Српска влада реаговала је врло брзо, тако да је, на предлог министра војног Божидара Терзића, престолонаследник Александар 11/24. фебруара издао наредбу о формирању штаба у дивизији добровољаца српске војске у Русији. За команданта дивизије именован је ђенералштабни пуковник Стеван Хаџић, за његовог помоћника пуковник Драгутин Кушаковић (кога је др Шајновић тражио за команданта), а за начелника штаба артиљеријски мајор Војин Максимовић. Именовани су још и: шест штапских официра, четири команданта пука и дванаест команданата батаљона, с тим да их, по доласку у Русију, командант дивизије распореди на одговарајуће дужности (74, док. 27, 18). Такође, министар војни је „изволео одредити” два ађутанта и једног ордонанса у штабу исте те дивизије, двадесет шест командира чета и три водника; по прилици, водници су били из реда ослобођених ратних заробљеника (74, док. 28, 19. и 20).
А десет дана потом, пошто је у међувремену (14/27. фебруара) руска влада преузела финансирање српских добровољачких јединица у Русији (50, 14), министар војни известио је пуковника Хаџића да српско посланство у Петрограду добровољачкој јединици у Одеси даје званичан назив Српски добровољачки одрвд, с тим да, ако се пријави довољно добровољаца, он буде преименован у корпус. Са своје стране, министар налаже пуковнику Хаџићу да „по доласку у Русију настане, да с обзиром на евентуално доцније образовање читавог корпуса устали назив дивизији: Српска добровољачка дивизија”. Овом министровом налогу није се противречило, јер је на примљеном писму неко написао: „Код руске Врховне команде и код начелника Главног штаба у Петрограду настати да се одмах устали назив I српска добровољачка дивизија” (74, док. 30, 21-22).
Мада је руски војни врх чинио све не би ли се заинтересованим „југословенским” заробљеницима омогућило да се добровољно укључе у Српски добровољачки одред у Одеси, а потом и у српску војску, многим Србима у заробљеничким логорима чињене су најразличитије сметње да такво своје право остваре. На један такав случај указује писмо из логора у Тјумену, писано 9/22. марта др Шајновићу:
„Прије неколико дана отправљен је одавде први транспорт Срба-добровољаца од 500 људи, а нас је остало још 2400. Нама је обећано… да ћемо иза овога транспорта ми бити први отпремљени, али ствар се окренула другојачије, јер су већ у приправности први транспорти Југословена-недобровољаца, којих има овдје до 4000. Како нам је речено, ми ћемо бити последњи отпремљени, премда лежимо у баракама има 6 мјесеци, очекујући свакодневно када ћемо бити отпремљени.
За све ово вријеме, не само, да се с нама није поступало као са Србима-добровољцима, већ горе него са осталим заробљеницима а нарочито у последње вријеме… Ових дана наређено нам је, да имамо све послове изван лагера… гоне нас голе и босе, премда је овдје још јака зима, а од не-добровољаца се то не захтијева…. Ми имамо нарочито одређеног човјека, који коресподенцију Срба-добровољаца разабира у канцеларији. Данас се је и са тим догодио случај, да је разабрата пошта остављена у нарочитом одељењу, у канцеларији, са знаком, »писма за Србе-добровољце«, међутим када је дотични дошао, да пошту подигне, тамо су му казали да овдје тј. у канцеларији нема мјеста за српска писма. Истоме су писари у канцеларији српску тробојку на његовој капи премазали тинтом. За ово су били тужени управнику лагера, али, као обично није нашао за вриједно да ствар испита… Ми смо се јавили добровољцима за српску армију, да с пушком у руци пођемо против заклетог непријатеља српског народа, а с нама се овдје тако поступа, баш зато што смо добровољци” (74, док. 35, 26-28).
