име: Николић
презиме: Никола
име оца: Сретен
место: Шљивовица
општина: Чајетина
година рођења: 1889.
година смрти: 1963.
извор података: “Златибор у Великом рату“ Милисав Р. Ђенић, 2006
ДРАМА НА МОРУ
Храбро је ускакао у бугарске бункере, јуришао на бајонете, учествовао у бомбашким окршајима, али најтеже тренутке и највећи страх није доживео на Брегалници, Мачковом камену, Кајмакчалану нити на Сивој стени, најужасније дане и ноћи преживео је тамо где није било пушака, метака и бомби, где се није пуцало, ломили бајонети н проливала крв. Нека поднаредник Никола Николић сам исприча своју одисеју.
“Када су ми у Француској ране на грудима и нози залечене, добио сам позив да дођем у луку Тулон одакле су српски ратници требали да буду пребачени у Грчку. Били смо срећни што путујемо за Солун, што ћемо се поново видети са својим друговима и комшијама, што ћемо бити ближи Србији, мада смо знали да у отаџбину нећемо сви стићи. Путовали смо бродом Галија и другога дана пред вече лађа се изненада стресе и заљуља, торпедо је просто разбуца и ми морадосмо да скачемо у море. Ни у једној борби нисам осетио такав страх, никад се нисам осећао тако беспомоћан, тако изгубљен и без наде у спас. На све стране докле поглед допире не видим ниигга друго осим воде, а не знам да пливам. Као кроз неку омаглицу слушам наређења. Грозничаво дувам појас за спасавање, стављам око себе и скачем у море. А доле као у мравињаку. Маса људи се некако одржава у води, крцати чамци и сплавови журно се удаљавају од брода, који се прво усправи и онда сјури у морске дубине.
Наш народ има изреку: дављеник се и за сламку хвата. Додуше ја се не ухватих за сламку, већ за једну од многих бала сена које су плутале око нас, а које су се налазиле на броду заједно са коњицом. Пењем се на њу и рукама је гурам даље од брода. Чамци и сплавови већ су далеко одмакли, нестаде и оно мало људи које брод није повукао за собом. До мене доплива једна мазга, која се предњим ногама пропе и покуша да се попење на балу. Мало ми је моје муке, само ми је још она требала. Водимо вишечасовну борбу на живот и смрт. Како је време одмицало, а она осећала да се не може дуго задржати на води, све чешће је забацивала ноге на балу и ударала ме копитама по рукама и ногама. У неко доба ноћи нестаде је, оде јадница на морско дно. Осетих олакшање, али страх је све већи, јер у тамној ноћи на пучини мора остадох сам. Црна ноћ пуна најгорих слутњи и најцрњих мисли никако да прође. Напокон свану. Мори ме ужасна жеђ, а ноге не осећам да су моје. Последњим снагама се некако одржавам на бали. Прође још једна ноћ и тог другог дана сунце је већ превалило подне. И кад сам изгубио сваку наду, угледах брод чији ме морнари полумртвог изнеше на палубу”.
Стигао је Никола на Солунски фронт, нашао своје другове и одмах ступио у борбе. Ниједна борбена акција, ниједан јуриш на бајонет, нити бомбашки напад на бункер нису му били тешки, али помисао на лађу и море изазивали су му несносан страх и мучнину.
Једне вечери Николи се пожали добар пријатељ из Кремана да те ноћи треба да иде са патролом на задатак.
– Готово је, Никола, ноћас ће троје сирочади запиштати у Кремнима!
– Неће, Миловане, твоја деца остати сирочад, ако бог да среће ноћас ће закукати многе бугарске мајке.
Убрзо је Никола нашао команданта и замолио га.
– Господине капетане, Милован има троје деце, која ноћас могу остати сиротиња. Могу ли ја на задатак уместо њега?
– Можеш, Николићу. Честитам ти на овом хуманом поступку и дивном примеру пријатељства и солидарности.
Кад је патрола стигла у близину бункера, заклонила се за једну литицу где их Бугари нису могли приметити. Како се нико није појављивао, подишли су још ближе бункеру и убацили три бомбе. Настао је лом, крш и јауци, а онда се све смирило. Кад је Никола ушао у бункер на све стране су лежали непомичнн војници, избројао их је четрнаест.
Храбри Шљивовац одликован је Сребрним орденом Карађорђеве звезде са мачевима, Сребрним орденом за храброст Милош Обилић и Албанском споменицом.
Никола Николић је рођен 19. децембра 1889. године у Шљивовици. Отац Сретен и мајка Ружица били су земљорадници који су живели оскудно, што је приморало Николу да оде од куће и запосли се у Бајиној Башти као кочијаш у Прометној банци. Одатле је отишао у рат са IV пешадијским пуком и седам година делио добро и зло. После повратка са Солунског фронта остао је у Београду и четири године радио у дворској жандармерији. Кад је 1924. године дошао кући оца није затекао живог, а оно мало имања било је зарасло у шикару и коров.
Оженио се Станојком Станић и са њом добио синове Сретена, Бранка и Цветка и кћери Томанију, Цвету и Стоју. Поред земљорадње Никола се бавио израдом столарије и дрвених судова.
Живео је до 27. априла 1963. године.
