име: Добривоје Брка
презиме: Пироћанац
име оца: Љ.
место: Књажевац
општина: Књажевац
година рођења: 1885.
година смрти: 1935.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
ПЕШАДИЈСКИ ПУКОВНИК
Умро је и Добра Пироћанац!
Сваки дан нас потреса жалосном вешћу односећи једног по једног витеза, од оно мало што је преостало, на вечни починак.
Као да Велики Краљ Витез журно сабира око себе оне његове верне официре из силне армаде, који знађаху само да побеђују, не штедећи себе и не мислећи на себе, који целога живота рађаху и себе жртвоваше само за добро свога народа и миле своје Отаџбине, који никада не знађаху за одмор већ само познаваху рад и радише неуморно, подлежући пре времена под теретом ратних и мирнодопских прекомерних напрезања.
Такви синови створише Велику Југославију, такви је упућиваху правцем величине, части, просперитету уопште, а таквих сваким даном, на жалост, нестаје, њихови се већ знатно проређени редови брзо и осетно све више проређују; они остављају овај свет пуни части и мирноће савести, да су честито до краја свој дуг према Народу и Отаџбини испунили, надајући се и верујући, да ће њихови млађи следбеници, угледајући се на њих и добивши добар правац и пример у свему, продужити њиховим трагом и у истоме правцу са свежијом још снагом, са истим идеалима.
Један од маркантних и светлих бораца те сјајне и славне армаде и генерације, био је и пешадијски пуковник Добривоје Љ. Пироћанац.
Пуковник Пироћанац рођен је 3.1.1885. год. у Књажевцу. Син предратног србијанског патријархалног чиновника.
Занесен неодољивом љубављу према војсци, не могући ступити у нашу Војну академију обзиром на мали број питомаца који се тада примао, он се јавља по траженом конкурсу за ступање у руску војну школу и 1903. године, из 7. разреда гимназије, бива примљен за питомца по „Височајшем повељењу“ у тифлиско Војно училиште.
Пошао сам са покојним Добром заједно у Русију и сећам се, са коликим је ентузијазмом пошао као дечак у далеку Русију – на Кавказ, остављајући родитеље и све што је волео. Сећам се његове раздраганости и песме на Пештанској железничкој станици у ресторацији „ах милу ми Далмацију, заборавити нећу ја“, која је привукла гомиле Маџара и Југословена око нас. Сећам се његових сањалачких прича о Кавказу, колико је сретан што баш на Кавказ иде, где живе чувени Черкези и најјуначнија и најлепша племена у Русији и целоме свету чувени, Дагестанци, Лезгини и Грузини, о којима смо само читали из књига и учили у школи, имајући само површно и фантастично знање о њима.
После 3 године, 1906. године 2. априла, Добра, пошто је одлично завршио училиште, „по первоме разрјаду“, бејаше произведен у чин пешадијског потпоручника и одређен на службу у зајечарски гарнизон. Сећам се колико је био горд и поносит, када је постао потпоручник, говорећи: „Нудили су ме да останем у Русији као официр и да бирам гарнизон. Остао бих у Русији, и то у чаробноме Кавказу, али ме вуче моја Отацбина, она је најчаробнија на свету и радије идем да будем у малој Србији потпоручник, него ли у Великој Русији капетан, мада сам Русију силно заволео“.
Као потпоручник добио је Зајечар као први гарнизон, где је до ратова готово и искључиво на служби и провео, где се и оженио.
У 1911. години, као одличан млађи официр, био је послат у курс официрске школе гађања, који је примерно завршио.
У ратове је пошао са узоритим полетом и одушевљењем све време провео, до солунског фронта, у Тимочкој дивизији, где је важио као узор храбрости и резолутног старешине, на кога су се његови предпостављени са сигурношћу у најтежим тренуцима ослањали. Требало је бити у близини са Добром, па да се види и осети то његово неизмерно одушевљење, срећа и самопоуздање и вера у непобедност његове расе.
Са солунског фронта био је, нарочито као руски ђак, послат у Русију ради формирања добровољачких јединица.
У Добруџи чувене борбе, везане су тесно уз име Добре Пироћанца.
Из Добруџе дошао је опет на солунски фронт, где се борио све до завршетка операције и рата, са истим непоколебљивим еланом и вером, са којом је ушао у први рат.
О јуначким и славним делима Добриним у рату, морало би се засебно писати, пошто их је творио где год се појављивао, а од почетка турског рата, па све до завршетка Светског рата био је стално на лицу као командир борбених јединица.
По завршетку ратова служио је у разним деловима сада широке наше Отаџбине: Маврови Ханови, Дервента, Књажевац, Зајечар, Винковци, Сремска Митровица, свугде изазивајући уз симпатије средине и поштовање и дивљење његовој енергији.
За 29 година Добриног официрског службовања, све је време провео у трупи, изузев могуће само последњу годину пред смрт, када је отишао оронуо из здравствених обзира и готово присиљен.
Пуком је Добра командовао више од 7 година.
Какав је био на тешкоме положају команданта пука, то би могли рећи, као најкомпетентнији, његови вишегодишњи команданти дивизија, дивизијски ђенерали г.г. Владимир Ј. Белић и Александар Ј. Станковић, који су за њиховога „Брку“ и за живота имали увек само речи похвале, поштовања, па и дивљења, истичући га потчињенима као узор и документујући му то, истичући га, у свакој прилици тако, да после рата није никада било одликовања официра за изведену обуку, где и Добра није добио видно одликовање.
Од одликовања имао је: Карађорђеву звезду са мачевима IV степена, Карађорђеву звезду без мачева IV степена, Белог орла са мачевима IV степена, Југословенску круну IV степена, Св. Саве III, IV и V реда, Златну медаљу за храброст, Златну медаљу за ревносну службу и све споменице, као и знатан број страних одликовања: француских, енглеских, руских и румунских.
Виши курс школе за пешадијске официре, с изванредном приљежношћу одлично је завршио 1928. године.
Добра је био у сваком погледу и делу његовоме, типичан представник наше расе.
Као старешина био је командант чврсте руке и гвоздене воље, а меканога срца и нежне душе. За њега није постојало само наређење и радно време, јер је чинио по сопственој иницијативи све што је било добро и корисно, а радио је докле год посао није лепо завршио и савест умирио, заборављајући и себе и породицу.
Изумиру овакви типови славне ратне генерације, који су само по величини моралних и душевних особина били способни да изврше исполинска и гигантска дела, кроз која је Србија са пуно части, славе и дивљења, али и патњи и искушења прошла остајући непоколебљива, а вођена узоритим морално великим синовима својим, док није дошло до стварања ове садање наше Велике Југославије.
Одмарај, Добро, твоје преморено тело, нека ти је лака југословенска земља, за чије стварање ниси штедео себе ни у рату, ни у миру!
СЛАВА ТИ!
Пешадијски пуковник, Бор. Љ. Марковић
Прослављени ратници, па и они са високим чиновима и највишим одличјима, за јавно признање морали су сачекати некролог. Најчешће је, као и у овом случају, РАТНИК објављивао те некрологе.
„РАТНИК“ св. VI за 1935. годину
