Извор: Други балкански рат 1913, књига прва, Саво Скоко
Обухвата територију: на југу до северне границе вардарско-струмичког војишта, на северу до вододелнице измећу река Тимок и Нишаве (Сврљишке планине – Стара планина), на западу и истоку до западне, односно источне границе ратишта.
Гранична линија је ишла од Патарице на југу, преко Миљевске планине, Дашчаног Кладенца, Руја, Голеша, долине р. Нишаве до врха Сребрне главе на североистоку.
Овај део граничног фронта имао је у рату 1913. године велики значај за обе стране, јер се на њему налазе већи отвори којима су вековима ишле инвазије освајача са запада на исток и обратно, што се, пре свега, односи на долину р. Нишаве, којом води саобраћајна веза измећу Европе и Азије, и на превој Деве-баир, преко кога води важна комуникација која везује долину Вардара са софијском висоравни. Облик и правац протезања граничног фронта на овом одсеку такоће су били веома значајни. На делу од Сребрне главе до Трна у Бугарској граница образује испупчење према Берковици и Софији, са кога је српска војска могла најкраћим и најпогоднијим правцем угрозити војни, политички, привредни и културни центар Бугарске – Софију; а на делу од Трна до Ћустендила граница прави испупчење према долини Јужне Мораве, одакле је бугарска војска најкраћим правцем могла пресећи рокадни правац Скопље – Ниш и створити повољне услове за дејство на југ ка Куманову и Скопљу, на запад према Косову пољу и на север према Нишу и долини Јужне Мораве.
С обзиром на правац протезања граничног фронта, опште карактеристике земљишта и постојеће превоје и отворе на овом одсеку граничног фронта, за наступање са истока на запад и обратно постоји неколико праваца:
– босиљградски: од Ћустендила и Радомира преко Босиљграда у долину Јужне Мораве у рејону Врања и, обрнуто, од Врања преко Босиљграда на југоисток према Ћустендилу или на исток према Радомиру и Пернику;
– власински: из рејона Трна у Бугарској долином реке Јерме преко Власинског блата и Сурдулице ка Владичин-Хану и, обрнуто, од Владичин-Хана преко Сурдулице долином реке Јерме ка Трну или преко Д. Малне и Кошарева ка Брезнику и даље према Софији;
– власотиначки: од Трна у Бугарској преко Дашчаног кладенца долином реке Власине ка Власотинцу и Лесковцу и обрнуто;
– нишавски: из ширег рејона Сливница – Драгоман преко Димитровграда, Пирота и Беле Паланке ка Нишу и, обрнуто, из рејона Пирота преко Димитровграда, Драгомана и Сливнице ка Софији.
Правци Трн – Бабушница – Бела Паланка и Берковица – Петрохански превој – Висока Ржана – Пирот, и обратно, могли су послужити као помоћни правци за упућивање мањих снага у циљу обезбеђења јужног, односно северног бока снага које би дејствовале на нишавском правцу.
Нишавски операцијски правац био је за обе стране најзначајнији на овом одсеку граничног фронта, јер нишавски отвор, у вези са ржанским и бабушничким правцем, омогућава дејство јаких снага на једну и другу страну.
Босиљградски правац био је значајан за обе стране. Офанзивним дејствима на овом правцу Бугари су могли да штите десни бок снага на криворечком правцу, с једне стране, и да пресеку прворазредни српски рокадни правац Скопље – Ниш, с друге стране, и обратно, дејством од Босиљграда долином реке Драговиштице српска војска је могла угрозити бок и позадину бугарских снага на криворечком правцу. Власински правац је за Бугарску био најкраћи правац за пресецање долине Јужне Мораве и комуникација у њој, док је власотиначки правац пмао маневарски значај како у односу на српске положаје на линији Сува планина – Сврљишке планине, тако и у односу на бугарске положаје код Драгомана и Сливнице.
Западно од граничног фронта земљиште је подељено на два дела Моравско-вардарском долином и испуњено планинама Родопског планинског система, које могу да послуже као добри ослонци и положаји за одбрану.