Проблем је решен тако што је ово писмо прослеђено српском послапству у Петрограду, које га је 22. јупа/5. јула вратило штабу дивизије, с напомепом да је руски Гепералштаб издао потребна наређења да се добровољци из Тјумена упуте у одред. Али, остаје чињепица да су „југословенски” не-добровољци из руских заробљеничких логора упорпо радили против српске ствари, о чему сведочи и један навод из истог писма: кад је Ср бин-добровољац „скинуо са капе не-добровољцу војнички знак »Ф. Ј. I« (Фрапц Јозеф I – ИП), ми сви ради тога били кажњени и названи кучкиним синовима, међутим неки дан не-добровољац скинуо је Србину-добровољцу српску тробојку, ради тога не само да они сви нијесу били кажњепи, већ ни онај који је то учинио”.
Пошто се број пријављених добровољаца из руског заробљеништва све више повећавао, Лонткијевић је известио Ставку, а др Шајповић српског министра војног, да је 26. марта/8. априла 1916. године формиран први пук Српског добровољачког одреда. „Од 156 официра… 60% Хрвата, војници већином Срби” (74, док. 30, 32).
Наредних дана формирана су још два пука, тако да је, својом наредбом број 19 за 16/29. април 1916. године, пуковник Стеван Хаџић, изражавајући благодарност коњичком пуковнику Бранислау Лонткијевићу, мајору Живојину Пејовићу, коњичком мајору Владимиру Ковачевићу и артиљеријском мајору Томи Павловићу „за њихов уредан и плодан рад на прикупљању добровољаца, формирању пукова и обуци војника”, преузео команду над до тада формираним 1, 2. и 3. пуком. „Под данашњим даном, у име Бога, почиње дејствовати Српска добровољачка дивизија” (74, док. 40, 33-35).
О том значајном догађају, пуковник Хаџић је, највероватније дан раније, телеграфисао престолонаследнику Александру:
„У Одесу сам стигао са 21 официром, 4 чиновника, 3 медицинара и 14 подофицира и редова. Остале су групе по наређењу господина министра председника биле задржате у Лондону. Наредио сам да и оне продуже пут преко Шведске за Русију и очекујем њихов долазак за који дан. У Одеси је до сад сакупљено 9733 добровољца између њих има 262 стројева официра од којих 17 активних. По народности има официра 120 Срба, 90 Хрвата, 40 Словенаца, 9 Чеха и 3 Русина. Авизиран је долазак још 3482 војника добровољаца. Досада су формирана 2 пешадијска пука и то први са 66 стројевих официра, 2 санитетска официра, 1 војним свештеником и 3077 подофицира и војника. На ова два пука распоредио сам за сад 14 наших официра, а коначно распоредићу кад приспу сви наши официри…
Оделом, обућом и логорном спремом добро су снабдевени оба пука. Комору санитетску инњињериску и кујинску спрему добиће ови пукови у кратком року.
Смештај је за сад сношљив.
Ова прва бригада под командом пуковника Јосифовића изићи ће ових дана у логор близу Одесе, почеће најинтензивнија обука војника и официра. Услови логорења биће врло добри. Општи је упечатак од спреме и извежбаности ових двају пукова добар.
Трећи је пук у току формирања и када стигну наши официри и за овај пук извешћу и њега у логор.
Људи за четврти пук још су на путу за Одесу.
Између војника Бошњака има највише, затим из Баната, Бачке и Барање и на трећем месту долазе Сремци и Личани. Са врло малим изузетком сви су војници Срби православне вере. Из Србије има 147 наших војника добровољаца којих је… у октобру прошле године прешло из Крајинског округа у Влашку и у руској Врховној команди јавили се цару лично.
Цар је врло расположен за нашу српску праведну ствар. Обећао све учинити да се дивизија потпуно комплетира.
…Ђенералу Алексејеву изнео сам жељу нашег Врховног команданта да поверена ми дивизија оперише противу Бугара, он је прихватио…
У свом официрском кору без изузетка руске су симпатије на нашој страни, а јасно изражавају негодовање противу Бугара и називају их подмуклим издајницима…“ (74, док. 42, 36-37).
