Извор: Други балкански рат 1913, књига прва, Саво Скоко
Српско-бугарско ратиште, захваћено операцијама у другом балканском рату, обухватало је источни део Србије и западни део Бугарске, односно вардарско-струмску, нишавско-софијску и тимочко-подунавску област. Оно се протезало: на северу до р. Дунава од ушћа Велике Мораве до Орјахова у Бугарској; на истоку до линије Орјахово – Червен Брег – Ботев Град – источни део софијске висоравни – Самоков – Банско – Неврокоп; на југу до бугарско-грчке границе; на западу до линије Битољ – Качаник – Приштина – Крушевац – Сталаћ и даље р. Великом Моравом до њеног ушћа. Ратиште је имало облик правоугаоника развученог правцем север-југ и обухватало орографски делове Карпатског, Балканског и Родопског планинског система, а хидрографски сливове река: Тимока, Мораве (источни део слива), Нишаве, Јужне Мораве и Вардара на српској страни, и река: Огосте, Великог Искра, Струме и Месте (западни део слива) на бугарској страни.
С обзиром на опште карактеристике земљишта у орографском и хидрографском погледу, положај и важност географско-стратегијских објеката, стратегијско-оперативну улогу појединих делова ратишта који представљају географске целине, комуникације и операцијске правце, српско-бугарско ратиште се делило на три војишта: вардарско-струмско, нишавско-софијско и тимочко-подунавско.
Обухвата земљиште: на југу до бугарско-грчке и српско-грчке демаркационе линије, на северу до линије Скопска Црна гора – Куманово – Осоговска Планина – Рила Планина, на истоку до линије Самоков – Банско – Неврокоп и на западу до линије Битољ – Качаник – Приштина. Средином овог војишта ишла је гранична линија измећу Србије и Бугарске, и то: од Патарице до Осоговске пларшне (Рујен) ранијом бугарско-турском границом, а од.Осоговске планине границу је чинила демаркациона линија измећу српских и бугарских трупа која је ишла: од Осогова на Царев врх, а затим десном обалом Злетовске реке и реке Брегалнице до ушћа Криве Лакавице, потом Кривом Лакавицом на линију села Беракли, Орманли, Хасанли и Ораховица на Вардару.
Овај део граничног фронта (демаркациона линија) био је од прворазредног значаја и за једну и за другу страну, јер преко њега воде најкраћи правци из долине р. Струме у слив Вардара, тј. у спорну територију измећу Бугарске и Србије, због које је дошло до рата. Држање демаркационе линије за Србе је било значајно ради одбране спорне територије на њеној граници и заштите комуникација у долини р. Вардара којима је одржавана веза са савезничком грчком војском у области Гуменџа – Солун.
Северним крилом демаркациона линија се наслањала на масив Осоговске планине који су, изузев врх Рујен, држале српске трупе. Осоговска планина има топографски јаке и тактички веома важне положаје: Царев врх, Дренек и друге. Држањем ових положаја српским снагама се пружала могућност да штите десни бок снага на криворечком правцу, спречавају обухват овчепољских положаја са северне стране и испоље маневар у бок и позадину бугарских снага на Злетовској реци и р. Брегалници. Са Осоговске планине гранични фронт се спуштао у долину Злетовске реке, чије су стрме обале, са пошумљеним странама, у горњем току биле теже приступачне и непогодне за дејство јачих снага. У доњем току, где се долина шири, земљиште на левој обали (Рајчански рид) доминира над десном обалом, што је бугарској војсци давало извесну предност. Брегалнички део демаркационе линије, преко кога изводи брегалнички операцијски правац, био је врло важан и за српску војску врло осетљив. Река Брегалница је газна, а земљиште у њеном непосредном захвату добро је пролазно за веће масе у свим правцима.
