Пејовић П. Иван

Пејовић П. Иван
Пејовић П. Иван

 

 

име: Иван
презиме: Пејовић
име оца: Панта
место: Крагујевац
општина: Крагујев
година рођења: 1878.
година смрти: 1916.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.

 

ДВОСТРУКИ ВИТЕЗ

(јуначки погинуо пред вратима своје Отацбине на Островским положајима 11. авг. 1916. г.)

Иван се родио у Крагујевцу 18. децембра 1878. год. у честитој и уваженој породици старога ратника, артиљер. пуковника Панте Пејовића. Лепо васпитан у родитељској кући, од Бога обдарен бистрином и вредноћом, он је још од основне школе био најбољи међу својим Друговима. Такав је био и кроз све остале школе, такав је био и као официр и као командант. Тако је и погинуо! Погинуо је, како то личи команданту и јунаку. Погинуо је у средини својих батерија на положају у најјачој паљби и окршају, од зрна непријатељске артиљерије, када је ватром својих топова отварао врата своје Отацбине да у њу уђе.

Кад је свршио основну школу и гимназију у Крагујевцу, родитељи га по његовој жељи даду у Војну Академију у Београду, коју је с одличним успехом свршио као први тобџија 28. класе, 1898. године. По свршетку Војне академије, као водник био је у Шумадијском артиљер. пуку „Танаска Рајића“, а потом наставник у Артиљер. Подофицирској школи. Године 1901. ступио је на Вишу школу Војне академије и 1903. са одличним успехом свршио. Ускоро затим 1904. год. одређен је за командира батерије у Шумадијском артиљер. пуку. Године 1907-8. као државни питомац, био је послат у Француску артиљерију, где је провео годину дана. По повратку из Француске командовао је батеријом све до 1911. г. када је због своје спреме одређен за управника пушкарнице и лафетнице у Војно техничком заводу. Артиљеријску школу гађања свршио је 1911. г. као најбољи од свију слушалаца.

Од почетка рата учествовао је у свим борбама. У турском и бугарском рату 1912. и 1913. г. био је у Тимочкој дивизији I позива. За своје заслуге у турском рату 1912. г. одликован је златном медаљом за ревносну службу и унапређен у чин потпуковника по чл. 19. За заслуге у рату 1914. и 1915. г. с Аустријанцима и Бугарима, као командант дивизиона у Дринској и Комбинованој дивизији, за славно дејство у Церској бици и гоњењу Аустријанаца 1914. г. одликован је Карађорђевом звездом 4. степена са мачевима и унапређен у чин артиљеријског пуковника по чл. 19. Закона о устројству војске. Сем свега овога Иван је још у миру као најбољи командир у Шумадијском артиљер. пуку „Танаска Рајића“ добио медаљу за војничке врлине.

Сва ова ратна и мирнодопска одликовања довољна су па да се увиди колико је Иван био цењен и поштован. Као ђака, сви су га професори волели јер је био најбољи ђак; као другу и официру, сви су му другови признавали првенство. А као старешину, сви су га војници волели, поштовали и дивили му се. Виши команданти и сами знајући велику вредност Иванову отимали су се за њега, ко ће га добити под своју команду. Иван пак, са своје стране, оцене својих команданата поштовао је као највеће одликовање; тако је оцену од команданта Комбиноване дивизије г. ђенерала Рашића крај срца носио, с њом се поносио и дичио, с њом је и погинуо. Ево те оцене која је код њега нађена:

„Пов. ЂБр. 231. од 7. I — Комбиноване дивизије.
„Као командант одсечне артиљерије на брду Тршићском, од 3. септембра до 23. октобра пр. год. умесном управом ватре својих пољских хаубичких и градских батерија допринео је, да су сви непријатељски покушаји да заузме Кличевац и Главицу одбијени. Овим скоро двомесечним успешним командовањем артиљеријском групом показао је, да поред личне храбрости, јаке енергије и окретности, располаже и довољном спремом за командовање већом артиљеријском јединицом.

Као командант дивизиона, а нарочито у борбама на: Јаутини, Љигу, Глоговици, Шутом Брду и Железнику показао је, како сјајне резултате може имати артиљерија и тада, када се при јакој оскудици муниције, налази у рукама спремна и енергична команданта.“

Иван је такав био и у својој кући, примеран као син, као муж и као брат.

Такав је био и са пријатељима. Ко га је упознао није се више од њега одвајао. С Иваном бити пријатељ била је част за свакога.

Колика је била велика енергија код Ивана могу разумети само они који су осетили тешкоће Албанског повлачења а прелаз пешице и с топовима преко високог, хладног, беспутног и клизавог Рожаја. Иван је довео цео свој пољски дивизион од Пећи преко Рожаја у Андријевицу, Подгорицу, Скадар и Љеш. Иван је ту однео рекорд, као што га је и раније свуда односио.

Својом смрћу Иван је показао како официри од највеће вредности и интелигенције гину за ослобођење и спас своје Отацбине – Србије.

Зато нека се Иванови родитељи, госпођа, браћа и сестре утеше и нека знају да ће Иванов рад и његова јуначка смрт ући у историју велике Србије јер је он први са својим топовима закуцао на вратима Отацбине 1916. г. за спас Србије!

Његово ће име увек блистати у златној књизи заједно са највећим нашим јунацима из ратова 1912. 1913. 1914. и 1915. год.; његово ће име бити урезано златним словима у спомен плочи пука, цркве и манастира да га се покољења сећају, да му се диве и уче како се умире за Отаџбину.

Његово јуначко тело пренето је у Солун. Последњу пошту указало му је Њ.К. Височанство Престолонаследник Александар изасланством свога маршала двора пуковника г. Остојића а Српска Врховна команда изасланством начелника артиљерије ђенерала г. Милисављевића.

Слава Ивану П. Пејовићу артиљеријском пуковнику! Име му се вечно спомињало!

Августа 1916. год.

Солун Ратни дневник

НАПОМЕНА: Посмртно одликован трећим редом Карађорђеве звезде са мачевима.

Слични чланци:

Милосављевић Д. Милан

Милосављевић Д. Милан

Како се располаже податком да је на Косанином граду на Церу био јунак дана, може се само претпоставити да је командовао артиљеријским пуком или дивизионом Моравске дивизије првог позива или Комбиноване дивизије.

Прочитај више »