Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига трећа, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Систем одбране, распоред и задатак непријатељске посаде
Црногорско-турску границу на правцу Подгорица – Скадар затварао је утврђени рејон Тузи. Он је по фронту захватао простор између р. Цијевне и Скадарског Језера. Утврђења на њему била су израђена с намером да обезбеде кружну одбрану. Линија тих утврђења, почев од Планинице, ишла је дуж леве обале р. Цијевне, обухватајући висове у рејону с. Горњи и Доњи Милеши и с. Рогами, затим Шинчанску Гору (к. 136) и рејон с. Шипчаника, с. Владање, Врањске Горе (триг. 65) и с. Врањ, па се повијала на југоисток ка Хуму (триг. 274), обухватајући овај вис и протежући се на север гребеном Братиље (к. 441), Ђелевика (к. 491) и Дечића (триг. 649), и даље ка Планиници.
Каменити гребен Дечић – Хум, уствари крајњи југозападни огранак Проклетија, читавом својом дужином надвишава зетску равницу. Стога је он био веома погодан за организацију главне линије одбране турских пограничних снага. Висови источно од поменутог гребена, нарочито на линији с. Курец – с. Скораћ – Рефимац (к. 529) – Ђутеза, чинили су чврст ослонац за организацију одбране по дубини. Доста дубоко и стрмо усечено корито планинске речице Цијевне пружало је добре услове за организацију солидног бочног обезбеђења. Исто тако, сигуран наслон левог бока обезбеђивало је Скадарско Језеро и његова мочварна обала, која се пружа непосредно до јужних падина Хума.
Према томе, топографски створ земљишта је сасвим ишао на руку браниоцу. Међутим не би се могло рећи да су Турци ту околност потпуно искористили. Израђујући утврђења дуж Цијевне, од Планинице до Рогама, а затим у рејону Шипчаника и Врања, они су организовали солидну фронталну одбрану према западу. Скоро сва узвишења на том правцу била су утврђена и оспособљена за кружну одбрану. Између њих је постојала добра ватрена веза. Хум и Ђелевик су по истом принципу били утврђени, а и сам Дечић, који је претстављао кључни објекат у читавом систему утврђеног рејона. Али источно од линије Дечић – Хум није ништа урађено, нити је на том правцу обезбеђена потребна тактичка дубина турске одбране. За обезбеђење бока, дуж Цијевне источно од Планинице, такође није било ништа предузето и поред тако повољних услова, те је овај бок остао сасвим незаштићен.
Сва ова утврђења састојала су се од по једне затворене линије, зидане у камену. Само местимично је за ојачање зидова коришћена земља. Са спољне стране били су израђени стрељачки заклони, а, у највећем броју случајева, на зидовима утврђења биле су израђене пушкарнице. Ти зидови су понегде достизали висину и изнад два метра и били подешени за двокатну ватру.
По својој јачини и начину израде, то су била утврђења застарелог типа ојачане пољске фортификације, без икаквих запречних средстава. Она не само да нису штитила од артиљериске ватре, него су, услед рушења и распрскавања камена, појачавала ефекат артиљериске ватре.
Напад правцем Подгорица – Тузи, услед добро организоване непријатељске фронталне ватре, није био целисходан. Изгледа да су Турци нарочито настојали да спрече напад тим правцем.
Правац Фундина – с. Пикале – с. Курец – источне падине Дечића и Ђелевика био је знатно дужи. Он је водио преко каменитог, испресецаног и тешко проходног земљишта и преко корита Цијевне, али је, с обзиром на распоред и карактер турских утврђења, пружао боље изгледе на успех. Ово у првом реду због мале дубине утврђеног рејона, чија би даља одбрана била узалудна после пада Дечића и Ђелевика. Ван својих утврђења Турци нису имали никакве осигуравајуће, па чак ни извиђачке делове. С обзиром на то, кретање трупа овим правцем било је олакшано и могло је да се врши прикривено.
Грешка Турака што нису припремили за одбрану и посели рејон с. Скораћ – Рефимац (к. 529) била је утолико тежа што се црногорским снагама, које би биле упућене тим правцем ка Хану Хотиту (Хотском Хану), пружала могућност да отсеку турске снаге у рејону Тузи, спрече њихово новлачење ка Скадру, као и довлачење ојачања из Скадра.
