Лихвари сахрањују државу

Пролазили смо кроз Приштину, када приђе Исајло, посилни поручника Луке.
– Господине поручниче, неће трговац да прими банку.
– Зашто?
– Вели, банка не вреди више… Тражи сребро.
– Где је тај трговац? – плану Лука и пође за Исајлом.
Била је то радња колонијалне робе, баш на путу којим смо ми ишли.
Потпуковник Петар махну тужно главом:
– Мало им је што су се напунили пара док смо ми ратовали… Сада су лихвари први који сахрањују државу, иако смо ми још живи.
Пред радњом Лука сјаха. Рече ордонансу и Исајлу да чекају пред вратима, а он сам уђе.
– Помаже бог!
Ослоњен рукама о тезгу, гледао је трговац мрзовољно и промрмљао нешто у знак поздрава.
– Дајте ми два килограма шећера!
– Немам – и трговац уздиже само рамена.
– А кафе?
– Нестало – одговори преко рамена трговац, окрете леђа и пође за шегртом, који је склањао неки џак у задње одељење.
Луки заиграше мускули на вилицама. Стиже трговца, дохвати га снажно за врат и увуче у радњу. Затим, лупкајући га корбачем по рамену говорио је наглашавајући сваку реч:
– Ја сам, пријатељу, дошао овде да купим, а не да се шегачим.
– Молим вас, ви тражите све оно што ја немам – одговори трговац набусито.
– Немаш?
– Немам!
– Немаш? – и Лука му се унесе у лице.
– Рекао сам – трговац се обрати шегрту: – Затвори радњу!
– Исајло! – викну Лука. – Уђи у ону собу, претреси је и види има ли шећера и кафе.
Трговац ситно затрепта очима, па промуца:
– Ви по закону немате право да ми претресате радњу.
– А по ком закону ти имаш права да кријеш робу од српске војске, да би је сачувао за бугарску. А? – развика се Лука. – Чекај, чекај, сада ћеш ти видети твој закон и твога бога – говорио је Лука сав црвен у лицу.
Трговац махну главом, и журно пође излазу.
– Ордонанс, задржи га!
– Назад! – испрси се на вратима Груја.
– Господине поручниче, еве га шећер – појави се Исајло, вукући једва пун џак шећера.
– А шта је ово? – раздера се Лука и закрвављеним очима погледа трговца. – Немаш?!… Па се још позиваш на правду и закон! – и Лука размахну песницом што може јаче трговца по лицу. Овај се поведе и паде међу неке џакове. Лука му притрча, и, готово обневидео од беса, поче да га гази и туче немилосрдно… Онда се измаче, гледајући га нетремице, готов наново да скочи, ако би само једну реч проговорио. Дисао је брзо и шкрипао зубима… Најзад савлада себе и пригушеним гласом обрати се трговцу:
– Измери ми два килограма шећера!
Сав црвен, гледајући подмукло, трговац приђе теразијама и одмери два килограма. Лука извади банкноту и баци је на тезгу, говорећи осорно:
– Кусур…
И не гледајући Луку, трговац набусито одбаци банку.
– Немам ситно.
Али Лука плану, прескочи тезгу, извади револвер и упре трговцу цев међу очи.
– Кусур, или ћеш сад мртав пасти!
Трговац с дрхтајима уздахну, хтеде нешто рећи, али се уздржа, извади кључ касе. Тада застаде неодлучан… Рука му је дрхтала, као да оклева. Онда проговори:
– Колико сте имали шећера?
– О томе води рачуна ти, а нећу ја…
Најзад отвори, и у каси заблиста пун чанак сребрних динара. Лука се маши за новчаник и извади гомилу банкнота.
– Размени и ово!
Трговац га погледа запањено, као да пита: или се шали, или озбиљно тражи. Али када виде револвер у руци, извади чанак и поче одбројавати сребро.
Исајло се задовољно смешка и глади подбрадак.
– А-ха!… А сад, браћо!… Оћеш људски! Их, што немам, и мени да размениш.
– Ево ти! – и Лука даде Исајлу једну банкноту.
– Деде… али они сјајни динари изабери – ликује сада Исајло.
Лука покупи сребро, па се обрати трговцу:
– Изброј банке… Тако!… А сад, где је онај дечко?… Слушај, изнеси овај џак напоље, и ко год затражи продаћеш му.
Онда још једном погледа душмански трговца, па изиђе мрмљајући неку страшну псовку. Пред вратима застаде: – Слушај, газда, ја не говорим два пута.
Тек тада трговац махну главом дечаку да изнесе шећер пред радњу.