У међувремену, мада изокола, употребом Српског добровољачког корпуса бавио се и Анте Мандић, члан Југословенског одбора. У писму Мирославу Спалајковићу, он најпре расправља са сопственим ставом да је Корпус „еминентно политичка творевина” са војничком организацијом („политичке мисли и идеје, политички фактори и дјелатељи су га створили у живот, дозвали и политичким сврхама и циљевима га посветили, политичке му задаће наметнули и поставили – војнички је оформирован, војничком акцијом и дјеловањем има да послужи политичким намјерама”), а потом констатује да је он својом занемарљивом бројношћу (quantitе negligeable) неинтересантан војним силама које сопственим „милионима војске” воде текући рат. Тако мерене, две српске дивизије „могу да се с успјехом и видљивим резултатима употријебе само у операцијама које ће након постигнуте кулминације у двобоју ратујућих група непосредно дирнути у ријешавање националнога проблема”.
Да не би испало како већ тада, док се крај рату још и не назире, жели да дефинише хрватске националне циљеве, Мандић оправдава своју замисао о потреби да се Корпус задржи у позадини. „Не да се ни помислити… да се уз бројне милијуне руске војске хвата за ову шаку људи, што је остало да буде сјеме и кадар будућности наше престрадале и до уништења доведене биједне расе…, да нам преда уништењу и ову задњу узданицу регенерације и одржања наше расе”. И да Спалајковић не би разумео како се ради само о бризи за опстанак шачице хрватских официра и војника, Мандић додаје „да је драга наша Србија, Пијемонт југословенске расе, жариште живота свих Срба, Хрвата и Словенаца, читава похарана само као жртва вјерности силама Споразума, а понос њен и сва јој нада – дивна њена војска – хаметом уништена до оног нешто јасног (биће да му је то замена за реч јадног – ИП) остатка на Солунском фронту, који и овакав легендарном својом мишицом испуња потоње стихове савремене наше народне епопеје”.
Толику лепорекост он је заокружио молбом српском посланику да предузме „све могуће кораке да наш српски корпус не буде употребљен ни у каквој иној операцији ван само у онима које ће у својим консеквенцијама имати за непосредан резултат ријешавање нашега националнога проблема и у часу подесноме за то” (74, док. 126, 150-153); није рекао чији је то наш национални проблем, али се не може избећи помисао да се ради о непосредном интересу Југословенског одбора чији је члан.
На тај закључак упућује и став из једне представке петорице чланова Југословенског одбора Николи Пашићу, датоване 9. јануара 1917. године, у којој се „допушта” употреба Српског добровољачког корпуса искључиво „ондје гдје се ради непосредно о ријешавању нашег програма”.
Да се закључивање не би зауставило само на томе, потписници ове представке траже и да се сви добровољци који су оглашени трајно неспособним за војну службу сместе „у посебну војарну и ту издржавају док се не узмогну вратити својим домовима”. Такође, они сматрају да би „на све добровољце из руског плијена требало примијенити – уколико то траже и требају – наредбу Министарског Савјета, којом се југословенским добровољцима из Америке односно њиховим породицама, обећаје пет хектара плодне земље за насељење” (74, док. 127, 154-157).
Пропаганда против српских добровољаца. За све то време, аустроугарска пропаганда, али и бугарска и италијанска, интензивно је радила на раз бијању Корпуса. Она је настојала да преко својих агената и провокатора у Корпусу, официра хрватске и словеначке народности, изазове трвења и побуне, што би најпре довело до осипања добровољачког састава, а касније, по претпоставци, и до његовог распуштања. Понајвише, чињено је то разарањем војничке дисциплине, а незадовољни официри, од случаја до случаја, позивали су се на најразличитије разлоге. „Час им је повод у »грубом понашању« српских официра који су дошли са Крфа, час протест што се корпус Срба, Хрвата и Словенаца не назива официјелно »Југословенски« (депешом од 30. децембра 1916. године, ђенерал Живковић предложио је Министарству војном да се реч Српски у називу добровољачког корпуса замени речју Југословенски; његов предлог није прихваћен због тога што су и Бугари „Југословени”, већ је Корпус назван Добровољачки корпус Срба, Хрвата и Словенаца; у складу с том изменом, Прва српска добровољачка дивизија добила је назив „Прва дивизија Добровољачког корпуса Срба, Хрвата и Словенаца” – ИП), а сад опет што су се разочарали у потпуно ослобођење, јер… ће један део Југословена (Истрија, Далмација) припасти Италији, те зато они неће да се боре под заставом српском која је немоћна да спречи срамну издају што су је савезници са Италијом извршили” (74, док 166, 225). У сваком случају, крајњи циљ такве пропаганде био је да се спречи одлазак добровољачких јединица у Србију и на Солунски фронт, у састав српске војске.
Да је овим преименовањем изазвано „веома велико незадовољство и негодовање” међу добровољцима (Србима, свакако), сведочи и представка команданту Другог пешадијског пука Прве српске добровољачке дивизије којом се тражи да Дивизија задржи ранији назив. Иако је као „најтежи” разлог наведена „сјајна историја” са Добруџе, тај захтев одражавао је чињеницу да „1. српску добровољачку дивизију сачињавају војници све сами Срби, са врло малим бројем Хрвата, који ће према наредби команданта корпуса отићи у 7. пук” (74, док. 159, 216-217).
Срби се бране и Меморандумом. Крајем зиме 1917. године, 23. фебруара/8. марта, у Русији је изведена револуција позната као Фебруарска, а седам дана касније, цар Николај II био је принуђен да се одрекне престола. Тај догађај сасвим је искомпликовао и отежао деловање српског добровољачког корпуса у Одеси. „Немачки шпијуни који су као корпуски дисиденти хрватске и словеначке народности изазивали смутњу и национална трвења стекли су пуно поверење код руских радничко-војничких совјета, пред којима су оптуживали Управу корпуса као изазивача унутрашњих националних сукобљавања”. Да би се избегле све недоумице у вези с тим, „команда Корпуса решила је да преко једног меморандума обавести руску владу и све утицајне факторе тадашње Русије о свом ставу у спору са дисидентима” (180, 157-158).
Текст тог меморандума написао је Драгутин Ј. Илијћ, тада на служби у штабу Корпуса као политички експерт, а датован је на Ђурђевдан 1917. године, с потписом ђенерала Живковића, команданта Добровољачког корпуса Срба, Хрвата и Словенаца, под тим називом познатог од 31. марта/13. априла 1917. године; највећим делом, меморандум гласи:
„А. Штирмеров покушај. Из пронађене тајне архиве бившег министра (и једно време председника руске владе) Штирмера види се, да је он свима средствима тежио што скоријем остварењу сепаратног мира с Аустро-Угарском. У оквиру остварења овога свога плана спадало је и то, да се и српски корпус и Чешко-словенска бригада сасвим растури.
Не желећи, или можда не смејући, од јавног мнења и других фактора да откаже гостопримство корпусу и да га на тај начин растури, он је потражио начина, да се у самом корпусу изазове такво стање, које би опстанак овога довело до питања.
Тога ради он је одржавао један тајни новчани фонд (назван Растурањв Српског добровољачког корпуса и Чешко-словачких бригада – ИП) на ту цељ и око њега прибирао тајне агенте који ће на томе послу радити.