Пре почетка рата могла су ова утврђења добро да послуже (уствари су и служила) за борбу против слабо наоружаних и релативно малобројних албанских побуњеника и црногорских приграничних јединица које су им прискакале у помоћ. Али у једном отсуднијем сукобу, какав се могао очекивати у црногорско-турском рату, у коме је, и поред свих теренских тешкоћа са северне и североисточне стране, могао бити примењен обухватни маневар, у комбинацији с фронталним нападом слабијих снага с правца Ћемовског Поља ка Тузима, – та утврђења не само да су била недовољна, већ су и посаду у Тузима стављала у неизвесан положај.
Тај утврђени рејон бранили су: 72 пук, 1 батаљон 70 пука и 2 батаљон 71 пука 24 скадарске низамске дивизије и по један редифски батаљон из Каваје и Скадра, са 17 артиљериских оруђа и четири митраљеза. Те снаге су биле овако распоређене: на Планиници три чете 3 батаљона 72 пука, два митраљеза и два брдска топа; на Дечићу и Ђелевику пет чета 1 и 2 батаљона 72 пука и четири брдска топа; на Хуму једна чета 2 батаљона 72 пука; у рејону Милеши – Рогами – Ржанички мост две чете и два вода 2 батаљона 72 пука и 60 граничара; у рејону Врања две чете 2 батаљона 71 пука и 80 граничара. Резерва састава: две чете 2 батаљона 70 пука, једна чета 1 батаљона 72 пука, два редифска батаљона и око 2.000 албанских добровољаца – башибозука била је размештена у рејону Тузи – Шипчаник. Неколико оруђа било је распоређено и у рејону Рогама.
Задатак посаде је био: да што је могуће дуже задржава црногорске снаге у рејону Тузи, а затим, једним изненадним и добро припремљеним ноћним покретом, под заштитом осигуравајућих делова из рејона Врања и Шипчаника, изврши продор ка. Плавници и ову заузме, утврди се у њој и сачека лађе из Скадра које ће је пребацити на јужну обалу Скадарског Језера, у Крајину.
План напада Зетског одреда
Први задатак Зетског одреда, и услов за његово даље наступање ка Скадру, био је ликвидација граничног утврђеног рејона. План овог одреда је био следећи: главним снагама извршити обухват правцем с. Фундина – с. Курец и, нападом са североисточне и источне стране, овладати утврђеним положајима на Планиници, Дечићу, Ђелевику и Хуму, а осталим снагама вршити фронтални напад ка с. Рогамима, с. Милешима, с. Шипчанику и с. Врању. У том циљу су снаге Зетског одреда подељене у три колоне.
Лева, главна, колона, под командом бригадира Блажа Бошковића, састава: Мјешовита бригада (пет батаљона пешадије и једна брдска батерија) и Бјелопавлићка бригада (четири батаљона пешадије и једна брдска батерија), имала је да изврши главни задатак обухватним дејством са североисточне и источне стране.
Средња колона, под командом командира Ђура Јововића, састава: Никшићка бригада (пет батаљона пешадије), имала је задатак да заузме утврђене положаје у рејону Рогами – Милеши и садејетвује левој колони у овлађивању Дечићем, дејствујући у непријатељски леви бок.
Десна колона, под командом бригадира Велише Лазовића, састава: Зетска бригада (три батаљона пешадије), једна пољска и једна мерзерска батерија, имала је задатак да ликвидира непријатељска утврђења у рејону с. Врања и даље ка Хуму.
Резерву је сачињавала Вучедолска бригада (четири батаљона пешадије).
Осмог октобра, на дан објаве рата, десна колона је прикупљена у с. Голубовцима, средња у рејону Рибничких Врела, а лева у рејону с. Фундина – с. Диноша; одредска артиљерија је била на Градини, у рејону с. Омер-Божовића и Новог Села; док се резерва налазила у с. Дајбабама а позадински делови у рејону Подгорице. Тога дана су све јединице добиле заповест и биле спремне за напад.
Одред се својим десним крилом и боком наслањао на Скадарско Језеро и био с те стране довољно заштићен, јер подводно земљиште дуж језера није пружало никакве моућности за искрцавање и евентуални напад турских снага. Лево крило није било наслоњено на јаче топографске објекте, али ни с те стране није претила никаква нарочита опасност. Пригранична албанска племена била су пријатељски расположена према црногорској војсци и у свему су јој излазила у сусрет. Па ипак, Горњокучки батаљон Мјешовите бригаде био је упућен у Хоте да с те стране онемогући било какве изненадне нападе непријатеља.
