Извор: Други балкански рат 1913, књига прва, Саво Скоко
Обнављање војних операција против Турске није побољшало климу у грчко-бугарским односима. Напротив, неслагања између две савезничке земље још више су се повећала. Док су преговори о разграничењу били у застоју, Грци су систематски потискивали према истоку слабија бугарска одељења. Бугарска је са своје стране упућивала трупе и у оне рејоне јужне Македоније које је већ била посела грчка војска. Због тога је скоро свакодневно долазило до оружаних сукоба: 21. фебруара 1913. године у оштром оружаном сукобу у Суботском погинули су пет бугарских и један грчки војник, док је број рањених био знатно већи; сукоб код Нигрите (6, 7. и 8. марта) прерастао је у прави окршај у коме је погинуло шест и рањено 15 грчких војника, док су бугарски губици били знатно већи – 22 мртва и 48 рањених војника и старешина.
Обавештена о овим сукобима, руска влада је, преко свог посланика у Софији, упозорила бугарску владу да је Грчка одлучила да брани Солун свим расположивим снагама и енергично захтевала да се сукоби хитно обуставе. Слична упозорења руска влада је чинила и у Атини, али узалуд. После ослобоћења Епира и заузећа Јанине, грчка влада је наредила убрзану концентрацију трупа у јужној Македонији, а у исто време предузела дипломатске кораке да би обезбедила подршку великих сила и савезништво Србије у евентуалном сукобу са Бугарском. Чврсто решена да Солун задржи у свом поседу, она је постепено јаким снагама затварала све правце који из Бугарске воде ка Солуну. Бугарска влада, међутим, никако није хтела да се одрекне Солуна, јер је сматрала да он за Бугарску представља неопходна врата западне Македоније. Данев је крајем марта 1913. године, за време своје посете Петрограду, упозорио Сазонова да је Грчка бесправно запосела крајеве северно и источно од Солуна и да због тога не треба да се изненади ако је Бугарска силом принуди да се из њих повуче. На упозорење Сазонова да ће руска, немачка и енглеска дипломатија бити на страни Грчке, Данев је одговорио да Солун треба да буде бугарски “по жељи већине великих сила, по жељи солунског становништва, по жељи бугарског народа који је решен да иде до краја у одбрану своје праведне ствари”. Неколико дана доцније грчки министар иностраних послова је изјавио руском посланику у Атини “да је оружани сукоб са Бугарском неизбежан” пошто Бугарска одлучно намерава да заузме Солун и пошто Грчка може да изгуби овај град само на бојном пољу. Грчко-бугарски сукоб пренет је и у јавност, где се све отвореније говорило о неизбежности међусавезничког рата.
У таквој ситуацији руска дипломатија је улагала велике напоре да нађе пута и начина за изглађивање несугласица. Она је 6. априла упозорила грчку владу “да не предузима акције против Бугарске које би могле узбудити јавно мнење Русије и Европе против Грчке”, замерајући јој, при томе, што одуговлачи са одређивањем делетата у мешовиту грчко-бугарску комисију за разграничење поседнутих области између две војске, чије је образовање предложио грчки председник владе Венизелос. Три дана доцније руски посланик у Атини саопштио је бугарском посланику основу на којој могу да започну грчко-бугарски преговори. Прихватајући сугестије руске владе Гешов је 16. априла телеграфисао посланику у Атини да бугарска влада жели да се спор са Грчком реши на миран начин, у крајњем случају арбитражом, и да је, у томе циљу, спремна да одмах започне званичне преговоре уколико грчка влада поднесе што прихватљивији Предлог.
Трећи предлог грчке владе о разграничењу поднет 22. априла био је знатно неодрећенији (њиме нису биле означене географске границе), категоричнији и неповољнији по Бугарску од претходног, јер су се њиме тражила сва места западно од Кавале. Сматрајући да је овај предлог у “монструозној несразмери” са поднетим људским и материјалним жртвама, бугарска влада је одбила да га прими као основу за преговоре и тражила од грчке владе да учини нови предлог “руководећи се, при томе, осећањем правичности”. Грчки министар-председник је на то одговорио “да је до сада поднео три засебна предлога и да је бугарска влада сваки одбила без икаквог изношења својих сопствених гледишта. Нека она изјави шта сматра прихватљивом линијом и грчка влада ће бити спремна да о томе преговара, али је њој немогуће да наставља да даје предлог за предлогом као да је просјак који моли милостињу”. Одбацујући одлучно предлог бугарске владе да се разграничење изврши на принципу пропорционалности, Венизелос је упозорио бугарског посланика у Атини да је рат Балканског савеза против Турске ослободилачки и да, према томе, “деоба треба да се изврши на принципу народности”. Бугарска влада је одлучно одбацила и овај принцип и председник Гешов је одговорио: “Пошто нам се предлажу принципи а не територије, ми настојавамо на принципу правичности и захтевамо да се по њему изврши подела. Тај наш принцип је много правичнији од етнографског јер је неодржив аргуменат да, борећи се за ослобоћење становништва испод турског јарма, можемо да анектирамо само хомогене елементе…”
Као што се види, грчка и бугарска влада нису могле да усагласе гледишта чак ни о започињању непосредних преговора. Једини резултат свих дотадашњих напора био је образовање мешовите грчко-бугарске комисије за одрећивање демаркационе линије измећу две војске на принципу приоритета окупације, која се најзад, после дужег оклевања и одуговлачења, састала 12. априла у Солуну. Међутим, после 15 заседања, рад ове комисије завршио се неуспешно, јер се делегати нису могли да споразумеју о приоритетном праву окупације ни за једно спорно место.