На делу измећу граничног фронта на истоку, Моравско-вардарске долине на западу, северне границе вардарско-струмског војишта на југу и линије река Власина – Трн на северу, где је граница најближе примакнута долини Јужне Мораве, постоје две линије погодних положаја за заштиту главне српске стратегијско-оперативне рокадне комуникације. Прву линију чини планински ланац који се пружа дуж саме границе, а образују га: Биљин, Дукат, Миљевска планина и Грамада. Овај ланац представља јаку одбрамбену зону према долини Јужне Мораве, а могао је послужити и као ослонац за офанзиву српских снага долином реке Драговиштице ка Ћустендилу и Дупници, у позадини бугарских снага које би дејствовале на криворечком правцу, с једне стране, и према Пернику и Драгоману, с друге стране. После пада граничног фронта, односно прве линије, непосредну и једину заштиту Моравско-вардарске долине на овом делу чини ланац: Високи рт (к. 844), Герман-планина, Бесна кобила, Велики стрешер, Чемерник и Оштрозуб. Ово је друга линија веома јаких и погодних положаја за одбрану јужно-моравске долине. Западни огранци наведеног ланца, у вези са источним огранцима планине Кукавице, на делу од Владичин-Хана до Грделице, образују Грделичку клисуру, која олакшава затварање јужноморавског правца. На јужном крилу позади поменутог ланца постоје још две линије, које могу послужити као добри узастопни прихватни положаји. Прву образују Козјак, Широка планина и Каћура, а другу Рујен планина и Рујан.
Цела ова просторија углавном је планинског карактера, неподесна за операције већих снага, што повећава значај појединих превоја и отвора. На јужном крилу, преко превоја Деве-баир, бугарска офанзива развијала би се долином Криве реке према веома значајним објектима Куманову и Скопљу. Поред Куманова, најважнији објекат на овом правцу био је страцински утврћени положај, који се од Страцина протезао на југоисток и затворао простор у кривини Криве реке, а тактички био повезан са Црним врхом на југу. На правцу који из Бугарске води долином реке Драговиштице према Босиљграду, и даље ка Врању, најважнији објекат било је Врање, важна раскрсница путева у јужном Поморављу, од чијег држања је зависило држање сигурне везе измећу јужног и северног дела српског ратишта. За затварање правца који из Горње Јерме води преко Власине и Сурдулице долином реке Врле у долину Јужне Мораве велики значај имају положаји који чине Чемерник и Велики стрешер, јер су то последњи јаки одбрамбени положаји на овоме, за бугарску војску, најкраћем правцу за пресецање јужноморавске долине и комуникација у њој. Власотинце и Лесковац су важне комуникацијске раскрснице и концентрацијске просторије.
Простор измећу реке Власине на југу, јужне границе видинско-подунавског војишта на северу, граничног фронта на истоку и Моравско-вардарске долине на западу испуњен је планинама Балканског и Родопског Планинског система, које се у неколико ланаца протежу углавном правцем северозапад-југоисток чинећи добре ослонце и положаје за одбрану. То су средњопланински ланци: Водлич Планина – Бабина глава – Тресибаба, Влашка планина – Белава планина – Сврљишке Планине, на који се према северу настављају Девица и Ртањ, и Сува Планина – Калафат, на који се настављају Озрен и Буковик. Измећу Кутинске реке и Јужне Мораве протеже се ланац Крушевица – Гарина Планина и Селичевица. Иако им је основни правац протезања северозапад – југоисток, оне се могу мећусобно повезати у јединствен систем одбране на неколико узастопних линија за спречавање наступања са истока на запад општим правцем Софија – Ниш. Прву одбрамбену линију чине: Црни врх – Влашка планина – Видлич – Висока Ржана. На овој линији нарочито је значајна планина Видлич, која се прозеже паралелно са реком Нишавом између реке Височице и Нишаве и, у вези са североисточним огранцима Влашке планине, штити нишавски отвор, а са југозападним падинама Старе планине долину реке Височице на делу од Димитровграда до Пирота. Белава Планина и Сливовачки врх, који се протежу између реке Нишаве, Суве Планине, Пирота и Беле Паланке, важни су тактичко-топографски објекти за спречавање наступања према Нишу. Рејон Бабине главе, у вези са источним падинама Сврљишких планина, може послужити за спречавање обиласка Сићевачке клисуре са североисточне стране преко Сврљига и, у вези са западним огранцима Старе Планине, за спречавање евентуалног бугарског маневра светониколским правцем у позадину Пирота. Друга линија, коју чине: Сува Планина – Сврљишке Планине, представља орографски најјаче положаје за затварање нишавског операцијског правца и за непосредну заштиту Ниша. Ланац Крушевица – Бабичка гора – Селичевица са западним падинама Суве Планине затвара обилазак Сићевачке клисуре долином Кутинске реке преко Заплања, а са Добром главом (на левој обали Мораве) и огранцима Малог Јастрепца сужава долину Мораве и омогућава затварање моравског правца и одбрану Ниша од евентуалног напада овим правцем.