За српску војску је био врло осетљив и део граничног фронта од ушћа Криве Лакавице у Брегалницу до села Ореовице на Вардару, јер су Бугари, усмеравањем јачнх снага правцима Струмица – Валандово и Дојран – Ђевђелија, могли најбрже пресећи оперативну везу измећу српске и грчке војске и угрозити десни бок српских снага концентрисаних у источном делу Вардарске Македоније. На овоме делу гранични фронт је најближе примакнут долини Вардара, али је топографски јак јер води источним падинама Копечке, Градишке и Плауш планине, које су, својим правцем протезања и основним карактеристикама земљишта, представљале погодне, али врло плитке положаје за одбрану долине Вардара и комуникација у њој.
За наступање са истока на запад и обрнуто, на овом делу граничног фронта (демаркационе линије) постојали су следећи правци:
– дојрански: од Дојранског језера преко села Богданци у долину Вардара код Ђевђелије и, обрнуто, из долине Вардара преко Дојранског језера отвором измећу Беласице и Круше у долину реке Струме;
– струмички: из Струмичког поља преко Валандова у долину Вардара и, обрнуто, из долине Вардара преко Валандова и Струмице ка Петричу;
– брегалнички: из рејона Кочане – Штип преко Овчег поља према Куманову, Скопљу, Велесу и Криволаку и, обрнуто, из рејона Овчег Поља долином Брегалнице преко Царевог Села у долину реке Струме;
– криворечки: из рејона Ћустендила преко Криве Паланке и Страцина према Куманову и, обрнуто, од Куманова преко Криве Паланке и Ћустендила према Софији или на исток према Дупници.
Брегалнички операцијски правац био је, у конкретној ситуацији, најзначајнији правац на овом делу граничног фронта за једну и другу страну, јер је то најкраћи правац који везује долину реке Струме са Овчим пољем, изванредно значајним географско-стратегијским објектом у источном делу вардарске Македоније, која је била предмет спора измећу Србије и Бугарске. Дојрански и струмички правац били су такође од великог значаја за обе стране. Упућивањем јачих снага овим правцима, бугарска војска је могла најбрже раздвојити српске и грчке снаге и угрозити српско крајње десно крило, док је српска војска офанзивним дејствима поменутим правцима могла пресећи главну бугарску рокадну комуникацију у долини реке Струме и тако одсећи југозападну Бугарску од њених лука на Егејском мору. Криворечки операцијски правац изводи у позадину Овчег Поља, где су биле концентрисане главне српске снаге, па је за бугарску војску био веома значајан. С друге стране, српска офанзива овим и нишавско-софијским правцем водила би концентрично према Софији.
Земљиште западно од гранпчног фронта овога војишта, које се налазпло у поседу српских трупа, подељено је Моравско-вардарском долином у два дела.
Просторија између српско-бугарске демаркационе линије на истоку, Моравско-вардарске долине на западу и грчко-српске демаркационе линије на југу испуњена је планинама Родопског система, које су међусобно слабо повезане и раздвојене котлинама, долинама и пољима. Линија коју су држале српске трупе, сем истурених положаја на Осоговској планини, била је јако притешњена уз р. Вардар, па је рељеф и паралелни правац протезања планинских гребена био веома значајан.
Крајњи јужни део ове просторије између Вардара и Дојранског језера испуњен је брдским и нископланинским земљиштем југозападних огранака планине Беласице, који са огранцима Кожуфа праве Циганску клисуру и представљају погодне положаје за затварање вардарског правца. Огранци Беласице се благо спуштају од граничног фронга према р. Вардару и прелазе у ђевђелијско-валандовску котлину којом води мећународна комуникација за Солун. Ова котлина је 1913. године била повезана добрим путем са долином Струме и обичним путем преко с. Богданци са Дојраном. Губитком овог дела граничног фронта више пема погодних положаја за затварање дојранског операцијског правца и одбрану по српску војску врло осетљиве ђевђелијско-валандовске котлине, јер би Бугарска њеним заузимањем пресекла непосредну везу између српске и грчке војске и створила повољне услове за дејство на север према Криволаку и Велесу, у бок и позадину српске овчепољске групације, и на југ према Солуну. Први објекти бугарске офанзиве у овом делу вардарске долине били би Ђевђелија и Валандово, јер су они, поред изнетог, могли послужити и као ослонци за операције српске војске дојранским правцем у долини реке Струме. Зато су Срби, ради заштите Ђевђелије и моста на Вардару, 1913. године, на путу који из Ђевђелије води према Дојрану, изградили мостобран за снаге од два батаљона.
