име: Матеја
презиме: Матић Туровић
име оца:
место: Гајтан
општина: Медвеђа
година рођења: 1883.
година смрти:
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Матеја је рођен 1883. године у селу Гајтану на југу Србије у Јабланичком срезу, бившем Топличком округу. Основну школу је учио у Слишану.
Матеја је носио презиме Матић и као такав је указом одликован Карађорђевом звездом са мачевима. Решењем министра војске и морнарице Краљевине Југославије од 1938. године установљено је да је право презиме Матејино Туровић, а не Матић. Поред крштеног имена имао је и надимак Мирко, а неки су га звали и Мухо.
Матеја је у ратовима учествовао од 1912. до 1915. године. Борио се у саставу Моравске дивизије првог позива у њеном славном другом пешадијском пуку књаза Михаила, познатијем као Гвоздени пук. У првом балканском рату 1912. године Матеја је учествовао у Кумановској бици у предаји Скопља и на битољским положајима у Прилепу, на Алинцима, Бакарном гувну и при заузећу Битоља. Из овога рата носи споменицу „Освећено Косово“. У борбама с Бугарима Гвоздени пук је био у саставу Треће армије ђенерала Боже Јанковића и одиграо је веома значајну улогу у бици на Брегалници где је и добио незванично име Гвоздени пук.
Матеја Туровић се нарочито истакао у првом светском рату 1914. и 1915. године. У подацима о Матеји Туровићу стоји да је ратовао под командом Живојина Мишића, међутим, ако је и даље био у Гвозденом пуку, тај пук је у борбама на Церу, на Дрини и Колубари припадао Другој армији војводе Степе Степановића. Такође је записано да је показао велику личну храброст, јунаштво и војничке врлине у познатим биткама 1914. на Церу, Великој глави, на Дрини и Колубари. У првом јуришу на Церу 1914. године приликом заузимања Текериша у Првој армији под командом војводе Живојина Мишића, Гајтанчани су ишли у напад, међу којима је био и Матеја Туровић. У трећем јуришу Прве српске армије на Текериш Матеја Туровић је тешко рањен. Војвода Мишић је ове јунаке похвалио пред стројем пука, а Матеју одликовао Карађорђевом звездом са мачевима и унапредио га у чин поднаредника. Матеја је одликован указом 11123 од 15. јуна 1915. године. Матејин син Добросав, поред наведених података, у биографији свога опа написао је и следеће:
„Матеја Туровић избегао је сигурну смрт захваљујући помоћи Божа Канкараша, храброг ратника из Маровца и Милоша Михајловића из Гајтана који су га изнели рањеног с бојишта. Носећи га на леђима скоро километар и по, Дожо Канкараш упита Матеју: „А, богати, витеже, зашто се увек јављаш за добровољца? Видиш ли, болан, да ћеш погинути?! На то му Матеја одговори: „Е, мој брате Божо, наш командант пука нас построји и пита: „Има ли добровољаца?“ Цио пук, брате, шути а онда ће командир поново: „Јунаци Карађорђеве звезде, напред! Напред, моји витезови, на вама почива Србија“ на ове командантове речи ми изађосмо испред строја и у ставу мирно слушамо његову борбену заповест, а потом одмах на задатак и ретко се који од њих врати. Брате Божо, видиш, дадоше нам висока одличја да изгубимо главе. Не верујем да ће се од нас ико вратити кући“. После повратка са ратног задатка прикачено је на Матејине груди храбо одличје…
После пробоја фронта аустријских трупа на Колубари, Ваљеву и Ужицу, Матеја је наставио ратну одисеју на Овчару, Каблару, Сувобору, Маљену, Космају, Љигу и Колубари. За време немачко-аустријске офанзиве месеца октобра 1915. године, Матеја Туровић је заробљен од Аустријанаца и спроведен у Аустрију, у заробљенички логор Болдогостан. Ту је дочекао завршетак ратних операција првог светског рата. Морао је да чека скоро годину дана за размену заробљеника.“ То је поред осталог Добросав Туровић написао у прилично опширној биографији свога оца Матеје.
Матеја се у Гајтан вратио 1919. године. Затекао је гробове поклане породице, од кућа и зграда згариште и уништену имовину. Бугари су му убили жену Ђурђу стару 25 година и сина Аранђела старог три године. Поред раније наведених одличја, Матеја носи три споменице за 1912, 1913. и 1910-1918. годину.
Матеја је између рата живео у Гајтану бавећи се земљорадњом и стекао је завидан иметак. Подигао је нову кућу и са својом бројном породицом вредно је радио на имању у задрузи која је бројала 25 чланова, међу којима је било шеснаесторо деце.
Био је кмет села Гајтана у слишанској општини. У току последњег рата помагао је Народноослободилачки покрет од почетка до краја рата. После рата учествовао је у многим акцијама и допринео да и многи други масовно узму учешће на изградњи онога што је у рату порушено и попаљено. Једном приликом су га претукли четници а хтели су га и стрељати, али је то спречио његов кум Петар Ивовић.
