име: Мијат
презиме: Весовић
име оца: Обрад
место: Голово
општина: Чајетина
година рођења: 1868.
година смрти: 1925.
извор података: “Златибор у Великом рату“ Милисав Р. Ђенић, 2006
ЗЛАТНА ЗА ТРЕЋЕПОЗИВЦА
Већ на самом почетку рата, 18. августа 1914. године, шест батаљона ужичких трећепозиваца улазе у тешке окршаје са Аустријанцима на положајима Јаворја. Пред ударом далеко надмоћнијих снага, морали су да се повуку, сутрадан и поред упорне борбе, нису успели да одбране ни касабу Увац на истоименој реци и одлазе на Црни врх, где учвршћују позиције. Аустријанци читавог дана, 21. августа, покушавају да освоје ове стратешки значајне положаје, али их ветерани упорно бране.
Већ у првим налетима пада тешко раљен капетан Јован Караичић, командир 3. чете, 2. батаљона, па команду преузима водник исте јединице Мијат Весовић. Сутрадан непријатељ предузима четири јуриша и сви су били одбијени.
Ужичани храбро одолевају све убитачнијој ватри, али када су у поподневним часовима Аустријанцима са свих страна стигла свежа појачања, донели су исправну одлуку, напустили су положаје, прешли Увац и преко Јабланице стигли на Торник.
Током ових тродневних борби, због брзог преузимања команде над четом у расулу, успешног руковођења и показане храбрости посебно се истакао Мијат Весовић. За наведене заслуге и сличне у наредним борбама огликован је Златиим орденом Карађорђеве звезде са мачевима (ФАО 11.123). Мијат се са својом јединицом борио и наредне године на дринском ратишту, али пошто му је због година прошла војна обавеза није се повукао са српском војском преко Албаније.
Мијат Весовић је рођен 1868. године у Голову. Отац Обрад, сиромашни земљорадник, омогућио је сину да заврши основну школу, како би се после стицања пунолетства запослио у Чајетини као писар начелства Среза златиборског.
Почетком двадесетог века помиње се као друштвени радник и иницијатор разних културних збивања. Између осталог, један је од покретача оснивања читаонице у Чајетини, а приликом оснивања 1904. године, постаје њен први потпредседник.
Оженио се Златом Смиљанић са којом је створио велику породицу, синове Боривоја, Милића и Миливоја и кћери Даринку, Борку, Зорку, Лену и Станику. У време велике пандемије шпанске грознице, у јесен 1918. године, доживео је страшну породичну трагедију. У току три месеца у цвету младости умрли су му син и две кћери, Борка (18) у октобру, Боривоје (18) у новембру и Даринка (21) у децембру. Претешки бол уселио се у мајчино срце, превелика туга пореметла душу. Сваке ноћи на кољу је одлазила у Весовића гробље да уместо своје деце грли хладно бусење, остајала тамо све док глас не утихне, све док очи не искапају и последњу сузу. И тако безбројне ноћи, многе месеце, све док заувек није отишла својој деци.
Резервни пешадијски капетан Мијат Весовић, скрхан болом и прераном склерозом, умро је 18. новембра 1925. године у Голову.