Пошто се претходно споразумела са српском владом да сва спорна питања око разграничења треба расправљати на заједничком састанку представника свих држава Балканског савеза, грчка влада је предложила да се одржи састанак четворице балканских премијера на коме би се расправљало о свим несугласицама у Балканском савезу, па, разуме се, и о грчко-бугарском спору. Она је, у исто време, замолила руску владу да подржи њен предлог у Софији и Београду, што је ова оберучке прихватила јер је сматрала да би састанак савезничких премијера могао да знатно допринесе отклањању постојећих несугласица међу савезницима. Бугарској влади је, међутим, било јасно да би се на једном таквом састанку бугарски премијер нашао усамљен и да се иза грчког предлога крије грчко-српски споразум да заједнички, а не одвојено, расправљају своје спорове са Бугарском, па је одлучно одбацила грчки предлог и руске сугестије.
У мећувремену односи измећу Бугарске и Грчке су се погоршали у толикој мери да је свакога дана могло доћи до оружаног сукоба. Непосредно после заузећа Једрена бугарска Врховна команда је наредила пребацивање 8. тунџанске дивизије и неких других јединица у јужну Македонију. Масовна концентрација грчке војске, као што смо видели, отпочела је знатно раније. Концентрацију трупа пратили су крвави оружани инциденти. Пошто демаркациона линија измећу Грчке и бугарске војске није била утврћена, Грчка је настојала да заузме Правиште и Кавалу и под своју контролу стави железничку пругу Драма – Серез којом се пребацивала бугарска војска из Тракије у Македонију, чему се Бугарска оштро супротстављала. У исто време грчка полиција у Солуну и другим местима прогонила је и халсила бугарске присталице, па је центар бугарске акције у Македонији пренет из Солуна у Серез. Почетком маја дошло је до оштрих оружаних сукоба код Мешели, Ангисте, Руског манастира и Самокова, у којима је на обе стране избачено из строја више десетина војника и официра. Највеће размере узео је сукоб у долини реке Ангисте 22. и 23. маја, у коме је само на бугарској страни било 27 мртвих и преко 130 рањених војника, подофицира и официра. Овај сукоб је, као што ћемо видети, убрзао потписивање грчко-српског уговора о савезу против Бугарске.
Руска дипломатија се енергично залагала у Атини и Софији да се сукоби обуставе и да се најхитније предузму мере за одрећивање демаркационе линије измећу две војске и за смањење оружаних снага балканских савезника. Поред тога, руски посланик у Софији Некљудов је 20. маја уручио Гешову препис телеграфског упозорења Сазонова којим се категорички саветује бугарској и грчкој влади “да предају спор на арбитражу држава Тројног споразума”. Бугарска влада је одговорила да ће смањити своје војне ефективе до једне трећине, па чак и четвртине, дотадашњег бројног стања уколико Србија и Грчка учине то исто, али је изјавила да сматра да је преурањено упућивање грчко-бугарског спора на арбитражно решење силама Тројног споразума. Она је, уз то, обавестила руску владу да је предузела мере за одређивање демаркационе линије измећу бугарске и грчке војске и упутила у Атину бившег министра Михаила Сарафова ради отпочињања званичних преговора са Венизелосом, те гражила да се грчко-бугарски спор не упућује на арбитражу пре него се сазнају резултати његове мисије. Грчка влада је у свом одговору захтевала да се поведу заједнички преговори свих балканских савезника о подели савезничког кондоминијума (свих турских територија које су заузели балкански савезници) и подржала предлог руске владе о истовременом упућивању грчко-бугарских и српско-бугарских несугласица на арбитражно решење.
Као што се види, осмомесечни грчко-бугарски преговори нису дали никакве резултате. Једино је 3. јуна у Солуну потписан протокол којим је одрећена демаркациона линија између грчких и бугарских трупа и регулисано питање о могућностима преласка ове линије с једне и с друге стране, као и питање уласка грчких бродова у пристаниште Елветер и превоза железницама на поседнутој територији. Међутим, два дана пре тога потписан је уговор о савезу измећу Грчке и Србије, уперен против Бугарске. Изгледа да је, у таквој ситуацији, Солунски протокол имао за циљ одлагање сукоба ради добитка у времену, а никако увод у мирољубиво разрешавање грчко-бугарских супротности око поделе Македоније.