име: Новица
презиме: Кубуровић
име оца:
место: Пријепоље
општина: Пријепоље
година рођења: 1894.
година смрти:
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
ОД ПОДНАРЕДНИКА ДО КАПЕТАНА
Многи хероји се често рађају и умиру нечујно. Њихова скромност исто толико зна бити велика као њихова храброст.
Новица Кубуровић је по природи био врло скроман и мало је о себи говорио, али зато дела и заслуге говоре о њему. Рођен је у селу Оровцу 5. јануара 1894. године, недалеко од Пријепоља, у оном делу Србије који је најдуже био под Турцима.
Новица је са својих 16 година отишао од куће. Прешао је тадашњу границу и заједно са својим друговима дошао у Ужице, узео пушку и прикључио се ослободилачкој српској војсци и учествовао у свим борбама. У први светски рат полази као регрут српске војске. Врло брзо ступа у прве борбене редове не штедећи себе још у првим борбама бива рањен 3. августа 1914. године на Церу, а 15. октобра исте године на Гучеву.
У повлачењу кроз Албанију, иако рањаван и исцрпљен успева да преживи голготу српског народа. По приспећу на Крф, оцењено је да мора отићи за Тунис и Бизерту и даље за Француску и Марсељ да би се лечио. После опоравка и школовања у француској Војној школи долази у Солун. Код Веле села је поново тешко рањен, а 1917. године рањен је у борби на Добром пољу. Тако је Новица у ратовима задобио једанаест рана. Новица је одликован са више одликовања и наших и страних. Од стране савезничких трупа одликован је француским Ратним крстом и чехословачким Ратним крстом. Носио је Албанску споменицу и споменицу ослобођења и уједињења, Златну медаљу за храброст „Милош Обилић“, а 12. септембра 1917. године одликован је Карађорђевом звездом са мачевима.
Новица је уживао велико поверење и дивљење у средини у којој је живео. Храбар, и срчан у борбама неустрашив. Било је неколико наредби и похвала које говоре о његовој личности. Ево једне:
„Поднаредника из кадра Новицу Ј. Кубуровића похваљујем у следећем: Ватрен и одушевљен Србин Пријепољац, вазда је и у свим борбама нашим почев од Цера, па до данас предњачио и служио за пример својим ратним друговима, умео је не само речима већ и делом показати да су Пријепољци увек били јунаци и добри Срби. Тако за време јуриша на положају Чуки код села Велесела 31. октобра 1916. године када је требало кренути напред, обично војници очекују један на другог па да пођу он је први са својом десетином пошао ка непријатељским редовима, иако је непријатељ сачекао наш јуриш са јаком ватром. Пред самим противничким ровом тешко је рањен непријатељском бомбом. За ово јуначко дело похваљујем поднаредника Кубуровића“.
