ја могао да ти је испуним’. Ја сам му изјавио да бих желео да се вратим у Србију, у српску војску. ’Како ћеш ићи кад немаш новаца.’ Ја сам му одговорио да имам сакривена два златника која сам ушио у блузу па ми то није одузето. Пустите ме у Србију даћу вам оба златника само да се ослободим логора, па макар и у швапску војску. На овај мој захтев, мој спасилац рече ми да му дозволим да размисли три дана. Када је прошло три дана уведе ме у канцеларију и рече ми: ’Један златник даћеш мени а други отави себи за пут. Обући ћу ти аустријску униформу и даћу ти оружје и објаву у којој ће писати да се упућујеш да се јавиш у осму чету у 25. регименту домобранску као добровољац, легионар и да те упуте на српски фронт. После пет дана гурајући се са швапским војницима на путу од Трста до Црног врха стигао сам тамо где сам упућен. У овој јединици припао сам у један вод који је био на Гучеву. Касније сам носио храну предстражи и док су они обедовали ја сам се шетао и удаљио од њих. То ми је помогло да се пребацим на српски положај где су ме прихватили војници баш моје дивизије. Ови војници су окрутно поступали према мени као према Шваби. Спровели су ме команданту петог пука Дринске дивизије где сам испитиван а то је све проверено код мог пука, рекли су им да се налазим у евиденцији мртвих и да је тај извештај послат мојој општини у Ариљу где ме је родбина ожалила. Спровели су ме мојој јединици и командир је узвикнуо, мој наредник Марковић је жив!
После свега што је напред наведено наставио сам даље рат са мојом јединицом. Аустријанци су притискивали јачим снагама а нама је нестало муниције и наступило је повлачење све до Рудника и до оне познате Мишићеве контраофанзиве у колубарској бици. У тој офанзиви добио сам задатак као водник четвртог вода да ухватим везу са Моравском дивизијом. Пошто је била врло јака зима доста смо се споро кретали а ја сам са три одабрана друга договорио како ћемо кренути напред. По повратку сам одабрао двадесет војника који су поред остале спреме имали сви по четири бомбе. Распоредио сам их у две десетине и ја сам кренуо између њих и на мој знак за напад да сваки иде у свом правцу пузећи као змија. На мој знак муњевитом брзином смо упали у непријатељски ров и изненадили непријатеља јаким дејством наших бомби а тада је настало рвање. Заузели смо положај и заробили све што се на њему живо нашло. При заузимању овог положаја виши официри су посматрали наш рад па су уследили предлози за одликовање. После овога кретали смо се према Сувобору. Моја чета напада на истакнуте положаје. Са својим водом сам на том положају заробио око седамдесет војника, једног официра и два брдска топа. За овај подвиг мој командант Стојшић предложио ме је за армијску похвалницу и високо одликовање за храброст и умешност у командовању. За ова два подвига на Сувобору одликован сам златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима и Георгијевским крстом.
У 1915. години мој пук одлази на бугарску границу и води борбу на положајима око Сурдулице. Борбе су биле даноноћне… касније је познато како је било. Одступање Косово, Албанија, Крф а затим на положајима испод Кајмакчалана. Познатоје какву су улогу ’дринци’ одиграли на овим положајима. И ја лично имао сам знатног успеха у овој бици па ме је за заузеће положаја командант предложио да ми се уручи орден Карађорђеве звезде који сам заслужио на Сувобору. Касније сам учествовао у рововској борби све до пробоја солунског фронта. За време пробоја солунског фронта мој пук је пробио фронт на Соколцу, затим је, као што је познато, наступио јуриш у отаџбину иза кога се Бугари предају и капитулирају.
По ослобођењу мој пук је био у Загребу и Љубљани. Остаци аустријске армије бранили су Корушку тако да смо се и тамо борили. Последњег дана децембра 1918. године код једног места на Драви мучки ме је напао непријатељ са већим снагама ноћу. Опколили су ме и позвали на предају. Моји водници су се већ поколебали. Видећи зло пред очима, а имао сам четири бомбе, две у рукама, а две на опасачу, па сам муњевито истрчао и све четири бацио на непријатељски митраљез који је био уперен према нама. Посаду сам уништио и заробили смо митраљез. Тада се отворио обруч а и ми смо употребили њихов митраљез па смо касније заузели положај за даљу одбрану. У овој борби рањен сам у бутину али сам остао на положају, а пред саму зору смо заробили 58 непријатељских војника. Тада сам добио од батаљона појачање. У ратовима сам имао још пет лакших рана а и због ове нове упућен сам у болницу у Марибор. Тада ми је додељен грчки орден Светог спаситеља.
Поред две Карађорђеве звезде са мачевима у рату сам стекао две Обилићеве медаље за храброст, руски Георгијевски крст и напред поменути грчки и све споменице од 1912. до 1918. године.
Априлског рата 1941. године заробљен сам и као капетан I класе упућен у официрски заробљенички логор“.
И поред опширне биографије нису достављени подаци до када је живео Јездимир Марковић и да ли је преживео други светски рат.