Главни објекти на овом делу војишта били би Пирот и Ниш. Пирот је са својим утврђењем затварао најпогодније правце који са софијске висоравни воде у долину Мораве. Његовим заузимањем бугарска војска би створила могућност за маневрисање у циљу обиласка Сићевачке клисуре и јак ослонац за даље операције долином Нишаве. Ниш је био врло значајна саобраћајна раскрсница путева и железнички чвор, као и слагалиште убојне спреме и материјала, чијим би заузимањем бугарска војска створила врло повољне услове за дејство у више праваца. Због свега тога Србија је још одраније радила на његовом утврћивању. Поред њих, значајни су објекти Бела Паланка и Своће, а нарочито Тумба, врло јак положај за затварање правца који од Трна у Бугарској води према Власотинцу и Лесковцу и који, у вези са правцем Св. Никола – Кална – Бела Паланка, представља јужни крак клешта за обухватање Пирота.
Остало земљиште на овом делу војишта, западно од Моравско-вардарске долине до линије Приштина – Крушевац, већином је нископланинског и средњопланинског карактера. На јужном крилу налази се Скопска Црна гора избраздана на све стране многим потоцима и мањим рекама, што је чини неподесном за кретање и развијање трупа, а на северу Велики и Мали Јастребац, густо пошумљене, испресецане и тешко проходне планине. Измећу њих протеже се средњепланинско и нископланинско земљиште, које се може повезати у јединствен систем одбране за спречавање наступања са истока према западу.
Део нишавско-софијског војишта источно од граничног фронта, тј. на бугарској страни, карактерише велики број котлина и поља (Софијско, Самоковско, Брезничко, Знепољско, Перничко, Дупничко, Радомирско и Ћустендилско), који имају велики привредни и оперативни значај, јер омогућавају концентрацију, смештај и боравак већих јединица, као и кретање свих родова копнене војске, пошто су изукрштани великим бројем путева. Наведена поља и коглине међусобно су раздвојени планинама Родопског и Балканског планинског система, које се, мада својим орографским положајем и правцем протезања планинских ланаца и гребена нису погодно повезане, могу комбиновати у неколико узастопних одбрамбених линија за спречавање наступања са запада према истоку. После пада граничног фронта, прву линију погодних одбрамбених положаја чине: Мала Планина – Чепан – Три уши – Завалска Планина – Стралса Планина – Копски врх – Тичак – Коњарска Планина. На овој линији нарочито је значајан ланац Мала Планина – Чепан – Три уши, који се, својим крајњим огранцима преко Драгоманског седла и северозападних огранака Вискар-планине, може повезати са северним огранцима Завалске Планине у јединствен систем одбране за затварање Нишавско-софијског операцијског правца и одбрану софијске висоравни са западне стране. У ту сврху, на овом делу била су изграђена, одмах после српско-бугарског рата 1885. године, драгоманска и сливничка утврћења, која су представљала јаку фортификацијску запреку на нишавско-софијском правцу. Завалска планина може се повезати на југу са Стражом планином, чији се северни огранци пружају ка Знепољу, а јужни према реци Струми, углавном паралелно са граничним фронтом, и представљају погодне положаје за одбрану на правцу који из Србије преко Трна води ка Брезнику. Копски врх и Тичак су јаки положаји подесни за затварање босиљградског правца, док Коњарска Планина представља јаку орографску препреку на правцу Ћустендил – Софија. Другу линију погодних одбрамбених положаја чине: Мургаш Планина, која у вези са Малом Планином на западу и Етрополском Планином на истоку, штити софијску висораван од обухватног дејства из Подунавља; Софија, војни, политички, привредни и културни центар Бугарске, главна раскрсница и средиште војног слагалишта са арсеналом, била је благовремено утврћена полусталном фортификацијом у две линије, које нису биле потпуно затворене, већ су имале три утврћена сектора: северни – против наступања из Подунавља од Берковице и Враца, западни – против наступања од Брезника и Сливнице и јужни, према путу Брезник – Радомир; Витоша планина са избразданим падинама и стрмим гребенима, образује јаку природну заштиту софијске висоравни са јужне стране, а Верила, Голо брдо, Лулина и Вискајар планина са западне и југозападне стране.