Однос црногорских и турских снага био је у пешадији 3:1 а у артиљерији 2,3 : 1 у корист Црногораца.
Груписање снага Зетског одреда било је углавном правилно. На главном правцу, биле су ангажоване довољно јаке снаге, с обзиром на земљишне услове. Колоне су додуше међусобно биле удаљене због ширине фронта и због карактера непријатељске одбране, те неко непосредно садејство међу њима тешко се могло остварити, па је зато требало обезбедити садејство јединица по времену и објектима на земљишту.
Ток напада
Почетак рата је црногорском народу и војсци најављен 9 октобра у 8 часова, краљевом прокламацијом и плотунима топова с Градине. Према плану напада Зетског одреда требало је да тога тренутка отпочне артиљериска припрема, а ускоро затим и напад пешадије. Али се догађаји нису сасвим одвијали по том плану,
Командант леве колоне бригадир Влажо Бошковић, у духу задатка који је његова колона имала, издао је још 8 октобра наређење за покрет колоне правцем Фундина – Пикале – Курец – Трабојинска Коса (рејон с. Кршеве). Мартинићко-брајовићки и Петрушински батаљон Бјелопавлићке бригаде добили су задатак да пређу на леву обалу Цијевне, јужно од Пикала, и обезбеде прелаз главнине колоне. Покрет је отпочео 8-ог навече. На челу се кретала Бјелопавлићка, а позади ње Мјешовита бригада.
Ноћ је била облачна и веома мрачна, а терен беспутан и тешко проходан, те су само Мартинићко-брајовићки и Петрушински батаљон успели да до зоре избију у корито Цијевне. Остале јединице су заостале у путу. Те ноћи је погинуо командант колоне бригадир Блажо Бошковић. До доласка новог команданта, бригадира Велише Лазовића, задржан је покрет и напад леве колоне.
Овим задржавањем изгубљен је читав један дан, мада то није било неопходно, јер је команду привремено могао да преузме један од команданата бригада или неки од официра из Штаба одреда.
Како је било и планирано, артиљерија је отпочела бомбардовање турских положаја тачно у 8 часова 9 октобра. Њена ватра је била нарочито ефикасна на положајима у рејону Планинице. Турска посада је била принуђена да се с тих положаја повуче ка Тузима. Планиницу је око 12 часова посео Требјешки батаљон Никшићке бригаде, али је даље покрете средње и десне колоне обуставио командант одреда, да не би “излагао своје људе”.
Артиљерија је читавог дана била врло активна. Она је онемогућила Турцима да појачају посаду у Рогамима, спречила рушење мостова на Цијевни и порушила турски „блок-хауз” поред Ржаничког моста.
Јединице леве колоне успеле су током дана да се, под заштитом Мартинићко-брајовићког и Петрушинског батаљона, пребаце на леву обалу Цијевне и прикупе у рејону с. Куреца. У току дана је пристигао и нови командант ове колоне, бригадир Лазовић, који је извршио потребне припреме за напад.
Заповест за напад на рејон Дечића издата је 9 октобра по подне. Бјелопавлићка бригада, с једном брзометном брдском батеријом, добила је задатак да напада Дечић, наслањајући се десним крилом на већ заузету Планиницу. Лево од ње, на Ђелевик и Братиљу, требало је да напада Мјешовита бригада, с једном Дебанжовом брдском батеријом. Из обе бригаде је извучен по један батаљон у резерву која је имала да се креће позади Бјелопавлићке бригаде.
Заповешћу је такође било предвиђено да артиљериска припрема почне у 6 часова 10 октобра и траје све до 12 часова, а затим, на уговорени знак, да отпочне напад пешадије.
У току ноћи 9/10 октобра јединице леве колоне извршиле су подилажење непријатељским положајима. Како Турци нису имали никаквих осигуравајућих делова испред прве борбене линије, покрет јединица извршен је прикривено. Узору, 10 октобра, обе бригаде су биле на полазним положајима за напад. Местимично су њихови делови били и на јуришном отстојању.
