име: Никола
презиме: Цоловић
име оца: С.
место: Зајечар
општина: Зајечар
година рођења: 1874.
година смрти: 1939.
извор података: „Завичајна књига Тимочана и Крајинаца“ Јеврем Дамњановић, Београд 2006.
С КОЊИЦОМ У СЛАВУ
У Балканске ратове кренуо је као мајор, а из Првог светског рата изашао је као бригадни ђенерал. Чинове је добијао на бојном пољу, унапређења су долазила после битака на Куманову, Битољу, Брегалници, Церу, Колубари, Кајмакчалану… Славног војсковођу Николу С.Цоловића, његови суграђани у Зајечару нису могли да поздраве19. октобра 1918. када је град ослобођен. Они су дочекали ослободиоце, коњицу славног генерала Гамбете, а генерал Цоловић се у то време још борио у Банату.
Еуфорија коју је донело ослобођење брзо је спласнула јер се у ратом разореној земљи тешко живело. Генерал Цоловић вратио се тихо у Зајечар, као цивил, не показујући разочарење због поступка војних власти. „Политика“је 1927.године писала:
„У доба када се од најситнијих интрига прави и најнижа лична трговина и највиша државна политика,генерал Цоловић није више потребан.Није потребан исто онако као што није потребан ни Живко Павловић, ни Јоксим Гајић и многи други најбољи војници наши, стварна узданица наша.И њима су мале пакости силом навукле капут,као и некад војводи Путнику и војводи Мишићу.Ситне пакости су им скинуле униформу,али им нису могле скинути славу којом их је историја овенчала…“
Генерал Цоловић је живео у Зајечару као пензионер до 1931.године, када је прешо у Београд. Тамо је изабран за председника Удружења Тимочана и Крајинаца. Умро је 14.децембра 1939.године. „Политика“ је сутрадан објавила: „Јуче изјутра преминуо је још један од ветерана српске војске, Никола С.Цоловић, коњички бригадни генерал у пензији, један од елитних официра…“
О Цоловићевом јунаштву у борбама против Турака, Арнаута, Бугара, Аустријанаца и Немаца писали су и генерали Пера Бојовић и Милан Ђ.Недић као и индустријалац Ђорђе Вајферт и француски генерал Фаре, али и генерал поражене немачке војске Фон Болк и многи други. Сам Цоловић је оставио записе о војевању, искуцаних на писаћој машини на хиљаду страница.
Поводом 75 година од пробоја Солунског фронта и ослобођења Зајечара 19.октобра 1918.године, у Зајечару су у току октобра 1993. године оживљене успомене на то време. Приређена је изложба и приказана су документа о бригадном генералу Николи С. Цоловићу. Дописник „Политике“ Стојан Тодоровић је поводом тога написао:
„У Балканске ратове 1912. године Никола Цоловић је кренуо у чину мајора, као командант Дунавског коњичког пука.Пред полазак на ратиште, у дому познатог индустријалца и старог војсковође Ђорђа Вајферта, група официра на челу са Цоловићем заклела се над заставом да ће за 20 дана ући у Душаново Скопље и јавити се депешом старом Вајферту.Цоловић се међутим јавио Вајферту из Солуна.Његови коњаници били су брзи и јуначнији него што је ико могао предвидети.Код Куманова су заробили цео артиљеријски пук Битољске дивизије са 24 топа , затим су заузели Дорјан и Ђевђелију где је његов пук заробио 1900 турских војника, па је самоиницијативно, без икаквих наређења Врховне команде избио до Солуна 9. новембра 1912. године. Преплашени Турци напуштају град. Грци му приређују срдачан пријем.Ту се тада отвара раније затворен српски конзулат и над Мирослаљевим јеванђељем записује улазак српске војске у Солун.Помињани Ђорђе Вајферт добија од Цоловића телеграм којим га поздравља „двадесетог дана из Солуна“. Вајферт такође коњаник у ранијим ратовима узвраћа: „Уз вагон пива који сам вам испратио, шаљем срдачне поздраве и топле жеље за осведочене јунаке победоносне српске војске, да вас прати увек добра срећа…“
Ређају се затим бојишта и победе.Застава Дунавског коњичког пука увек је испред оталих храбрих српских јунака.Целу 1913.годину Цоловић проводи са својим пуком ратујући против Бугара на подручју Македоније, па затим гуши побуну Арнаута у околини Дебра и Гостивара.
Августа 1914.године стиже на Цер, где је после исказаног јунаштва и мудрог командовања поставњен за команданта Прве коњичке бригаде. У подножју те легендарне планине он је пре тога,самоиницијативно, потпуно разбио аустријску Прву бригаду чувене21. ландверске дивизије и гонио је све до Прњавора на Дрини. У повратку ка Церу вештим маневрима избегао је све замке у непријатељској позадини. На велико чуђење, прошао је ноћу кроз Липолист пун пренеражених Шваба. Нису стигли ни метак да опале!
Одмах затим на Колубари направио је још већи подвиг: вештим маневрисањем довео је целу своју коњичку бригаду иза леђа непријатељу на Мислођинском вису. Изненађени Аустријанци су се дали у панично повлачење све до Београда и Саве.
У пробоју Солунског фронту, у гоњењу разбијених Бугара и Аустријанаца, Цоловићеви коњаници су увек испред свих и где је најтеже. У уџбенике ратовања ушао је Цолићев маневар код Алексинца у октобру 1918. године. Тада се, када се томе нико није надао, нашао иза леђа утврђене 11. немачке армије којом је командовао генерал фон Галвиц. Непријатељ је морао у повлачење, а Цоловићева бригада наставила је, преко Дунава и заузела Темишвар и Арад.
Ту је био крај рата за Цоловића. За ратне заслуге добио је две Карађорђеве звезде са мачевима, два Бела орла, две медаље за храброст и још прегршт домаћих и страних одликовања.
