име: Бранко
презиме: Луковић
име оца: Јанко
место: Шљивовица
општина: Чајетина
година рођења: 1889.
година смрти: 1950.
извор података: “Златибор у Великом рату“ Милисав Р. Ђенић, 2006
ПОГИНУО СПАШАВАЈУЋИ РАЊЕНИКЕ
На хладном каменом белегу у Луковића гробљу, где зуб времена још није оставио своје трагове, могу се прочитати речи: “Бранко Луковић поднаредник. Живио часно 27. г. Погибе 14. септембра 1916. године на Кајмакчалану. Спомен подижу отац, брат Данило, син Видоје и остали укућани”. Док смо седели поред гроба, судбину овог витеза испричао је његов синовац Раде Луковић.
”Не почива Бранко овде, далеко су његове кости остале. Чак у Солуну, на Зејтинлику. О овом високом, снажном и храбром човеку, слушао сам приче док су их Солунци по повратку из рата причали његовом оцу. Казивали су да је у прво време био сеиз код команданта батаљона, али је убрзо добровољно прешао у јуришно одељење при својој чети. Тек тада је показао своју храброст и постао омиљен код старешина и другова.
Борбе за освајање Кајмакчалана почеле су 14. септембра 1916. године и баш тај дан био је кобан за Бранка. Ужички ратници су кренули да подиђу бугарским утврђењима, али их је дочекала паклена ватра. Борба се водила читавог дана. На положају је лежало много мртвих, још више рањених. Запомагали су и молили другове да им притекну у помоћ, али је до њих требало проћи кроз кишу куршума. Бранко се одлучио да иде у спашавање. И док је искакао из рова, другови су покушавали да га спрече:
– Побогу, Бранко, куд ћеш ти на овај брисан простор? Колики си, погодиће те и ако не буду нишанили!?
Није их послушао. Сагао се, отрчао до првог рањеника и изнео га у наручју као мало дете. Спасао је још једнога друга, али кад је кренуо да изнесе трећег, куршум га је погодио у чело. Пао је и на месту остао мртав”.
Поднаредник у IV пешадијском пуку Бранко Луковић рођен је 1889. године у Шљивовици. Отац Јанко и мајка Станика нису имали довољно земље, али ни много укућана, па се породица није злопатила и гладовала.
Кад је постао пунолетан овај припадник витешког реда оженио се Маром Шуљагић из Драглице, а кад је 1912. године пошао у Балканске ратове оставио је једногодишњег сина Видоја и тек рођену кћер Томанију.
Пошто му је мајка умрла 1914. године, а супруга се после његове погибије преудала, Бранков Сребрни војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима и Албанску споменицу за верност отаџбини примио је отац Јанко, као и месечну награду за добијено највеће ратно одликовање у износу од 300 динара.
