име: Данило
презиме: Радојевић
име оца:
место: Ропочево
општина: Сопот
година рођења: 1896.
година смрти: 1976.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Данило је рођен 27. марта 1896. године у Ропочеву. Основну школу је учио у Ропочеву и Сопоту. У Зајечару је завршио пет разреда гимназије, а 1912. године прелази у Београд, где је у Трећој београдској гимназији завршио шести и седми разред. 1915. године је регрутован и позван у војску, а приликом повлачења је прешао маршруту: Ниш, Прокупље, Куршумлија, Приштина, Призрен, Струга, Охрид, Леринг, Солун.
Данило се истакао храброшћу противу Бугара на солунском фронту у неколико битака. Још као редов за заслуге стечене у рату одликован је Сребрним војничким орденом ,,Карађорђеве звезде са мачевима”, указом од 12. септембра 1917. године. Французи га те исте године одликују њиховим Ратним крстом. Следеће 1917. године Данило је упућен у Солун на матурски курс, где је завршио осми разред гимназије и матурирао 1918. године.
Године 1919. Данило се уписује на технички факултет, одсек електромашински, на коме је дипломирао 1924. године. После дипломирања запослио се у нишкој Железничкој радионици. Одатле је упућен у Крушевац за председника контролне комисије у Фабрици за оправку теретних кола, а потом у Фабрику вагона и локомотива у Славонском Броду, где је вршио исту дужност.
Од 1927. до 1930. године Данило проводи у Немачкој, у Берлину као члан наше репарационе комисије за ратну одштету, а по повратку је премештен у Машинско одељење Генералне дирекције железница – Колски одсек.
Данило је 1930. године постављен за директора Фабрике вагона у Крушевцу, која под његовим руководством, постаје не само фабрика за оправку, већ и за израду нових вагона, железничких мостова, разних гвоздених конструкција и понтона за војску. Фабрика је израђивала авионске бомбе које је лично он конструисао и патентирао упаљаче. Када је фабрику купио његов конкурент у пробама са авионским бомбама, Данило напушта Крушевац и одлази за Београд. Ту је кратко време био директор Завода за израду новчаница.
За време рата Данило је извесно време био у Београду без посла.
1942. одлази поново у Крушевац у Фабрику вагона. Када је 1943. године фабрика запаљена, често је био саслушаван у Гестапоу због чега је морао напустити посао, па је поново прешао у Београд, где је притајен остао све до краја рата.
После ослобођења Данило се запослио у Предузећу за увоз и извоз ваљаног материјала, алата и машина. Неко време је радио на стручном усавршавању кадрова. Пензионисан је 1952. а умро 1976. године у Београду.