Између Вардара и Криве Лакавице, на делу од ушћа Брегалнице у Вардар до јужног краја Демир-капије, непосредно иза граничног фронта, пружа се ниски и средњопланински ланац који образују Конечка (Серта), Градешка и Плауш планина. Цео ланац је слабо комуникативан јер преко њега, сем пута Штип – Криволак, воде само поједине стазе; због тога и због правца протезања, он је, иако плитак, подесан за организацију одбране у циљу непосредне заштите долине Вардара и десног бока снага груписаних у западном делу Овчег поља. Овај ланац је могао послужити српским снагама и као ослонац за обухватно дејство на бугарске штипске положаје. Објект бугарског напада на овом делу, поред изнетог, био би и мост на Вардару код Криволака, на путу Штип – Криволак – Прилеп.
Земљиште између граничног фронта на истоку, р. Брегалнице на југу, Моравско-вардарске долине на западу и линије Куманово – Осоговска планина на северу имало је посебан значај у другом балканском рату, јер се на њему одиграла брегалничка битка – најзначајнија битка овога рата. Цео овај простор испуњен је гребенима и огранцима Осоговске планине и овчепољском висоравни. Од Царевог врха, као топографски најјачег дела Осоговске планине у поседу српских трупа, земљиште се према западу пружа у виду гребена који образују Читал-чесме и Костандиница. Дуж овог гребена према Кратову и Страцину постојао је планински пут који је омогућавао кретање и развијање само слабијих снага. Попречно кретање је, мећугим, било веома отежано због испресецаности и пошумљености. Према северозападу спушта су гребен Кали-камен – Свете воде, јак положај према бугарској граници, који у вези са Царевим врхом штити долину Криве реке од бугарског наступања са Деве Баира и Баждарице, а поред тога, могао је послужити српским трупама и као ослонац за наступање према истоку. Између Криве и Кратовске реке налази се планина Лисац која стоји бочно у односу на криворечки операцијски правац те је, самим тим, био врло значајан земљишни одсек. Ланац Големи врх – Буковац – Пониква – Црни врх, испуњава просторију измећу Кратовске и Злетовске реке и својим правцем протезања и основним карактеристикама земљишта нуди повољне услове за организацију одбране у циљу спречавања наступања из долине Брегалнице према Кривој реци и обратно. Од Црног врха овај ланац се развија у три огранка који ограђују Овче поље са севера, истока и југо-истока и представљају подесне узастопне положаје за спречавање наступања са истока према западу. Јужни огранак развија се десном обалом Злетовске реке и преко висова Костомор (тт 707), Рујан (тт 701) и Јежево (тт 492), који се међусобно могу повезати у јединствен систем одбране, везује се са гребеном Лојзански рид – Богословац – Чашка на десној обали Брегалнице. Овај огранак представља прве погодне и јаке одбрамбене положаје за спречавање бугарског наступања од Штипа и Кочана према Велесу, Скопљу и Куманову. Другу погодну одбрамбену линију на поменутим правцима чини југозападни огранак који сачињавају Челебинско трло (тт 723), Брло и Мавровица (к. 440), који се такође могу повезати са динлерским положајем (Крушица – Диплер), са наслоном десног крила на гребен Чашка. Они могу послужити и као добри прихватни положаји. Између Овчег поља и Криве реке, од Црног врха на запад према Пчињи, пружа се ланац Грамада – Асаница – Градиште – Островица – Венац – Раскрсница (тт 741), који, после губитка Овчег поља, представљају треће узастопне положаје на правцима наступања према Скопљу и Куманову.
