Извор: Други балкански рат 1913, књига прва, Саво Скоко
Држање Румуније још више је усложавало иначе сложену политичку ситуацију на Балкану. Уочи балканског рата она се сагласила са ставом великих сила о очувању status quo-а на Балкану не толико из жеље да се очува интегритет Турске колико из бојазни да се, јачањем Бугарске, не поремети равнотежа на Балканском полуострву на штету румунских интереса. Она није желела да учествује у рату ни на једној ни на другој страни, па је одбила понуде о савезу обе стране рачунајући да ће најскупље продати своју неутралност. Последња турска молба за помоћ, учињена непосредно пред почетак војних операција, била је категорички одбијена са образложењем “да Румунија сада нема никаквих територијалних претензија и да зато намерава да остане по страни садашњег сукоба”, али да, “у случају територијалне промене status quo-а у корист Бугарске, она неће пропустити да истакне захтев за одговарајућу компензацију у смислу исправке румунско-бугарске границе ради успостављања политичке равнотеже на Балкану, која би, у противном случају, била поремећена на штету Румуније”.
Велики успеси Балканског савеза у рату против Турске узнемирили су румунске владајуће кругове због могућности да Румунија, пошто није учествовала у рату, буде искључена приликом дефинитивног одрећивања граница на новој политичкој карти Балканског полуострва. Због тога су, чим су се уверили да ће Турска бити поражена, поставили захтев за “компензацију” без обзира на ранија уверавања да ће у току целог рата задржати строгу неутралност. Румунски краљ Карол је још 31. октобра 1912. године обавестио грофа Берхтолда да је одржање status quo-а на Балкану немогуће и да се територијална питања која произаћу из балканског рата могу решавати једино путем једне међународне конференције на којој би учествовала и Румунија и на којој би она тражила исправку румунско-бугарске границе у Добруџи, циљајући при томе конкретно на град Силистрију. Берхтолд је у румунском захтеву видео нову могућност за прегрупацију снага на Балкану у корист сила Тројног савеза путем задовољења и Румуније и Бугарске на рачун Грчке. Саветовао је Бугарској да уступи Силистрију Румунији, обећавајући јој, као обештећење, аустро-угарску подршку за добијање Солуна, рачунајући да ће на тај начин завадити Бугарску са Грчком и придружити је Румунији и да ће тако разбити Балкански савез. Руска и Француска влада, користећи се румунско-аустроугарским супротностима око Трансилваније, тежиле су да одвоје Румунију од сила Тројног савеза и привуку је на страну Антанте, па су саветовале бугарској влади да се што пре споразуме са Румунијом. Мећутим, на инсистирање Сазонова да се бугарска влада хитно споразуме са Румунијом, Гешов је 5. новембра 1912. године одговорио: “Ми смо спремни пружити Румунији сва могућа уверавања о безбедности Добруџе, али не и наше области”.
Суочена са бугарском непопустљивошћу, румунска влада је 9. новембра 1912. године замолила “да Русија прими на себе посредовање измећу Румуније и Бугарске, да се, путем поверљивих пријатељских преговора, разјасни став Бугарске о питању евентуалне исправке румунско-бугарске границе од Тутракана до Црног мора, укључујући ту и Силистрију”. Истога дана румунски краљ је упозорио руског посланика у Букурешту да ће Румунија бити принуђена да изврши мобилизацију уколико Бугарска не демантује вести према којима се она одлучно противи исправци румунско-бугарске границе. Руска влада се примила посредовања и 15. новембра саветовала бугарској влади да она прва учини корак у циљу непосредног споразумевања са Румунијом и на тај начин спречи румунску мобилизацију. Тако је бугарска влада прихватила непосредне преговоре са Румунијом и, у томе циљу, упутила у Букурешт председника Народног собрања Стојана Данева, као свог специјалног изасланика.
Одлазак Данева у Букурешт уследио је непосредно после неуспелог бугарског напада на Чаталџу, који је имао веома штетне последице не само за Бугарску него и за цео Балкански савез. Због тога је краљ Фердинанд, по аустроугарским упутствима, саветовао Даневу да буде попустљив и да се споразуме са Румунима макар и по цену уступања града Силистрије, “па чак и више од тога”. Мећутим, бугарска влада није била вољна да Румунији учини ма какве територијалне уступке, ограничавајући се на обећања да ће дати обавезу – коју ће гарантовати Русија – да ће Добруџа заувек остати румунска и да ће задовољити економске и културне интересе румунског становништва настањеног у областима које ће анектирати Бугарска.
Данев је 9. децембра у Букурешту водио разговоре са највишим румунским државницима, уверавајући их да ће Бугарска дати све потребне гарантије за неприкосновеност румунске Добруџе и за очување аутономне румунске културе код македонских Куцовлаха, изјављујући да Румунија има права на исправљање границе, али да о Силистрији не може бити речи. Румунски представници су, међутим, упорно тражили Силистрију. Данев није нарочито протестовао, већ је одговорио да о томе питању треба дискутовати тек после закључења мира са Турском, са чиме се румунски руководиоци нису сагласили. На крају разговора Данев је изразио жељу “да се целокупно питање изнесе на детаљно разматрање посланичке конференције у Лондону”. Тако се мисија Данева у Букурешту завршила потпуно неуспешно, па су се румунско-бугарски односи још више заоштрили.
