Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига трећа, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Управо када су припреме за поновни напад на Скадар биле завршене, западне силе су објавиле блокаду јадранске обале. Десетог априла, наиме, командант Приморског кора је добио писмо енглеског вицеадмирала Сесил Бернеа, најстаријег међу командантима међународне флоте, којим је обавештен да ће та флота од 8 часова тога дана извршити блокаду јадранске обале од Барске луке до ушћа Дрима, односно од 42°6′ до 41°45′ северне географске ширине, обухватајући све луке, заливе, ушћа река и острва у том рејону. Пошто се блокада односила на све бродове, без обзира под чијом заставом пловили, то је вицеадмирал Берне поставио рок од 48 часова да отплове бродови који су се у том рејону затекли.
Блокадом као мером притиска европских сила на српску и црногорску владу да одустану од опсаде Скадра, о чему ће касније бити речи, створена је у војничком погледу нова ситуација. Приморски кор је тиме био отсечен од својих извора за снабдевање. Али с обзиром на то да се могло рачунати са скорим падом Скадра, та околност није озбиљније угрожавала српске трупе у овом рејону. Хране и фуражи било је за дужи период. Једино су у погледу снабдевања муницијом могле да искрсну озбиљније тешкоће. Због тога је, на захтев команданта Приморског кора, Врховна команда предузела мере да се снабдевање муницијом врши преко Битоља и Елбасана, односно преко Призрена.
Притисак европских сила на српску и црногорску владу био је из дана у дан све јачи. Српска влада, пошто је дипломатским путем била обавештена да је питање Скадра дефинитивно решено на штету Црне Горе, прихватила је савете великих сила, у првом реду Русије, да одустане од даље опсаде и напада на Скадар. Стога је 10 априла Пашић јавио Врховној команди да су, сем блокаде приморја, која онемогућава даље транспортовање трупа, муниције и хране, велике силе уложиле сав свој утицај да Скадар остане Албанији, и због тога Срби и Црногорци не треба да чине узалудне напоре и непотребне жртве. Пашић је захтевао да српске трупе напусте опсаду и повуку се на погодне положаје где би могле да буду само у дефанзиви. Он је истовремено обавестио Врховну команду да је српски посланик у Цетињу добио упутства да с овом одлуком упозна црногорску владу.
Кад је примила овакав налог владе, српска Врховна команда је истога дана наредила команданту Приморског кора да обустави сваку акцију према Скадру, а идућег дана му је наредила да повуче своје снаге на положаје погодне за дефанзиву. Командант је 11 априла о томе известио краља Николу. Мада га је оваква одлука српске владе и Врховне команде веома тешко погодила, краљ Никола је наредио Бојовићу да се споразуме с бригадиром Вукотићем о “даљој црногорској акцији против Скадра”.
Пошто је примио поменуто наређење Врховне команде, командант Приморског кора је одмах наредио повлачење трупа. Дванаестог априла је Дринска дивизија I повучена у бивак јужно од с. Бушати, док је Дринска дивизија II задржана на линији Ашта – Мелгушки Вис – с. Труши.
Црногорска влада, међутим, решила је да продужи опсаду Скадра, упркос блокади и притиску споља, и упркос повлачењу српских снага. Тринаестог априла је у двору на Цетињу одржана специјална седница на којој је одлучено да се настави блокада и после повлачења српске војске. Према тој одлуци требало је наставити артиљериску ватру, али не и вршити напад, јер се претпостављало да ће се град предати, пошто постоји раздор у гарнизону.
С обзиром на недостатак артиљерије, влада је још 12 априла решила да замоли српску владу да остави под Скадром део артиљерије Приморског кора. Краљ Никола је истога дана замолио команданта Приморског кора да ту артиљерију не повлачи с ватрених положаја док не стигне одговор српске владе. Међутим српска влада није удовољила овом захтеву, и сва артиљерија је повучена заједно са српским трупама.
Претседник српске владе Пашић тражио је 16 априла мишљење Врховне команде о захтеву Црне Горе, који се уствари односио само на пет батерија које су јој раније биле обећане. Врховна команда је истога дана одговорила да су Црној Гори биле обећане заплењене Крупове батерије, али нису биле послате због недостатка нишанских справа; што се тиче пољске артиљерије под Скадром, она је потребна Србији и не може се оставити Црној Гори. Једино, уколико какви политички обзири не стоје на путу, може привремено да јој се остави пет опсадних топова и једна хаубичка батерија, са официрима, али без послуге.
