Извор: Други балкански рат 1913, књига прва, Саво Скоко
Када је српска влада затражила ревизију територијалне клаузуле српско-бугарског уговора, Врховна команда је предузела мере за поседање и поступно појачавање положаја на демаркационој линији ради одбране спорне територије у Македонији од евентуалног бугарског напада. Масовна концентрација српске војске почела је после упозорења председника владе Николе Пашића од 13. априла да могу наступити непријатељства измећу Србије и Бугарске и да распоред војске треба хитно подесити за сузбијање бугарског напада. Упоредо с тим приступило се допунској мобилизацији и формирању нових јединица. Када је главни део снага био на одређеним концентрацијским просторијама, указом краља Петра I од 6. јуна 1913. године, допунама о привременим изменама у томе указу и разним наредбама Врховне команде, све јединице I, II и III позива формирале су се, за евентуални рат против Бугарске, у следеће ратне јединице:
– Врховна команда: врховни командант краљ Петар I, начелник штаба војвода Радомир Путник, помоћник начелника штаба генерал Живојин Мишић;
– 1. армија: командант престолонаследник Александар Карађорђевић, начелник штаба Генерал Петар Бојовић; састав: Дунавска и Шумадијска дивизија I позива, Дунавска и Моравска дивизија II позива и Коњичка дивизија са свим придатим им деловима брдске, хаубичке и опсадне артиљерије и авијатичарски одред (3 авиона); имала је да се концентрише на просторији Крива Паланка – Кратово – Св. Никола, са штабом армије у Скопљу;
– друга армија: командант генерал Степа Степановић, начелник штаба генералштабни пуковник Војислав Живковић; састав: Тимочка дивизија I позива, 1, 3, 4, 6. и 14. пешадијски пук III позива, Хаубички брзометни пук, градска артиљерија Пиротског утврћеног логора, Резервни инжињеријски батаљон са минерском четом, Балонска чета и Голубија чета, са штабом армије у Пироту; имала је да затвори и брани правац Софија – Пирот – Ниш;
– 3. армија: командант генерал Божидар Јанковић, наначелник штаба генералштабни пуковник Душан Пешић; састав: Дринска дивизија I, Тимочка дивизија II и Моравска дивизија I позива, са придатим деловима брдске, хаубичке и опсадне артиљерије; имала је да се конценгрише на просторији Штип – Криволак – Велес, са штабом армије у Велесу;
– Тимочка војска (трупе Тимочке дивизијске области): командант резервни генералштабни пуковник Вукоман Арачић, начелник штаба рез. коњички потпуковник Ђорђе Ђорђевић; састав: Шумадијска дивизија II позива, 2, 8. и 13. пеш. пук III позива, три прекобројна батаљона из Тимочке дивизијске области, Зајечарски градски артиљеријски одред, један хаубички дивизион, један пољски брзометни дивизион, три позицијске Дебанжове батерије, један ескадрон коњице II позива и Неготински одред; имала је да затвори и брани тимочки операцијски правац;
– Трупе за осигурање границе према Албанији: састав: Дринска дивизија II позива и Моравска бригада I позива, са придатим јединицама и установама;
– Стратегијска резерва Врховне команде: Црногорска дивизија и Добровољачка бригада;
– Посаде у новоослобоћеним областима – у Косовској дивизијској области: три прекобројна пешадијска пука са једном пољском, једном брдском, једном позицијском батеријом и једним ескадроном коњице; у Вардарској дивизијској области: 10, 11. и 12. пеш. пук III позива, а привремено и 11. пеш. пук Шумадијске дивизије II позива.
Концентрација 3. армије на просторији Штип – Криволак – Велес ушла је у завршну фазу почетком јуна 1913. године: Тимочка дивизија II позива добила је задатак да се, пошто остави један пешадијски пук на планини Благуши ради заштите железничке станице Удово, концентрише на правцу Криволак – Штип за акцију против Штипа и за обезбеђење Криволака са мостом на Вардару. За одбрану Ђевђелије остављена су само два батаљона 5. пука III позива. Дринска дивизија I позива требало је да се главним снагама размести на Динлерском положају, једним пешадијским пуком да држи к. 319 на друму Велес – Штип, обезбеђује фронт од с. Г. Балван, преко с. Сушева, до с. Тестамељци и одржава везу са Тимочком дивизијом II позива преко с. Софилара, а са Моравском дивизијом II позива преко к. 650 – Шаренковац. Неколико дана раније наређено је Моравској дивизији I позива да, пошто остави 16. пеш. пук и један артиљеријски дивизион у Прилепу крене за Велес и улогори се на левој обали Вардара у рејону с. Куморино – к. 392 на путу Велес – Штип. До 23. јуна све јединице 3. армије биле су на одређеним концентрацијским просторијама.
