име: Илија
презиме: Радивојевић
име оца: Филип
место: Брезовице
општина: Ваљево
година рођења: 1871.
година смрти: 1913.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Радивојевић Ф. Илија – Чича, официр – пешадијски потпуковник (Брезовице, Ваљево, 23. II 1871 – Дренк, Црни Врх, 18. VI 1913).
Отац Филип и мајка Јока, пољопривредници.
Основну школу завршио је у Ћелијама, први разред гимнази је у Ваљеву, а следећих пет у Шапцу. У ВА ступио 15. септембра 1891. године са XXIV класом.
Након завршене академије произведен је у чин пешадијског потпоручника 2. августа 1894. године. Почео је радити као водни официр, а од 1897. до 1899. завршио ВШ ВА. Потом је био в. д. командира III чете IV батаљона XIV пешадијског пука. У својству државног питомца 1901. и 1902. године, усавршавао се у Русији, проучавајући војну наставу. По повратку, 15. октобра 1902. постављен је класног старешину у ВА.
Као пешадијски капетан учествовао је у завери 29. маја 1903. године, када се након убиства краљице Драге и краља Александра Обреновића, династија Карађорђевића вратила на српски престо. Потом је био командир чете и командант батаљона. Када је унапређен у чин пешадијског мајора дуго је био командант жандармерије. Истовремено је. био на челу тајне национално-револуционарне организације Уједињење или смрт, у народу познатије као Црна рука. Да му та дужност није случајно припала сведочи и чињеница да је био оснивач, први и једини председник Врховне централне управе те организације. Са Михаилом Ристићем и Велимиром Вемићем непосредно је учествовао у убиству краља Александра и краљице Драге. Уз то, међу официрима завереницима уживао је велики ауторитет о чему сведочи и податак да је лично чувао оригинални Устав и Пословник те организације, који је оставио својој супрузи, пред полазак у рат, запечаћен у коверат, на коме је писало Ово предати после моје смрти Апису, што је и учинила, па је тако Апис дошао у посед тих докумената. И после његове погибије више није попуњавано место председника Врховне централне управе те завереничке организације.
Учествовао је у оба балканска рата показујући велику храброст и умешност у командовању. Као командант у III дринског прекобројног пука остварио је више успеха у Новопазарском Санџаку. Поред осталог, са својим батаљоном први је ушао у тек ослобођени Прибој 1912. године, после чега је унапређен у чин пешадијског потпуковника.
У II балканском или Српско-бугарском рату 1913. учествује као командант XIX пешадијског пука. На његовом челу неустрашиво је полетео у најгушће редове противника, кога је српски налет запањио те су се дали у бекство. Тамо на Црном Врху, односно Дренку, где су Бугари давали најжешћи отпор, пао је смртно рањен. Видевши да им је погинуо командант Шумадинци су продужили јуриш и противника натерали у панично бекство. Његово мртвог тело пренето је и сахрањено у Београду 27. VI 1913. године.
За заслуге у миру Р. је одликован Медаљом за војничке врлине и Орденом Карађорђеве звезде IV реда. За допринос у рату добио је офи цирски Орден Карађорђеве звезде са мачевима IV степена, о чему је издат указ бр. 14. 611, али и још нека одликовања.
