име: Милош
презиме: Матић
име оца: Станоје
место: Пауне
општина: Ваљево
година рођења: 1895.
година смрти:
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Матић С. Милош, подофицир и официр (Пауне, Ваљево, 29. V 1895 – ?, ?).
Родитељи Станоје и Персида били су пољопривредници средњег имовног стања. Отац Станоје је погинуо као војник у Првом светском рату.
После завршене основне школе у Паунама, остао је у селу опредељен да се бави традиционалним пољопривредним пословима. Међутим, брзо је закључио да се од прихода из пољопривреде неће моћи лако и безбрижно живети. Зато је још 1913. године одлучио да напусти родно место и са XXIV класом ступи у Пешадијску подофицирску школу.
Захваљујући тој чињеници у Први светски рат ушао је као активни пешадијски поднаредник. За време мобилизације био је десетар у I чети I батаљона VI пешадијског пука. Међутим, већ 15. септембра 1914. године упућен је на обуку регрута за дринске пешадијске пукове. Од новембра те године налази се у I чети I батаљона VIII пешадијског пука, где је радио као наредник – водник. Из похвале команданта III армијске области, од 25. марта 1917. године, произлази да је у свим борбама значајно доприносио успеху своје чете и да је увек био храбар и потпуно поуздан.
Због велике неустрашивости, храбрости и изузетног пожртвовања, чак је три пута теже рањаван. Први пут у борби на положају Јаребице, код Лознице, у јесен 1914. године. Неколико дана касније, на положају Гучево, поново је рањен, али овог пута у главу и у руку. Трећи пут, 28. септембра 1916. године, на положају Крсташки рог, теже је рањен у десну ногу са преломом бутне кости, након чега је упућен на дуже лечење. Мада је после сваког од тих рањавања био санитетски збрињаван и лечен, последице су остале, те је по ослобођењу проглашен за ратног војног инвалида са оштећењем од 50%.
Своју храброст, сналажљивост и умеће у командовању исказивао је у свакој борби. Посебно је био запажен 5. августа 1916. године, када је заменио рањеног водника, преузео команду над водом да би већ сутра- дан у борби на положајима Чеганске планине показао изузетну личну храброст и умешност у командовању. Пошто му је противник 28. октобра 1916. године заградио пролаз ставио се на чело свога вода и кренуо у одлучујући јуриш, без обзира на блиску непријатељску ватру и опасност од смртног рањавања. На његову срећу и општу добробит тај ризик се вишеструко исплатио.
За испољену личну храброст и сналажљивост Матић је одликован Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима. Према рангу овог одликовања евидентно је да је још у то време био активни подофицир. Имао је руску Златну медаљу II степена и још неке. Зна се да је добио и Албанску споменицу, Споменицу за ослобођење и уједињење и још нека јавна признања.
Свршетком I светског рата остао је на служби у Војсци Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевине Југославије. Током 1918. године и званично је преведен у официрски ранг и унапређен у чин пешадијског потпоручника. Децембра 1919. године прелази на службу у команду Дринске дивизијске области у Ваљеву, где је углавном радио као књиговођа и рачуновођа. У чин поручника унапређен је 14. септембра 1921. године. Касније је био у Интендантском слагалишту и на другим превасходно административно-финансијским дужностима.
Чин капетана I класе добио је 17. децембра 1928. године. У том чину је и пензионисан. Према једном извору 27. децембра 1929, а по другом проглашен је за тешког инвалида и пензионисан Решењем Вишег инвалидског суда у Београду, број 21. 907 од 18. маја 1931. године. Прве године после пензионисања проживео је у Чачку, али његова даља судбина остала је сасвим непозната.
Био је средњег раста, нормално развијен, округлог лица, правилних уста, црне боје, плавих очију, правилног носа, штуцованих бркова и обријане браде. Временом је све више видно храмао, па су многи говорили да је сакат у десну ногу. Оженио се Станом, ћерком Михаила Петровића, трговца из Пожаревца. Имали су два сина: Драгана и Видоја.