Појас брдовитог земљишта на десној обали Пчиње од Куманова до Вардара представља последње погодне положаје за одбрану скопске котлине.
Између наведених огранака Осоговске планине протеже се са запада на исток, на дужини око 20 км и највећој ширини до 14 км, овчепољска висораван, веома важан географско-стратегијски објект у источној Македонији, на коме се стичу криворечки, брегалнички и струмички операцијски правац, из кога зракасто воде путеви на југозапад према Велесу и даље, преко Вардара и превоја Присад и Плетвар, у Пелагонију, на запад према Скопљу и на север према Куманову и јужном Поморављу. Овчепољска висораван је уједно, због свог географског положаја, пролазности и насељености, погодна концентрацијска просторија. Због своје изузетне важности Овче поље је представљало главни објект бугарске офанзиве у почетку ратних операција 1913. године, јер владати њиме значило је владати целом територијом на левој обали Вардара. Значајни објекти којима је тежила бугарска војска на овом војишту били су још:
– Велес: важан прелаз на Вардару и раскрсница путева за западну Македонију, одакле се може наступати уз Вардар ка Скопљу или преко Вардара ка Прилепу и Битољу. Ради заштите Велеса и прихвата снага уколико би биле потиснуте са Брегалнице, Срби су 1913. године, преко друма Штип – Велес, на десној обали р. Азмака (Светониколска река), изградили динлерски утврђени положај, ослоњен десним крилом на гребен Чашке, а левим на Градиште (тт 856);
– Куманово: раскрсница путева за Скопље, долину Јужне Мораве, Ћустендил и Овче поље. Поред тога, његовим заузимањем бугарска војска би пресекла прворазредни рокадни правац Скопље – Прешево – Ниш. Зато су Срби пред рат 1913. године, на одсеку Нагоричане – Сртевица (Черкезовци), изградили утврђени положај за снаге јачине око једне дивизије, ради непосредне заштите Куманова од бугарског наступања од Криве Паланке преко Страцина. Исти задатак имао је и страцински утврђени положај, који се левим крилом наслањао на планину Страцин, а на десном био у тактичкој вези са Црним врхом. Ово је, уједно, био главни одбрамбени одсек на криворечком правцу.
Земљиште западно од Вардара и Јужне Мораве до линије Битољ – Качаник – Приштина највећим делом је средњопланинског карактера. Дуж десне обале Вардара од Ђевђелије до Скопља протеже се средњопланински и високоплапински појас, који после преласка Вардара представља прву природну препреку наступања са истока на запад. На јужном крилу овог појаса налазе се планине Кожуф и Ниџе, а на северном Јакупица. Ово су високе, стрме, тешкопроходне, испресецане и слабо комуникативне планине. Мећусобно су повезане средњопланинским ланцем који чине Клепа, Бабуна, Козјак и Дрен планина. И ове су планине голе (делимично је пошумљена само Бабуна), врло испресецане и тешкопроходне. Преко њих су 1913. године са истока на запад, односно из долине Вардара за Пелагонију водила само два боља пута: један из Велеса преко превоја Присад за Прилеп и даље за Битољ и други из с. Неготина преко превоја Плетпар такоће за Прилеп, Иза овога ланца протеже се правцем север – југ Селечка планина, која је због својих испресецаних и стеновитих падина, као и цео поменути ланац, природна заштита Пелагоније од наступања са истока. У овом делу налазе се Тиквешко, Прилепско и Битољско поље са Кавадарцима, Прилепом и Битољем, као значајним географским објектима.
Између Јакупице на југу и Скопске Црне горе на северу лежи скопска котлина са Скопљем, врло важном раскрсницом путева и железничким чвором, политичким, привредним и културним центром Македоније, а према томе, прворазредним географско-стратегијским објектом.