После овога покушаја бугарска влада је одлагала и избегавала директне преговоре са Румунијом, с образложењем да та питања треба решавати после потписивања мира са Турском. Румунска влада је, међутим, ултимативно захтевала да се преговори наставе у Лондону и, у томе циљу, упутила 24. децембра 1912. године свом посланику у Лондону Мишуу налог “да, не чекајући завршетак преговора измећу Порте и балканских савезника, хитно приступи вођењу преговора са Даневом о исправци румунско-бугарске границе”. У исто време румунски парламенат је одобрио ванредни војни кредит од 151 милиона леја, а председник владе Мајореску упозорио је бугарског посланика у Букурешту да ће, уколико одмах не започну званични преговори на широј основи, “Румунија бити принућена да прибегне ефикаснијим средствима ради одбране својих интереса”.
У таквој ситуацији аустроугарска дипломатија је појачала напоре да изглади румунско-бугарски сукоб “на начин који би задовољио обе стране”, саветујући Бугарској да уступи Силистрију Румунији и обећавајући јој компензације на рачун Грчке и Србије, да би на тај начин одвојила Бугарску од својих савезника и приближила је Румунији, а затим и Турској. Конрад је 27. јануара 1913. године писао Берхтолду да се Аустро-Угарска својом пасивношћу “излаже опасности да потпуно изгуби симпатије Румуније а тиме и њену подршку против Русије која јој је толико потребна”, предлажући да Румунији, у циљу поновног задобијања њених симпатија, обећа тимочки округ и да се у њену корист направи са Бугарском аранжман с тим што би, заузврат, Бугарској требало дати пиротски округ и потпомоћи њене аспирације у Македонији. Резултат ових напора била је изјава бугарског посланика у Букурешту Калинкова да би бугарска влада била вољна да претреса не само постојећи неспоразум измећу Румуније и Бугарске “него и један споразум и конвенцију у ширем смислу”. Међутим, претерани захтеви румунских владајућих кругова, који су претендовали на Силистрију, Тутракан, Каварну и Балчик, учинили су поменуте аустроугарске планове практично неизводљивим. Дипломатија Тројног споразума, нарочито руска и француска, такоће је настојала да изглади румунско-бугарски спор у циљу даљег јачања и учвршћења Балканског савеза. Због тога је вршила велики притисак на бугарску владу “да у што краћем року приступи стварним преговорима са румунском владом”. Под тим притиском Данев је, крајем децембра 1912. годрше, на своју руку саопштио руском посланику у Лондону Бенкендорфу, као последњи бугарски предлог, следеће четири тачке за решење румунско-бугарског спора: “1) црквена и просветна аутономија за Куцовлахе у Македонији; 2) рушење утврћења и форова око Силистрије и, у крајњем случају, уступање стратегијског положаја Меџидија – Табија; 3) исправку границе правом линијом уз уступање Румунима око 20 села; 4) гаранција неприкосновености румунске Добруџе”.”
У исто време Данев је затражио подршку Русије у спору са Румунијом. Неколико дана доцније, приликом првог сусрета са румунским послаником Мишуом и министром Таке Јанеском, Данев је предложио поменуте четири тачке као основу за споразум. Румунски представници су сматрали да то није довољно и, као минимум својих захтева, тражили линију која би пошла западно од Силистрије и изашла на Црно море код Балчика или Каварне. Бугарска влада, међутим, није одобрила ни онај предлог који је поднео Данев, већ је, преко свог председника, изјавила да су јој “потпуно непознате ствари које се стимулирају у четири тачке поменутог предлога и да Данев није овлашћен да решава та питања у томе смислу”.
Румунско-бугарски преговори су тако, непосредно пред прекид мировних преговора у Лондону, дошли у ћорсокак. Да би принудили бугарску владу да озбиљно схвати њене захтеве, Румунија је прибегавала притиску: нарећене су интензивне војне припреме; председник владе Мајореску је 8. јануара 1913. године упозорио руског посланика у Букурешту да је “,румунска влада одлучила да без објаве рата па чак и мобилизације заузме својим снагама бугарску територију на коју претендује”. Три дана раније, на упорно инсистирање руске дипломатије, бугарска влада се сложила са поменутим предлогом Стојана Данева у четири тачке и званично затражила од руске владе да, на основу тога предлога, прими на себе посредовање у преговорима између Румуније и Бугарске. Румунска влада, међутим, није прихватила ни предлог Данева, ни руско посредовање, већ је изјавила да је самим успостављањем непосредног контакта измећу румунске и бугарске владе руско посредовање завршено. Охрабрена озбиљним несугласицама измећу Бугарске и њених савезника и подршком Немачке, румунска буржоазија је постајала све агресивнија. Ратоборне изјаве румунских државника ређале су се једна за другом. Немачки посланик у Букурешту телеграфисао је 10. јануара 1913. године својој влади да је краљ Карол одлучио да са војском од 40-50 хиљада људи заузме, као залогу, линију Тутракан – Балчик, уколико се за три-четири дана не обнове преговори. Дан раније, на амбасадорској конференцији, немачки посланик у Лондону кнез Лихновски је изјавио да Немачка не може остати неутрална у евентуалном сукобу измећу Румуније и Бугарске.