Артиљериска припрема је, по плану, отпочела око 6 часова. Међутим пешадија није сачекала њен завршетак, већ је прешла у напад убрзо после првих топовских плотуна. Тако је артиљерији онемогућено да изврши свој задатак. Она је морала да пренесе ватру на следећу линију турске одбране, а Мјешовита и Бјелопавлићка бригада, после жестоке али врло кратке ватрене припреме пешадиског наоружања, прешле су на јуриш. Непријатељ је у први мах био збуњен силином пешадиске ватре, али када су црногорске јединице избиле испред два метра високих зидова турских заклона, и скоро прекинуле паљбу, пењући се уз стрме и камените падине Дечића и Ђелевика, та збуњеност је прошла и с неколико прецизних плотуна Турци су обема бригадама нанели велике губитке. Делови Бјелопавлићке и Мјешовите бригаде, међутим, убрзо су почели да ускачу у турске ровове и утврђења, у којима се развила отсудна борба прса у прса. Непријатељ је спочетка и ту дао врло жилав отпор. Борба је вођена бајонетима, кундацима, камењем и голим рукама. Надвладане, турске снаге су нагло почеле узмицати. Војници су у гомилама бежали по унутрашњости утврђења, и највећим делом су се предали, док је мањи део посаде нашао смрт скачући низ дечићке греде, високе 50 – 60 метара. Око 9 часова напад је био завршен потпуним турским поразом. Поред осталог, лева колона је запленила и четири турска топа.
Док су се јединице леве колоне, несређене и растурене, кретале по унутрашњости турских утврђења, турска артиљерија из рејона Шипчаника и Тузи отворила је по њима јаку ватру. Иако је магла убрзо обухватила Дечић и Турцима онемогућила осматрање и коректуру ватре, ипак су од првих експлозија јединице леве колоне имале осетних губитака.
Команданту 72 турског пука у Тузима било је јасно да је падом Дечића изгубио кључ свога одбранбеног рејона, па је покушао да га противнападом резерве поврати. Али док је резерва из Тузи успела да се приближи Дечићу, јединице леве колоне су се средиле и наставиле покрет ка Тузима.
После краће сусретне борбе турска резерва је била одбачена, а затим гоњена до изнад самих Тузи. Ту је, на западним падинама Дечића, обустављен даљи покрет колоне.
Турска резерва је због удаљености, закаснила, те својом интервенцијом није успела да испољи неки значајнији утицај на ток борби на фронту леве колоне Зетског одреда.
Док су се борбе на правцу леве колоне 10 октобра овако развијале, дотле на правцу наступања средње и десне колоне тога дана није било борби. Једино је одредска артиљерија била активна, али ни њена активност, због слабих веза, није била правилно усмерена. Албански добровољци, католици из племена Хота и Груде, упоредо с левом колоном извршили су напад на турске делове у рејону с. Милеша и успели да овладају овим селом. Одредска артиљерија о томе није била обавештена, те је својом ватром принудила Албанце да се повуку. Турци су затим посели овај положај, па је Никшићка бригада сутрадан поново морала да их напада.
По паду Дечића, командант 72 низамског пука потпуковник Хамид-беј известио је команданта Скадарског корпуса да је посада у Тузима у безнадежном положају и затражио помоћ. Командант корпуса је одговорио да располаже снагама које једва могу да бране Скадар. Стога је наредио команданту 72 пука да поврати Дечић, уколико за то има могућности, у противном, нека још исте ноћи, под заштитом делова из Врања, изврши продор преко с. Матагужа за Плавницу, где ће му бити упућене лађе из Скадра. Командант 72 пука је поново тражио помоћ, уверавајући Штаб корпуса да су му снаге разбацане по положајима и да је немогуће организовати покрет ка Плавници. Како су и командант корпуса и командант пука остали при своме, посада у Тузима нити је ојачана, нити је предузела мере да се благовремено извуче ка Плавници.
Штаб Зетског одреда је 10 октобра увече издао наређење средњој и десној колони да сутрадан изврше напад, прва на села Рогаме и Милеше, а друга на Врањ. Као подршка средњој колони једна пољска батерија је истурена код кућа Ракића са задатком да неутралише турску артиљерију у Шипчанику. Источно од с. Голубоваца такође је била истурена једна далекометна батерија ради подршке десној колони. За обезбеђење ове батерије, из средње колоне је била упућена Горњоозринићка чета Луковског батаљона.
Сутрадан, 11 октобра, средња колона је са успехом извршила свој задатак. Уз ефикасну подршку батерије из рејона кућа Ракића и артиљерије леве колоне с Дечића и Ђелевика, Никшићки батаљон је успео да заузме Милеше, а Жупски батаљон Рогаме. Ови батаљони су том приликом заробили око 60 непријатељских војника и запленили два брдска топа.
