име: Лука
презиме: Недимовић
име оца:
место: Српска Јасеница
општина: Босанска Крупа
година рођења: 1842.
година смрти: 1925.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
ПОП-ВИТЕЗ
Поп Лука Недимовић рођен је у Српској Јасеници код Босанске Крупе 1842. године. За то време прилично писмен човек стекао је још и неко теолошко образовање, па је од стране грчког владике рукоположен за свештеника. Потом је био свештеник у Јасеници а неко време и у Босанској Крупи.
Лука је био средњег раста, физички не би подсећао на неког јунака. Био је темпераментан и велики весељак. Прилично је био интелегентан и сналажљив човек. Они који су га памтили кажу да је особито пазио на своју спољашњост.
У Лукином крају било је доста муслиманског живља, а и самих Турака. Са некима је живео у пријатељству а са некима се још од малена препирао и тукао. Мало ко у његовој Крајини где се родио, живео и умро, у оно доба није познавао попа Луку. Старији људи га се и данас сећају. И наш књижевник Бранко Ћопић у својим делима је говорио о овој изузетној личности.
Када је почео босанско-херцегоачки устанак 1875. године, попу је тада било 33 године. Појавио се међу првима у устанку не само као устаник него као устанички четовођа. Још и данас старији људи говоре да је он у Босанској Крајини био десна рука вође тога устанка Голуба Бабића. Кад су у то време Турци за одмазду почели да пале села и убијају, он је успео благовремено да своју децу и старе склони у збегове. Најчешће су се крили у планини Рисовцу на огранку Грмеча. Тамо је Лука одвео своју супругу и два нејака сина.
Према Лукином причању, устаници су били слабо наоружани, углавном турским пушкама кремењачама. Међутим, он, затим војвода Бабић и неки истакнутији устаници, били су боље наоружани и угледније одевени.
Поп Лука је својим сународницима причао о многим интересантним догађајима из времена босанско-херцеговачког устанка, а најчешће је говорио о боју на Грабежу који се налази између Босанске Крупе и Бихаћа. У том боју поп је учествовао као старешина. Ту су Турци поражени али је један рањени Турчин давао жилави отпор. Поп Лука је приметио једну секиру у дворишту, а пошто је претходно наредио да његови устаници оспу брзу паљбу, претрчао је тај простор, зграбио секиру и развалио врата. Турчин је према попу скресао свој пиштољ који није опалио па га је поп једним замахом секире лишио живота. После се о томе догађају причало и препричавало међу устаницима. Поводом битке на Грабежу и овог Лукиног подвига устаници и народ су певали песму која је била прилично дуга али се сада људи сећају само једне строфе:
„Бјеште Турци зарана, ето попа Карана, и са њиме Вајана, а за њима попа Луке, допашће те тешке муке.“
За време устанка поп Лука се познавао са војводом Петром Мркоњићем, каснијим краљем Србије. Краљ Србије Петар Први није заборавио своје ратне другове. Позвао их је и они су предвођени Голубом Бабићем били гости на његовом двору. Међу посетиоцима био је поп Лука Недимовић. Краљ Петар је том приликом за учешће у босанскохерцеговачком устанку и за храбра дела у тим бојевима преко 30 устаника одликовао сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима. Међу првима то одличје је примио поп Лука.
Савез бораца из Босанске Крупе је најактивније удружење око прикупљања података из ранијих ратова у своме крају. Они су одштапмали једну дивну публикацију и у њу унели све носиоце Карађорђеве звезде са мачевима с њиховог подручја. Провером је утврђено да су сви наведени подаци у тој публикацији тачни.
Значајно је поменути да су Аустро-Угари после анексије Босне и Хернеговине истакнутијим устаницима дали неке субвенције, па је и поп Лука примао 200 круна годишње, а војвода Бабић 400.
Поп Лука је умро 1925. године, у 83. години. Сахрањен је у гробници коју је сам себи за живота направио, а која се налаеи поред саме цркве у селу Јасенини код Босанске Крупе.
Поп Лука је веома ценио свог ратног друга ондашњег војводу Петра Мркоњића па се и фотографисао поред његовог портрета.
