име: Александар
презиме: Мартић
име оца: Милош
место: Совљак
општина: Уб
година рођења: 1890.
година смрти: 1942.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Мартић М. Александар – Алекса, веома имућан сељак, политичар и учесник четири рата (Совљак, Уб, 20. II 1890 – Младеновац, 24. XII 1942).
Отац Милош, имућан и напредан сељак, у више мандата старешина села а мајка Ранђија, домаћица.
После завршене основне школе у родном месту остао је у селу. Иако се бавио пољопривредом доста је читао како би могао очувати и унапређивати своје велико имање. Војни рок регулисао је у IV ескадрону II коњичког пука Цар Душан од 1909. до 1911. године
Као резервни каплар активно је учествовао у оба балканска и Првом светском рату. Посебно се истакао у борби у Дреновцу у Мачви 1914. године, када је као вођа патроле заробио 12 непријатељских војника. За тај мудар и храбар подвиг одликован је Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима.
У ослободилачким ратовима од 1912-1918. године рањаван је чак три пута. Новембра 1914. у Дреновцу, у Мачви, у десну руку. Тог истог месеца али у поцерској Слатини у десно раме. Седмог новембра 1916. године на коти 1050 у десну плећку. Све то није га обесхрабрило ни избацило из строја. Чак ни погибија два брата на Солунском фронту.
Између светских ратова сарађује са Војиславом Лазићем из Стублина, др Радојем и Радованом Мијушковићем из Уба, вођама левог крила Земљорадничке странке у тамнавском срезу. Због организовања и учешћа у крвавим догађајима на Убу 1. VII 1932. осуђен је на затвор и новчану казну. На општинским изборима одржаним 1936. године Удружена опозиција, са њим на челу, победила је у Совљаку. Током ноћи фалсификовани су изборни резултати, па је за победника проглашен његов противкандидат.
У Тамнавску чету Ваљевског партизанског одреда ступио је међу првима, са своја оба сина и једним синовцем. Учествовао је више борби, а нарочито се истакао у одбрани слободне територије Ужичке партизанске републике. Поред учешћа у борбама често је разговарао са борцима и житељима места у којима су боравили, објашњавајући им, узроке брзе капитулације БКЈВ, циљеве и задатке народноослободилачког партизанског покрета итд. Говорио је на више партизанских зборова а посебно је било запажено његово иступање на збору у Голој Глави код Ваљева. После реорганизације Тамнавског (III) батаљона Посавског партизанског одреда постављен је за командира његове III чете.
Заробљен је средином јануара 1942. године у Бељину код Владимираца и спроведен у убски затвор, где је страшно мучен и тучен. Након тога преузела га је Специјална полиција Управе града Београда на даље саслушање и мучење, а потом и Гестапо. Немачки официр, који га је саслушавао, кад је чуо да је један од најимућнијих и најнапреднијих пољопривредника у Тамнави и има 72 хектара земље, понудио му је да потпише већ спремљену изјаву у којој је писало да је мобилисан у пар- тизане и да се каје због учешћа у њиховим акцијама. За узврат обећао му је да ће га послати у Немачку у заробљеништво, где ће добити задатак да се стара о његовом имању док овај буде одсутан. Као искрени родољуб одбио је ту понуду, говорећи да не тражи ничију милостињу, да му није потребан живот у окупираној земљи и да он неће да српска деца пљују на њега.
Из логора на Бањици отеран је у Младеновац и са групом затвореника и таоца стрељан за одмазду што је једна партизанка убила четничког војводу Јована Војиновића и једног немачког официра. Током Другог светског рата његова кућа је више пута пљачкана, а укућани хапшени и прогањани.
У браку са Танкосавом (рођ. Матић из Грабовца код Обреновца) добио је синове Живорада и Мирослава, те кћи Љубицу, удату у Косаниће из Стубленице.