Када је, 25. јуна, око 300-400 бугарских добровољаца напало па предстражни распоред Моравске дивизије II позива на Злетовској реци, Врховна команда, сматрајући да је то почетак рата, наредила је команданту 3. армије да концентрише своје трупе и буде спреман за напад на бугарске штипске положаје. Иако је бугарски напад на Злетовској реци био одбијен, Врховна команда није опозвала своје наређење о концентрацији трупа за напад, јер су многи знаци наговештавали скори почетак ратних операција.
У духу поменутог наређења Врховне команде, командант 3. армије издао је 25. јуна у 12.30 часова заповест на основу које је до 29. јуна увече извршен развој јединица 3. армије:
Десни армијски одсск: два батаљона 5. пеш. пука III позива, распорећена на крајњем десном крилу армијског фронта, имали су задатак да бране Ђевђелију са мостом на Вардару и одржавају везу са грчком војском; један батаљон 14. пеш. пука Тимочке дивизије II позива са једним митраљеским одељењем на положају код Валандова у циљу заштите железничке станице Удово, а остала три батаљона тога пука у покрету кроз Демир-капију од Валандова ка Криволаку; Гарвански одред, састава: једна чета из 15. Пеш. Пука, коњички ескадрон и једно митраљеско одељење, на положају код с. Гарван; главнина Тимочке дивизије II позива: 13. и 15. пеш. пук, Тимочки Пољски арт. дивизион и пионирски полубатаљон прикупљена на положајима западно од с. Драгова, са предстражама на вододелници Вардара и Криве Лакавице; штаб дивизије (командант пуковник Драгутин Милутиновић) са телефонским одељењем и једним ескадроном коњице код карауле Шеобе; позадинске јединице и установе код Неготина (I степен возова) и Марена (II степен возова).
Леви армијски одсек: Дринска дивизија I позива (командант пуковник Стеван Хаџић) груписана на простору с. Сушево – с. Криви До – с. Срчијево – с. Врсаково, и то: 6. пеш. пук са две брдске батерије 3. дивизиона на положају југозападно од села Сушева, са предстражом на десној обали реке Брегалнице, од с. Тестемолци до друма Штип – Велес закључно; 4. пеш. пук на одсеку Лозјански рид – Јежево, са предстражама дуж десне обале реке Брегалнице од друма Штип – Велес до с. Горњег Балвана; 5. пеш. пук. са два батаљона и 7. батеријом Дринског арт. пука у биваку између села Горњи и Доњи Трогирци (два км јужно од к. 650 на Шаречковцу и са два батаљона на предстражи дуж десне обале Злетовске реке од с. Г. Балвана преко с. Уларци до с. Троха; 17. пеш. пук у биваку код села Врсакова; Дрински пољски арт. пук. (2. и 3. дивизион без 7. батерије) код с. Срчијево; армијска коњица од пет ескадрона (Моравски и Дрински коњички пук, командант пуковник Драгомир Андоновић (на извиђању предстражног положаја 4. пеш. пука); пионирски полубатаљон код с. Сирчијева; штаб дивизије у рејону к. 319; позадинске јединице и установе код села Хадрифакли и у Велесу.
Армијска резерва: Моравска дивизија I позива (командант генерал Илија Гојковић), састава: 1, 2, 3. и 16. пеш. пук, на десној обали Светониколске реке, распоређена у захвату села: Џумали – Хаџи-Ахметли – Динлер (Црнилиште) – Бешерли, ослоњена на Динлерски утврђени положај који је имао улогу прихватног положаја у случају да јединице 3. армије буду потиснуте са Брегалнице.
Штаб армије у Велесу.
Прва армија имала је да се концентрише на просторији Крива Паланка – Кратово – Св. Никола, делом на правцу Ћустендил – Куманово, а делом на правцу Царево Село – Кочане – Кратово, одакле је, у духу основне идеје операцијског плана Врховне команде, могла садејствовати са 3. армијом.
