име: Милан
презиме: Прибићевић
име оца: Васо
место: Славонски Брод
општина: Славонски Брод
година рођења: 1877.
година смрти: 1937.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Добровољац још од 1912. годице Прибићевић је у дивизији Михаила Рашића 1914. године командовао Првим прекобројним пуком. Овај пук је одиграо значајну улогу у церској бици у саставу Комбиноване дивизије. На Солуну врховна команда је одлучила да Милана Прибићевића пошаље за Америку да у сарадњи с тамошњим нашим конзулом познатим научником Михајлом Пупином и многобројним исељеничким друштвима, организује прикупљање добровољаца и њихово слање на Солунски фронт. Пошто је Америка била још неутрална земља Милан Прибићевић је формално пензионисан и послат у Америку. При повратку на фронт својим земљацима у Јужној Америци написао је писмо.
Писмо Милана Прибићевића члановима Југословенске народне одбране у Јужној Америци
Њујорк, ХII 1916.
“Миле сестре и драга браћо,
Жаlим јако што велика удаљеност и моја дужност и жеља да се вратим што пре на бојно поље спречавају ме да дођем у вашу средину.
Ко би био сретнији од мене, наћи се с вама, не само зато што смо једног народа, па своји и рођени, него и зато што сте ви добри и храбри чланови народа нашег, у пожртвовању примерни целом народу.
Знам за вас још с бојног поља.
У рововима, у блату и киши, у снегу, на врелом сунцу, живље нам је закуцало срце под сурим копоранима, када смо читали о вашем раду народном, а најживље, када смо чули да сте се решили и за највећу жртву: за поход у помоћ, тамо где крваве реке наше поносним хуком јуре кроз наше горде снежне планине, у оно плаво море наше Јадранско, које дрхти. примајући од њих, и саопштавајући даље човечанству, причу о једном новом Светом писму.
Познајем вас од тада још.
Знам да не треба да додазим к вама да вас опомињем на вашу дужност, а иначе не могу, јер би мој долазак био само одмор меии, а не труд народни, данас у времену које није за уживање него само за муку. Не требам зато да долазим уопште.
Без мене учинићете Ви сами и последње то још што имате да извршите.
Ваши момци и јунаци кренуће и без мене тамо где их зове дужност, а тамо када дођу наћи ће и мене. Пошаљите их што пре и не жалите их, јер су најбољи међу вама што иду, то нека Вам је понос а не туга. Најскупоценије даје се за најмилије. А шта је најмилије ако није слобода? Зар се може она имати без жртвовања најбољих? Зашто су жртве Обилића, Зрињског и сличне, велике? Је ли зато што су мали и слаби људи били они? Или што су пали као крв прва народна, најдража и најплеменитија?
Место најбољих Хрвата тамо је на бојном пољу, где је и место најбољих Срба, јер и најбољи Срби су они који су тамо. Тамо кад оду ваши, наћи ће се у друштву браће једни других достојни.
Миле сестре и драга браћо моја!
Пошаљите их што пре. Извршите још и ту вашу последњу жртву.
Не питајте ништа: ни како ће се свршити све ово, ни ко ће победити, ни шта ће бити, у овом или оном случају? Они иду за Идеју. Христос, када је узимао људе у своју војску, питао је само: ,,Верујете ли”, и говорио је само: ,,Верујте”, а следбеници су падали ничице пред Богом, кличући: “Учитељу, верујем!”
Верујте и идите Србији, јер она је наш народни Христос.
Ваша Идеја, народа једног с три имена и једне државе од Триглава до Балкана, наша је Вера.
Ваша борба за народ ново је једно Свето писмо. За веру ту нашу Србија се дала на крст разапети, као Христос за своју. Пођите у Србију и верујте. Ваших неколико стотина људи не могу променити ток рата, али то се од њих и не тражи. Они ће Веру ојачати. Од њих ће чвршће доћи са Вером и Идеја.
Не питајте ништа, а идите само и верујте.
Када је Милош ишао да распори Мурата није мислио да ће тиме оборити царство турско, али су дошла покољења која су га оборила, напајајући се снагом из жртве Милоша. Идите и распорите тврђење да Хрвата нема у рову поред Србина у борби за Идеју, да нема Хрвата који умире раме уз раме са Србима за заједничку сдободу. Идите и дајте покољењима доказа да их је било.
До сретног виђења, браћо драга, у борби на бојном пољу за нашу сдободу, а ви сестре миле до сретног виђења на дому у слободној нашој земљи. Не плачите. Са песмом испратите браћу окићену цвећем.
Дигните главе сви високо.
Будимо достојни, и ми који нисмо из Србије, великог нашег Косова данашњег српског и хрватског.
Милан Прибићевић”
После рата Милан Прибићевић је живео као пољопривредник на Косову.