Скопска Црна гора својим географским положајем и рељефом представља јак одбрамбени појас за спречавање надирања из долине Вардара и кумановске котлине према Косову и Метохији.
Земљиште на бугарској сграни овог војишта, источно од Граничног фронта, такође је подељено реком Струмом у два дела: западни (земљишни појас између граничног фронта и реке Струме) и источни (појас између реке Струме и линије Самоков – Банско – Неврокоп). Западни део испуњен је планинама Родопског система које, иако међусобно слабо повезане, представљају природну заштиту долине реке Струме и комуникација у њој. На јужном крилу налази се планина Беласица – тешко проходна планина са стрмим странама и узаним гребенима. Протеже се правцем исток – запад и својим географским положајем представља природну препреку наступању с југа на север и обратно, као и заштиту јужног бока снага које дејствују струмичким отвором, а исто тако и северног бока снага које дејствују отвором између Беласице и Круше, са запада на исток или обратно.
На север се настављају Огражден и Малешевске планине, одвојене од Беласице долином реке Струмице. Ове испресецане, пошумљене и тешкопроходне планине чине вододелницу између изворног дела Брегалнице и р. Струме и са комплексом Плачковице – која испуњава простор између река Брегалнице, Криве Лакавице и Струмице а због дубоких клисура и стрмих успона није погодна за операције већих јединица – чине јаку орографску препреку против нападних операција са запада и каналишу дејства јачих снага на струмички и брегалнички операцијски правац. Оне такође олакшавају одбрану на тим правцима, јер су на северу преко греде Обозна – Голак и Влаине планине повезане са Осоговском планином, а на југу преко планине Смрдеш – која се протеже дуж десне обале Криве Лакавице и у вези са северозападним падинама Беласице затвара све правце који воде из долине Вардара у долину Струмице – са планином Беласицом. Планина Плачковица могла је послужити бугарским снагама и као ослонац за офанзивне операције преко Овчег поља према Велесу, Скопљу и Куманову.
Северни огранак Плачковице, који образују Обозна и Голак, протеже се дуж леве обале реке Брегалнице и са грленским, калиманским, безиковским и дуличким положајима чини значајне земљишне објекте за спречавање наступања брегалничким операцијским правцем од Овчег поља према Царевом Селу и обратно. Преко њега је водио Пут Кочане – Царево Село – Џумаја. Овај одсек је повезан са Влаином планином преко средњопланинског комплекса Бејаз -тепе, који се пружа дуж десне обале Брегалнице и раздваја висораван Малешево и Пијанец и који је својим правцем протезања могао послужити као погодан положај за затварање правца Царево Село – Пехчево.
Влаина планина се својим узаним гребеном протеже се са југа на север и преко врха Кадијице на југу везује се са Малешевским планинама, а преко Звигора (Луков врх) на северу са крајњим југоисточним огранцима Осоговске планине. Гребен Влаине планине тешко је проходан и врло значајан земљишни одсек, јер се са њега може испољити јак утицај, с једне стране, на дејства малешевским правцем, који преко превоја Џами-тепе везује долину Струме са долином Брегалнице, и на операције које би се изводиле на брегалничком правцу, с друге стране.