Артиљерија средње и леве колоне подржавала је пешадију и са успехом тукла Шипчаник и Тузе.
Напад десне колоне био је обустављен и овога дана. О томе није обавештена једино Горњоозринићка чета Луковског батаљона, која је такође била добила задатак да учествује у нападу. Претпостављајући да ће и Зетска бригада учествовати у нападу, ова је чета око 8 часова 11 октобра извршила покрет у правцу Врања. Међутим, када је пришла турским положајима, обавештена је од курира, раније упућених за везу са Зетском бригадом, да је напад обустављен. Пошто је повлачење отвореним земљиштем дању било немогуће, ова чета се читав дан задржала на дохвату турске пешадиске ватре. Тек око 21 час отпочела је повлачење и око пола ноћи прикупила се у рејону с. Голубоваца. Сутрадан је враћена у састав свог батаљона.
Ноћу 11/12 октобра командант 72 низамског пука добио је ново наређење команданта Скадарског корпуса: да под заштитом снага из Врања и Хума повуче све своје јединице ка пристаништу Грабовници. Између Грабовнице и линије Хум – Врањ требало је да организује одбранбену линију с које ће штитити своје снаге док се не изврши њихово пребацивање лађама за Скадар. Али командант пука није извршио ни ово наређење, иако су му неки команданти батаљона предлагали, уколико се плаши одговорности, да се направи болестан, а да команду привремено повери неком потчињеном официру.
У турским рукама су још били Тузи, Шипчаник и Врањ. Сви ти положаји су тучени јаком артиљериском ватром. Црногорска артиљерија запалила је том приликом магацин муниције у Шипчанику. Посада је заиста била у безнадежном положају. Осећајући то, а у жељи да избегне сопствене губитке, краљ Никола је наредио да се командант турске одбране позове на предају. Командант Зетског одреда је стога упутио из Рогама парламентара с предлогом да се преда посада Тузи и Шипчаника. Командант 72 пука је за одговор тражио рок од 48 часова, верујући да ће му за то време пристићи помоћ из Скадра, али му је парламентар дао рок од 24 часа. Тако је до 16 часова 13 октобра на фронту било затишје. Турском команданту је тиме пружена могућност да ноћу 12/13 октобра изврши покрет ка Грабовници, али он ту могућност није искористио, мада је те ноћи добио још једно наређење команданта корпуса у том смислу. Иако до 16 часова 13 октобра није добио никакву помоћ, он је команданту Зетског одреда одговорио да не прихвата понуду за предају. Црногорска артиљерија је тада поново ступила у дејство.
У међувремену је Зетски одред вршио припреме за напад на преостала утврђења, За 14 октобар је десна колона добила задатак да рано изјутра изврши напад на Врањску Гору, средња колона да изврши напад на Шипчаник, а лева колона – да врши демонстративни напад ка Тузима. Резерви је било наређено да се пребаци на леву обалу Цијевне.
После краће артиљериске припреме, око 7 часова изјутра Зетска бригада је једним снажним налетом успела да овлада рејоном Врања. Већи део турске посаде је заробљен, док се мањи део повукао ка Тузима. Тако су се Шипчаник и Тузи нашли у непосредном окружењу. На тај мали простор је читава артиљерија Зетског одреда концентрисала јаку ватру, која је трајала неколико часова. Док је ова ватра још била у току, североисточно од Шипчаника су се појавили турски парламентари с белом заставом. Командант Зетског одреда је тога тренутка издао наређење за обустављање ватре, а у правцу Шипчаника је упутио своје парламентаре. Разговор парламентара је био врло кратак. Турци су понудили безусловну предају. Њихова понуда је прихваћена, а покрети црногорских снага су обустављени док Турци предају оружје. Предаја је извршена предвече 14 октобра. Тога дана се предала и турска чета с Хума, последњег упоришта утврђеног рејона Тузи.
Падом Тузи уклоњене су све препреке на путу Зетског одреда према Скадру. Овим су били створени сви услови да се снаге Зетског одреда брзим покретом нађу пред Скадром у моменту када одбрана Скадра још није била спремна да пружи отпор онакав какав ће касније пружити. Међутим, уместо тога, краљ Никола је дао Зетском одреду четвородневни одмор. Та четири дана требало је, по замисли врховног команданта, да се искористе за организовање и сређивање позадинске службе и за пребацивање артиљерије преко Скадарског Језера.