име: Бајо
презиме: Милуновић
име оца:
место: Ниш, рођен у селу Мркоње (Медвеђа)
општина: Ниш
година рођења: 1882.
година смрти: 1964.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Мајор Бајо Милуновић је из Мркоње у туларској општини бившег Јабланичког среза. Родом је из Црне Горе иако је себе сматрао Србином. Рођен је 1882. године. Нема података да ли је Бајо завршио официрску школу али како је у свим ратовима од 1912. до 1918. године учествовао као официр поуздано се може закључити да је завршио подофицирску или официрску школу.
Бајо је био ратник познатог Другог пешадијског „Гвозденог“ пука Моравске дивизије првог позива. Истакао се као способан ратник и старешина па је из рата изашао са чином капетана прве класе. Неки његови подвизи били су познати у читавој српској војсци, а нарочито када је са само шест војника заробио 156 аустроугарских војника, међу којима је био и један виши официр. За заслуге стечене у биткама на Церу, Дрини и Колубари одликован је официрским орденом Карађорђеве звезде са мачевима четвртог реда. Носио је седамнаест разних одликовања међу којима треба истаћи две златне медаље „Милош Обилић“ за храброст, „Бели орао са мачевима“, француска Легија части и друга значајна одликовања. Два пута је Бајо тешко рањен и пензионисан је као тежак ратни инвалид у чину мајора а два пушчана зрна носио је у телу.
Могло би се набројити више подвига које је начинио мајор Бајо Милуновић. За та дела поред набројаних одличја за храброст и за заслуге на бојном пољу Бајо је редовно пришивао по једну звездицу. Био је истакнути ратник да га је лично познавао војвода Степа Степановић. Као срчан ратник Бајо је и као потпоручник командовао четом а само извесно време је командовао водом. Војвода Степа га је похвалио наредбом армијскога ранга. У рату је Бајо изгубио једно око.
Од 1939. године као пензионер живео је у Нишу. Био је изузетно корпулентан човек. Људи су говорили да је у добром и расположеном друштву могао појести пола јагњета и попити балон вина. Да се којим случајем са Ровина покренуо Марко Вукашинов и дошао у Мркоњу имао би с ким пити вина.
Бајо је умро и сахрањен у Нишу 1964. године а иза њега није остало потомство. Заслугом његовог синовца Божидара Милуновића прибављена су документа и фотографија да се ова изузетна личност појави у књизи српских витезова.