Концентрација 1. армије на поменутој просторији почела је пре издавања директиве Врховне команде о раду група у случају бугарског напада. Када је, 2. јуна, један ојачани бугарски батаљон прешао на десну обалу реке Брегалнице и заузео вис према мосту код Штипа, Врховна команда је наредила Моравској дивизији II позива да одмаршује ка Св. Николи и ту се постави у бивак, као и да један пешадијски пук држи у приправности у циљу заузимања Штипа. Истога дана наређено је Коњичкој дивизији да се концентрише код р. Пчиње на путу Куманово – Св. Никола. Шумадијска дивизија I позива добила је 5. јуна наређење да са свим својим деловима одмаршује из Скопља у Куманово, убивакује се у његовој околини и продужи са утврђивањем положаја Градиште на Овчем пољу. Командант 1. армије наредио је 8. јуна Дунавској дивизији I позива да поседне страцински положај јужно од друма Куманово – Крива Паланка, а Дунавској дивизији II позива да поседне положаје северно од наведеног друма. Извршавајући поменута наређења, све јединице 1. армије биле су до 23. јуна на одређеним концентрацијским просторијама.
Развој јединица 1. армије извршен је, после напада бугарских добровољаца на Злетовској реци 25. јуна, на основу цитираног наређења Врховне команде и заповести команданта 1. армије, на следећи начин:
– Шумадијска дивизија I позива (командант пуковник Божидар Терзић) груписала се на просторији Градиште – Асаница – Црни врх: 19. пеш. пук, ојачан једним пољским арт. дивизионом, на предстражи дивизије: два батаљона на линији с. Плешница – с. Студол и два батаљона на десној обали Злетовске реке од с. Лезова до Коритничке реке (јужно од с. Ратавице); 10. пеш. пук са две пољске и једном хаубичком батеријом на Црном врху; 11. пеш. пук са три пољске батерије на Асаници и једним батаљоном истуреним на косу Барбарево – Стројиславци; 12. пеш. пук са једном пољском и једном опсадном батеријом на Плочи и Градишту; коњички пук у с. Торхали, са предстражом на линији Торхали – Лезово;
– Моравска дивизија II позива (командант пуковник Милован Недић), пошто је 29. јуна смењена са дотадашњих положаја од Шумадијске дивизије I позива, налазила се у покрету ка положајима Плавица – Печеница – Мушково, на које је избила тек 17. јуна; њен 3. пеш. пук. стигао је код с. Дренека и својим 3. батаљоном сменио 4. батаљон 7. пеш. пука на Ретким букама;
– Дунавска дивизија I позива (командант пуковник Павле Јуришић) развијена је на просторији Кратово – Царев врх – Крива Паланка – Страцин у следећем распореду: одред на Царевом врху, састава: 8. пеш. пук са једном брдском батеријом и једном четом пионира, држао је положај Кали камен – Царев врх – Каменита чесма; Кривопаланачки одред, састава: 9. пеш. пук са једном пољском и једном брдском батеријом и пионирском получетом, држао је кривопаланачке положаје главним снагама на десној обали реке Дубровнице и левој обали Криве Реке од с. Осиче до Кали камена и слабијим деловима на старој турско-бугарској граници; Кратовски одред, састава: 7. пеш. пук са једном пољском и једном брдском батеријом и пионирском получетом, заноћио је 29/30. јуна у Кратову, изузев 1. батаљона који је, држећи Ретке буки, заноћио у с. Нежилову; Коњички пук у с. Лесову; 18. пеш. пук са већим делом артиљерије (четири пољске, две хаубичке и једном градском батеријом) у дивизијској резерви на Страцину;
– Дунавска дивизија II позива (командант генерал Михајло Рашић) груписана је на левом одсеку страцинског положаја, са два батаљона 7. пеш. пука на граници: један на одсеку Киселица – Големи вис, а други на Градцу; 4. прекобројни пук био је у покрету ка Црном врху;
– Коњинка дивизија (командант кнез Арсен Карађорђевић), јачине: 16 ескадрона и два коњичке батерије, налазила се код с. Барбарева;
– Црногорска дивизија и Добровољачка бригада, које су по наређењу Врховне команде ушле 27. јуна у састав 1. армије, налазиле су се у Скопљу, као армијска резерва.
У почетном развоју српске војске, на граничном фронту од Црне Траве преко Грамаде, Малог врха, Гаџине Пољане, Букове главе, Дуге Пољане, Појчиног гроба до Стрешера, био је распорећен 2, батаљон 1. пеш. пука III позива са једном Дебанжовом позицијском батеријом врањског Пуковског округа.
