име: Жарко
презиме: Вуксановић
име оца: Јоксим
место: Гостиље
општина: Чајетина
година рођења: 1889.
година смрти: 1968.
извор података: “Златибор у Великом рату“ Милисав Р. Ђенић, 2006
ЖАРКОВИ ПОДВИЗИ
За бројне подвиге изведене током ослободилачких ратова, Жарко Вуксановић је одликован Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима, руским Крстом Светог Ђорђа и Албанском споменицом. Храбро држање на солунском ратишту, у времену од 17. августа до 14. новембра 1916. године, донело му је руско одликовање, из чега се може исвести закључак да је Вождову звезду стекао у ранијим борбама или током пробоја Солунског фронта 1918. године.
У повељи, добијеној уз Крст Светог Ђорђа, пише да је поднаредник Жарко Вуксановић из Гостиља, десетар 3. чете, 2. батаљона, IV пешадијског пука у борбама 17. и 18. августа, на положају северно од коте 1850, на левој обали реке Брод, приликом одбијања бесних бугарских јуриша, са својом десетином у неколико махова бомбама одбијао напад, наносио непријатељу осетне губитке и одржао положаје.
У борби на Кајмакчалану 14. септембра 1916. године, приликом непријатељског ноћног напада, када се батаљон нашао у окружењу и борио прса у прса, Жарко се истицао јунаштвом. У најкритичнијим моментима храбрио је своје војнике и био рањен, док је бомбама сламао обруч и отварао пролаз.
У борби на Ивенској коси, 10. новембра 1916. године, приликом извођења ноћног препада на непријатељске положаје и пробоја у њихову позадину, Жарко је показао своју изузетну одважност и храброст запленивши том приликом један бугарски митраљез. Потом у борби при заузимању села Ивена, 14. новембра 1916. године, храбро је јурио кроз кишу куршума и бомбама засипао бугарске ровове, све док по други пут није био рањен. Поред личне храбрости показао је умешност да у свакој прилици води своју десетину.
Жарко Вуксановић је рођен 1889. године у Гостиљу у земљорадничкој породици. Отац Јоксим и мајка Вида нису омогућили сину школовање, па је дечак морао сам да се описмени. Војни рок је служио у 3. чети, 2. батаљона IV пешадијског пука и у саставу ове јединице прошао кроз све ратове од 1912-1918. године, стекавши чин резервног пешадијског поднаредника. После повратка из рата наставио је да се бави земљорадњом.
Оженио се Милевом Ушендић из Љубиша са којом је добио бројне потомке, синове Боривоја, Драгутина и Драгољуба и кћери Милојку, Борку, Наду, Виду и Миленку.
Био је велики весељак. Свирао је кларинет и са своја два друга одлазио по свадбама, вашарима и другим сеоским весељима да забавља своје мештане.
Доживео је дубоку старост. Умро је 1968. године у Гостиљу.