Ситуацију је још више замрсио младотурски преврат у Цариграду и прекид мировних преговора у Лондону. Младотурци су, поред подстрека који су добили од Аустрије и Немачке, рачунали и са скорим оружаним сукобом између Румуније и Бугарске, па су одлучно одбацили захтеве балканских савезника о предаји Једрена и острва у Егејском мору. С друге стране, будући да је обнављање војних операција постало неизбежно, Румунија је ту околност искористила и ултимативно тражила линију Силистрија – Балчик, као минимум својих захтева.
У таквој ситуацији, плашећи се мећународног заплета, руска влада је вршила притисак на Бугарску да напусти формалне препирке и приступи стварном решавању спора са Румунијом, саветујући јој да, у циљу избегавања сукоба, поред уступака садржаних у предлогу Данева од четири тачке, уступи још 5-6 километара морске обале код Мангалије. Предвиђајући наставак војних операција против Турске и даље заоштравање односа са Грчком и Србијом, бугарски крунски савет је 14. јануара 1913. године донео одлуку да прими савет руске владе као максимум бугарских уступака под условом: да Русија заступа бугарске интересе уколико Румунија одбије да прихвати учињену понуду и затражи веће уступке; да Бугарска добије Једрене; да, у случају обнављања војних операција, Русија подржи повећане бугарске захтеве према Турској; да руска влада пружи подршку Бугарској у њеном предстојећем разграничењу са Србијом и Грчком.
Румунска влада се, мећутим, није задовољила овим уступцима, већ је категорички тражила Силистрију и Балчик. Румунско-бугарски односи ушли су у веома критичну фазу. У Букурешту и другим румунским градовима одржавани су митинзи на којима су прихватане ратоборне резолуције. Војне припреме су текле убрзаним темпом.
Обавештена да би румунска влада могла предати ултиматум Бугарској или чак предузети активна војна дејства, а сматрајући да су бугарски уступци сасвим довољни да у потпуности задовоље захтеве румунске владе за страгегијску исправку границе, – руска влада се одлучила на енергичнији корак: 29. јануара упозорила је румунску владу да би “напад Румуније, или њена оружана окупација једног дела бугарске територије, без објаве рата, у време када Бугарска још није завршила свој обрачун са Турском, створили такву експлозију симпатија руског јавног мнења према Бугарској, према којима влада не може да буде равнодушна. С друге стране, ми не можемо а да не скренемо пажњу румунској влади и на чињеницу да се она далеко удаљила од својих првобитних захтева за стратегијском исправком границе”. Уз то је румунској влади изјавила да неће допустити да се Бугарској насилно одузме део њене територије.
Одлучно иступање руске владе натерало је ратоборне кругове у Румунији да, том приликом, одустану од намераваног насилног решавања румунско-бугарског спора. У свом одговору Мајореску је истакао да „потпуно дели мишљење (руске владе) да румунско-бугарски спор треба решити на миран и пријатељски начин” и да он увиђа какву опасност за будуће румунско-бугарске и руско-румунске односе носи у себи насилно одузимање дела бугарске територије. Он се, мећутим, жалио руском посланику да ће румунска влада имати тешкоћа са јавним мнењем које је крајње узбуђено, истичући даље да очекује да ће се појавити велике разлике измећу бугарских предлога и румунских захтева и да, у том случају, Румунија намерава да се обрати Русији за посредовање.
Још већи притисак руска влада је вршила у Софији да се преговори са Румунијом приведу крају. Поводом вести у бугарској штампи да је критична ситуација у румунско-бугарским односима створена руском политиком према Румунији, руска влада је 1. фебруара 1913. године запретила бугарској влади ускраћивање помоћи и сваке даље акције у Букурешту.
Напори Русије да реши румунско-бугарски спор били су узалудни. Протокол који су 29. јануара, управо на дан прекида примирја између Турске и балканских савезника, потписали у Лондону Данев и Мишу није пружао никакве перспективе за решење спора. Бугарски противпредлози које је Данев формулисао у овом протоколу не само да нису садржавали ништа ново већ су штавише искључили уступање утврђења Меџидија-Табија, док је румунски представник Мишу тражио да граница почне од неке тачке западно од Тутракана и да, укључујући Балчик, избије на Црно море”, уз напомену да његов предлог граничне исправке није коначан румунски предлог, већ само основа за преговоре. Тако је Лондонски протокол, не пружајући никакве изгледе за споразум, још више повећао нервозу у румунско-бугарским односима, јер је у ствари искључивао могућност разрешавања румунско-бугарских супротности мирним путем.