Пошто није добила никакав одговор, црногорска влада је 19 априла поново тражила артиљерију и један део хране Приморског кора. Двадесетог априла Пашић је поново тражио мишљење Врховне команде, и ова је поновила свој ранији став у погледу артиљерије, а за храну је сматрала да се Црној Гори може оставити оно што јединицама Приморског кора није потребно до повратка у земљу. Сутрадан Пашић је тражио да Врховна команда нареди Бојовићу да Црној Гори остави пет опсадних топова и храну која преостаје преко нужних потреба Кора. Међутим 22 априла, тражећи од Врховне команде извештај о томе шта је Бојовић учинио у погледу укрцавања трупа за повратак у земљу, Пашић је наредио: уколико су топови, обећани Црној Гори, већ укрцани, да се и они транспортују за Солун, а уколико нису, да се могу оставити.
Двадесет другог априла црногорски министар Јован Пламенац јавио је генералу Бојовићу да је српска влада одобрила да се Црногорцима остави тешка артиљерија. Бојовић је истог дана известио своју Врховну команду и Јована Пламенца да су ти топови укрцани 21 априла уз помоћ међународне флоте и у присуству њених официра, па пошто та флота не би дозволила њихово искрцавање, није их могуће оставити Црногорцима. Једном другом депешом генерал Бојовић је истога дана известио Врховну команду да црногорска влада намерава (као да је о томе тек тада обавештен) да тражи пољске батерије Приморског кора, али да је он већ при првом сусрету с енглеским вицеадмиралом известио овога о бројном стању својих трупа и топова које треба укрцавати. Стога је Бојовић тражио да се, при одлучивању да ли ове топове уступити Црној Гори, има у виду овај моменат, како не би искрсле неке политичке тешкоће. Тако је Бојовић, иако је још 12 априла обавештен од краља Николе о захтеву упућеном српској влади, и замољен да топове не повлачи док не стигне одговор српске владе, нашао за потребно да о томе извести своју Врховну команду тек десет дана касније.
Четрнаестог марта је бригадир Вукотић обавестио команданта Приморског кора о одлуци своје владе да настави блокаду Скадра. Због тога је генерал Бојовић сматрао да ће се наћи у врло незгодном положају ако црногорске снаге предузму напад на град а он не буде могао суделовати, па је од Врховне команде захтевао да га “спасе” од такве ситуације, иначе ће и њега и Врховну команду “цео… свет и историја осудити”. Врховна команда је на то одговорила да за њега (Бојовића) важе већ издата наређења, и да не сме суделовати ни у каквом нападу. Али чим је Пашић сазнао за поменуту одлуку црногорске владе, затражио је да се српске трупе што даље повуку, по могућности до Драча, и то с топовима и свим осталим материјалом. Врховна команда је у том смислу издала наређење генералу Бојовићу 14 априла. Стога је Бојовић одлучио да Дринску дивизију I и пољски артиљериски дивизион задржи, ради обезбеђења, на мелгушким положајима, а остале снаге повуче и размести у биваку “дуж пута од Бушати до Љеша.” До 19 априла су све снаге, изузев Дринске дивизије I и пољског дивизиона, биле прикупљене на линији Љеш – Медова, спремне за укрцавање ради пребацивања у Солун. У међувремену су српска влада и Врховна команда предузеле мере да Грчка обезбеди бродове за транспортовање трупа до Солуна. Сем тога, 18 априла је команданту Приморског кора наређено да преко парламентара уручи команданту одбране Скадра, Есад-паши, депешу великог везира Махмуд Шефкет-паше, којом га је обавештавао да ће се српске трупе повући испод Скадра и молио да не ступа у борбу са српским снагама када се буду повлачиле. Бојовић је ово учинио 20 априла преко команданта Дринске дивизије I. После тога он је био у стању да повуче и Дринску дивизију I, тако да је читав Приморски кор 22 априла био прикупљен у Медови и Љешу. Шумадиско-албански одред је истог дана био прикупљен у Драчу, где је требало да се укрца. Тога дана је командант међународне флоте Сесил Берне обавестио генерала Бојовића да је, преко енглеског посланика у Цариграду, добио обећање великог везира да се транспорти српских трупа могу кретати од Медове и Драча до Солуна без бојазни од турских ратних бродова. Стога је сваки брод могао самостално да се креће, чим буде утоварен. Први такав брод с деловима Приморског кора кренуо је из Медове 23 априла. Штаб кора, с делом снага, укрцао се 28 априла, а за руковођење укрцавањем преосталих делова одређен је пуковник Дамјан Поповић, који је из Медове отпловио последњим бродом 3 маја.
Указом краља Петра од 25 априла 1913 године, Приморски кор је престао да постоји.
По пристизању у Солун, делови Дринске дивизије I, према наређењу Врховне команде, пребачени су за Велес, Дринска дивизија II за Ђаковицу, а делови Шумадиске дивизије I за Скопље. Тиме је било завршено учешће српске војске у операцијама на јадранском приморју и у Албанији.