На северном крилу измећу долине Брегалнице, Струме и Криве реке налази се Осоговска планина, чији су највећи врх Рујен држале бугарске трупе. Од граничног фронта према истоку Осоговска планина се и на бугарској страни развија у неколико огранака, који представљају узастопне, топографски јаке и погодне положаје за одбрану. Прву линију гаквих положаја, после губитка граничног фронта, представља гребен који се протеже између Злетовске и Кочанске реке, а који чине: Пониква, Синковица, Ошљак и Десовица. Другу одбрамбену линију чини гребен који се протеже између Кочанске реке и реке Каменице, тј. Китка, Престеплива, Побијен камен (од њега се на југоисток одваја Мали и Велики Говедарник) и Безиково. Дубоке долине Кочанске реке и реке Каменице, које раздвајају гребене Осоговске планине, чине фронт ових положаја врло јаким и према западу и према истоку. Трећу одбрамбену линију на самој вододелници Струме и Вардара представља гребен који се од Рујена протеже према југоистоку а образују га Блатешница, Ждропаница, Куцевница, Сива кобила, Црни камен (Црна скала) и Диздерица. Тешко је проходан и слабо комуникативан: преко њега је 1914. године водио само један бољи колски пут из долине Струме у долину Брегалнице преко Црне скале. За Бугаре је држање ове линије било од великог значаја ради непосредне заштите долине реке Струме и главног рокадног правца у њој. На северу према Деве-баиру, дуж границе пружају се Сакар баш и Бождарица, топографски врло јаки положаји за одбрану од напада из долине Криве реке и са Царевог врха. Североисточни огранак Осоговске планине испуњава просторију између Ћустендила, Гјуешева и горњег тока реке Елашнице и, после губитка гребена Рујен – Бождарица, представља подесне положаје за спречавање наступања према Ћустендилу.
Наведене планине међусобно су раздвојене котлинама, долинама и пољима погодним за прикупљање, концентрацију и дејство трупа. Између Беласице и Ограждена налазе се Струмичко и Петричко поље, међусобно повезана струмичким отвором кроз који могу дејствовати јаче снаге у оба правца: према Петричу у Бугарској или Валандову и Ђевђелији у Македонији. У горњем делу Брегалнице налазе се висоравни Малешево и Пијанец, међусобно раздвојене средњопланинским комплексом Бајаз-тепе. Значајне су по томе што су везане са долином Струме преко превоја Џами-тепе и Црна скала. Због близине Креснанске клисуре, преко Малешева може ићи помоћни операцијски правац у циљу обилажења ове клисуре у наступању са севера на југ и обратно. Измећу Осоговске планине и Плачковице лежи Кочанско поље, на којем се стичу сви путеви који воде из Бугарске преко Осоговске планине, а могло је послужити као погодна концентрацијска просторија на брегалничком операцијском правцу за нападна дејства према истоку или западу.
Земљиште источно од реке Струме до линије Самоков Банско – Неврокоп спада у најтеже приступачно на Балкану. Испуњавају га високопланинске громаде Риле и Пирин-планине, са великим бројем стеновитих, стрмих и испресецаних гребена, развијених у разним правцима и мећусобно раздвојених уским клисурастим долинама дубоким преко 1000 метара, које својим основним карактеристикама представљају моћну орографску препреку за нападне операције са запада на исток, нудећи браниоцу топографски јаке и тактички погодне положаје на левој обали реке Струме за затварање свих праваца који воде у долину реке Месте и даље ка Маричкој низији. Цео комплекс је тешкопроходан и слабо комуникативан. Из долине реке Струме води само један бољи пут према истоку, између Риле и Пирин-планине, долином Градевске реке преко превоја Предел. Иначе преко Риле и Пирин-планине воде само коњске и пешачке стазе. Због тога долина реке Струме добија оперативно-стратегијски значај као прворазредни рокадни правац за обПлижење ових моћних природних препрека.
Поред наведених географских објеката на овом делу војишта, по своме значају истицали су се: Петрич, важна раскрсница путева на ушћу реке Струмице у Струму, који је са својом околином могао послужити као погодна концентрацијска просторија на струмичком операцијском правцу; Горња Џумаја, мања раскрсница путева у долини реке Струме, али погодна концентрацијска просторија; Царево Село, важна раскрсница путева на брегалничком операцијском правцу за Малешево, долину Струме и долину Брегалнице; Ћустендил, врло значајна раскрсница путева, одакле се нападне операције са запада према истоку могу развијати у више праваца: на североисток према Софији, на исток, преко Дупнице, ка Ихтиману и на југоисток ка Горњој Џумаји.