Извор: Други балкански рат 1913, књига прва, Саво Скоко
На основу 6. члана Војне конвенције, опуномоћеници српске Врховне команде генералштабни пуковник Петар Пешић и пешадијски пуковник Душан Туфегџић и опуномоћеник Грчке Врховне команде инжињеријски капетан Ксенофон Стратигос потписали су 1. јуна 1913. године у Солуну Протокол о заједничком плану операција српске и грчке војске, којим су биле предвиђене три варијанте координације операција српске и грчке војске у случају евентуалног напада Бугарске на Србију и Грчку.
Првом варијантом било је предвиђено да српска војска уколико Бугарска концентрише главне снаге против Грчке на правцу Дедеагач – Серез – Солун, а слабије снаге упути према Србији, остави део снага за везивање бугарских трупа које има пред собом, а главним снагама предузме офанзиву на правцу Дојран – Кукуш, или пак отвором између Беласице и Круше према Серезу, ради непосредног садејства са грчком војском.
По другој варијанти, предвиђеној за случај да Бугарска концентрише главне снаге против Србије правцем Софија – Пирот – Ниш или Софија – Ћустендил – Скопље, а против Грчке упути само слабије снаге, српска војска је имала да пређе у офанзиву према Софији, док би грчка војска, пошто нападне и потуче бугарску војску коју има пред собом и остави према њој потребан део снага, главним снагама помогла офанзиву српске војске оперишући или правцем на фронт Кратово – Куманово, или пак долином реке Струме преко Дупнице ка Софији.
Трећом варијантом било је предвиђено да српска и грчка војска, уколико Бугарска концентрише довољно јаке снаге за предузимање офанзивних операција и против Србије и против Грчке у исто време, предузму офанзиву против бугарске војске и, пошто потуку противничке снаге које имају пред собом и према њима оставе потребан део снага, осталим снагама притекну једна другој у помоћ дејствујући одговарајућим операцијским правцима.
Протоколом о заједничком плану операција српске и грчке војске решена су и основна питања командовања. Регулисано је питање обједињавања команде над засебним одредима обе савезничке војске који дејствују према исгом објекту, као и у случајевима када једна страна стави на располагање другој страни један део своје војске; затим питање усклађивања операција у случају када обе савезничке војске оперишу заједнички на истом војишту против главних снага непријатеља, као и нека друга питања.
Протокол у целини гласи:
“Протокол о заједничком плану операција за српску и грчку војску
Пуномоћеници које су именовали Њ. В. Краљ Србије и Њ. В. Краљ Елине за закључење и потпис Војне конвенције између њихових краљевина и то: за Србију ђенералштабни пуковник Петар Пешић и пеш. пуковник Душан Туфегџић, за Грчку капетан на служби у Гл. ђенералштабу Стратигос, саставили су према добивеним упутствима од својих начелника Гл. ђенералштабова следећи
Операцијски план
С обзиром на концентрацију српске и грчке војске у овом моменту, и то: српска војска са осам дивизија на простору Пирот – Куманово – Скопље – Велес – Ђевђелија, а грчка војска са осам дивизија на простору Пангеон – Гуменџа – Солун, могу се десити ови вероватни случајеви:
I случај. Главна бугарска војска је у Тракији и концентрише се правцем од Дедеагача ка Серезу и Солуну против грчке војске, а слабије бугарске трупе стоје према српској војсци.
II случај. Бугарска војска концентрише своје главне снаге против Србије правцем Софија – Пирот – Ниш, или Софија – Ћустендил – Скопље, а противу Грчке упућује слабију снагу, или снагу какву у овом моменту има према грчкој војсци.
III случај. Бугарска концентрише довољно јаку снагу за офанзиву и противу Србије и противу Грчке у исто време.
У I случају. Српска војска оставиће потребан део против бугарских трупа, које има пред собом, а са својим главним снагама предузеће офанзиву против главне бугарске војске и оперисаће у правцу Дојран – Кукуш или правцем на Серез и потпомоћи операције грчке војске.
У II случају. Српска војска предузеће офанзиву против бугарске и оперисати правцима ка Софији, а грчка војска, пошто нападне и потуче бугарску војску коју има пред собом и остави према њој потребан део своје снаге, потпомоћи ће офанзиву главне српске војске оперисањем такође ка Софији, и то или правцем на фронту Кратово – Куманово или уз долину Струме преко Дупнице.
У III случају. Српска и грчка војска предузеће офанзиву против бугарске војске коју против себе имају одговарајућим правцима и пошто потуку бугарску војску, коју пред собом имају, дужне су да један потребан део оставе према њој, а са осталим трупама да притекну једна другој у помоћ оперишући одговарајућим правцима.
Опште одредбе
1. У случају када се трупе савезничких војсака, ма које јачине, налазе на таквој даљини једна од друге, да се могу потпомоћи, а борба се је ангажовала између непријатеља и једне од њих, онда је друга савезничка страна дужна да притекне у помоћ своме савезнику и то како из сопствене иницијативе, тако и на тражење друге стране; ну ово може бити само у случају, ако дотична трупа нема какву другу заповест. У овоме случају трупа која иде у помоћ своме савезнику треба да га извести о томе, а овај да долазећу трупу обавести о ситуацији на бојишту. У овим приликама треба послати официре извештаче један другоме.
2. У рату војском сваке уговорне стране командују њени властити команданти.
Када засебни одреди из обе савезничке војске дејсгвују против једног истог објекта, општу команду предузима за јединице исте јачине командант старији по рангу, а за јединице разне јачине командант бројно јаче стране.
Када се армија или један део војске стави на расположење другој страни, њоме ће командовати њени властити команданти, али ће њеним операцијама управљати командант оне уговорне стране којој се армија или трупа на расположење ставља.
Кад савезничке војске оперишу заједнички на главном војишгу, на коме оперише главна противничка војска, војскама ће командовати њени властити команданти, али ће се њихови покрети и операције управљати по споразуму између њихових главних, односно врховних команда.
У свим овим случајевима све заповести и наредбе које се односе искључиво на стратегијске и тактичке операције издаваће се на језику српском и грчком.
3. За време ратовања свака уговорна страна имаће у штабу врховне односно главне команде савезничке војске свога сталног делегата, који ће одржавати везу измећу обе војске.
4. Команданти савезничких војсака дужни су да саопште својим трупама све обавезе које се односе на њих, а предвиђене су овим протоколом.
Састављено у 2 примерка.
У Солуну 19. маја (1. јуна) 1913. године.
За Грчку
капетан Стратигос с. р.
За Србију
Ђ. штаб. пуковник Петар Пешић
пеш. пуковник Д. Туфегџић
Оверава
пуковник Петар Пешић”
Протокол о заједничком операцијском плану српске и грчке војске није, као што се види, садржавао разрађене оперативне идеје за предвиђене варијанте дејства, већ само најопштије смернице. Према томе, ни Војном конвенцијом ни протоколом о заједничком плану операција није било предвићено формирање заједничког савезничког штаба који би планирао, усклађивао и руководио предвиђеним ратним операцијама. Па ипак, Протокол о заједничком плану операција представљао је основу за израду посебног српског, односно грчког ратног плана.