Име: Драгомир Драго
Очево име: Дамјан
Презиме: Обреновић
Место: Цикоте
Општина: Косјерић
Година рођења: 1867.
Година смрти: 1927.
извор података: “Витезови Црногорског среза“ Милијан Деспотовић
ПОРОДИЦА НА ОКУПУ
Обреновић Д. Драгомир Драго, земљорадник (1867 – 1927).
Драгомир Драго Д. Обреновић, син Дамјана и Мице, рођен је 1867. године у селу Цикоте, код Косјерића. Имао је три сестре: Војисаву, Миљану а трећа сестра је била удата за Филипа Пантића Чуља. (Дамњанов отац је Обрен, досељен у Цикоте око 1835. године из Штрбаца бежећи од крвне освете. Обрен је родоначелник ове породице у Цикотама).
Са супругом Саром Ђурић (1865 – 1954) из Галовића, имао је децу: Иванка, Влајка, Кристину, Страхињу, Катарину и Дринку.
Био је земљорадник са скромним земљишним поседом, велике снаге, али и великог срца и бројном породицом, храбар ратник. Војни кадар је одслужио 1888. године и као редов веома често одлазио на војне вежбе. За оне прилике изузетно је „баратао“ пешадијским наоружањем а по обучености он беше стрелац.
Када се 17. септембра 1912. огласило звоно цркве Свети Ђорђе у Сечој Реци, био је то знак за мобилизацију и српска војска са овог подручја кренула је у балкански рат. У 4. чети 3. батаљона у саставу 4. пешадијског пука трећег позива, нашао се редов Драгомир Драго Обреновић из Цикота. Отишао је у ослободилачки рат против Турака (српско-турски рат). Привремено је демобилисан у августу 1913. али, већ у лето 1914. он је поново у војничкој униформи. Рат је мењао живот, тражио жртве и изазове.
Учествовао је 1914. у борбама за топографски врх Мачков Камен, на планини Јагодња, где су у току Првог светског рата, у периоду од 19. до 22. септембра 1914. вођене тешке битке, а потом се српска војска повлачи ка Маљену. Уследила је тактичка офанзива коју је са левог крила извела Прва армија под командом легендарног војводе Живојина Мишића.
За показану војничку храброст у овим борбама, поред осталих, похваљен је и Драгомир Драго Обреновић Дамњанов.
У повлачењу српске војске и народа према југу, у топличком крају дошло је до сукоба са бугарским фашистима. „Четврта чета, 3. батаљона у 4. пуку била је под јаком ватром и претила је опасност да буде заробљена. У једном тренутку, пратећи ситуацију на војишту, командир чете, уочава да је ућутао наш пушкомитраљез на главном правцу и тиме је чета доведена у незавидан положај. Драго храбро ускаче на положај погинулог митраљесца, узима оружје у руке и неутралише непријатељско митраљеско гнездо, што је био знак Бугарима за повлачење и наша војска долази у бољу позицију. За овај подвиг Драго је одликован златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима, бр. 11124.“
Са српском војском наш ратник се повлачи преко гудура Албаније и стиже до Солуна. У повратку учествује на пробоју у отварању свете „капије слободе“, у заузимању највишег врха на Кајмакчалану. Са Драгом су на Солунском фронту били и његови синови; Иванко (1889 – 1925), официр у чину поручника4 и редов-борац Влајко Обреновић.
Влајко је био артиљерац у Дринској дивизији. Приликом повлачења преко Албаније, дели тешку судбину српске војске и многобројних избеглица. Налазио се у колони која је кренула правцем од Призрена, низ Бели Дрим. Код Кукса, где се ова река спаја с Црним Дримом, преко ње прелази Везиров мост, реч је о каменој грађевини из турског доба, са четири лука неједнаке висине диже и спушта у великим стрминама, а зими, кад га окује лед, готово је њега немогуће прећи. Није било друге: српска војска и народ који се повлачио за леђима су имали непријатеље Албанце, који су их убијали и пљачкали, али су и са залеђеног моста падали у Дрим у губили животе.
Када се мосту приближио краљ Петар I Карађорђевић, једна сељанка му је пружила вунене чарапе рекавши:
– Узми ово, господару, и навуци преко чизама, лакше ћеш прећи преко моста. – Кад пређеш мост, теби оне неће требати. Скини их и потражи мога сина Маринка Спасојевића из ваљевског села Словца, војника у ужичкој је војсци, па их њему предај. Нека ти је то пред Богом највећи аманет.
У Драчу српска војска боса, исцрпљена са много оболелих, гладује, умире се. „Влајко се распита код војске за свог оца и нађе га у мноштву мученика. Трећепозивац Драго, снужден, на ивици и психичке и физичке снаге, поцепан и гладан, видећи сина живог заплаче. Син оцу није имао ништа дати, ни грам хране, ништа, и то га заболи више од сваке муке и страхоте које је пошао. Некако пронађе решење. Преко свог старешине поручи брату Иванку, официру, да пронађе оца и помогне му. Поручник пронађе оца, донесе му неке панталоне. (…) Драго их са нећкањем прихвати, обуче, па преко њих навуче и оне старе и сасвим поцепане. На Иванково питање зашто то ради, одговара да ће му их неко ноћу скинути, отети. Марш готово мртваца до Валоне и коначно укрцавање за Крф, тада једини спас – острво рај српске војске. Али ту га тек сустиже болест, падне на 43 килограма тежине и једва пред лекарском комисијом избегне Видо и Плаву гробницу.“
Драгомир Драго Обреновић је бродом пребачен са осталим оболелим у Бизерту (Тунис), где је лечен. Казивао је после рата да га је „у живот повратила половина главице киселог купуса“, чији је мирис осетио док је немоћан лежао у болничком кревету. Купус му је у кухињи измолио једна ратни друг а он га појео слатко скривајући тањир испод ћебета а потом утонуо у дубоки сан. Опоравио се после два месеца и вратио у борбени строј на Солунски фронт. Следи ратни пут Соколац, Горничево, Ветерник, Кајмакчалан…
Драгомир Драго Обреновић је доживео слободу. У Цикоте се вратио тек 1919. године. Са њим су живи дошли и синови Иванко и Влајко. Иванкове нараменице красило је ново унапређење, из рата је донео чин капетана. Кући су затекли своју породицу живу и здраву.
Породица се обрадовала повратницима из рата, мушким главама које нас „бране и хране“, како се говорило, а Драго10 је затурио капу на узнак и казао: „Ја сам најбогатији човек на свету, дочекао сам да после пет година ратовања имамо сви главе на раменима.“
Драго је до краја живота живео у Цикотама и бавио земљорадњом. Умро је 1927, а његов син Влајко 1969. године. За ратне заслуге и Влајко је добио бројна одликовања: Медаља Милош Обилић, Медаља Освећено Косово и Албанска споменица.