Концентрација 2. армије на граничном фронту од превоја Св. Никола до Дашчаног кладенца, са наслоном на Пиротски утврђени логор, отпочела је одмах после њеног повратка из Једрена. Непосредно по доласку у Пирот, тј. 18. априла 1913. године, командант 2. армије примио је наређење Врховне команде које гласи: “Под Вашу команду стављају се сва пиротска утврђења и сви опсадни топови и хаубице које су биле код Једрена. Дунавска дивизија II позива узета је привремено у састав I армије. Поправци постојећих и подизању нових утврђења приступите одмах с обзиром једино на ратну потребу. Предузмите опрезу према бугарској граници”. У духу овога наређења, 2. армија је одмах по доласку на концентрацијску просторију приступила утврђивању и поступном поседању граничног фронта.
Наређењем од 11. јуна 1913. године, командант 2. армије је поделио додељени гранични фронт у три рејона:
– први, од Црнотравске котлине до Ливадице, део граничног фронта, тј. власотиначки тактички правац којим се могу обићи Пиротски утврћени логор, имао је да брани 3. пук III позива;
– други, од карауле Пресека (југоисточно од с. Студене) до Дебелог рта, тј. рејон Пиротског утврђеног логора, који затвара операцијски правац Софија – Пирот – Ниш, имале су да бране следеће јединице: Тимочка дивизија I позива, 4. и 6. пеш. пук III позива, допунски батаљони 14. и 15. пеш. пука I позива, комбиновани градски батаљон и тешка артиљерија 2. армије;
– трећи рејон, од Дебелог рта до карауле Шибљика, који затвара светониколски тактички правац и којим се могу изманеврисати српски положаји код Пирота, имао је да брани 14. пеш. пук III позива.
Командантима рејона је наређено да изврше све потребне припреме за затварање границе. Када је рат отпочео, Врховна команда је, 30. јуна, послала следеће наређење команданту 2. армије: “Бугари јутрос рано први отпочели напад на целој дужини Злетовске реке. Са обе стране учествују у борби јаче масе пешадије и артиљерије. Према овоме будите на опрези и затворите границу”. Командант 2. армије је наредио да се граница хитно затвори, па су јединице 2. армије заузеле следећи распоред:
– 3. пеш. пук III позива, са две позицијске батерије на десном крилу армијског фронта, образовао је посебан одред за затварање правца Дашчани кладенац – Своће – Власотинце – долина Јужне Мораве и развио се на одсеку од Црнотравске карауле до Ливадице: 1. и 3. батаљон на Тумби, 4. батаљон на Самару, 2. батаљон на одсеку Чука – Црни врх;
– Лужички одред (командант потпуковник Гаврило Јевтић), састава: 1. пеш. пук III позива, 1. батаљон 15. пеш. пука I позива са два митраљеза, две пољске брзометне батерије Тимочког арт. пука, једна позицијска хаубичка батерија и једно одељење коњаника III позива, развијен на одсеку од р. Мургавице до карауле Царев Дел, имао је задатак да спречи продор бугарске војске долином р. Лужнице у нишавску долину;
– Западни сектор Пиротског утврђеног логора (командант инжињеријски пуковник Дамјан Поповић), састава: 20. пеш. пук I позива, 6. пеш. пук III позива, хаубички пук, градски арт. пук. комбиновани градски батаљон, 6. позицијска батерија, 1. дивизион Тимочког пољског арт. пука, Тимочки коњички пук, резервни инжењеријски батаљон, Градски пиротски одред, балонско и рефлекторско одељење, имао је задатак да одсудно брани Пиротски утврђени логор на одсеку од карауле Царев Дел, где се налазило лево крило Лужничког одреда, до р. Нишаве; 6. пеш. пук III позива, у улози предстраже, налазио се на линији Црна дрма – с. Војнегавци – с. М. Јовановац;
– Источни сектор Пиротског утврђеног логора (командант пуковник Владимир Кондић), састава: 13. пеш. пук I позива, 4. пеш. пук III позива, 5. позицијска батерија, 3. дивизион Тимочког арт. пука, једна хаубичка батерија, 4. група градске артиљерије и пионирски полубатаљон, имао је задатак да одсудно брани Пиротски утврђени логор на одсеку од р. Нишаве до р. Височице. Трупе овог сектора биле су развијене на фронту од 20 км, затварајући правце који од с. Обровци и С. Височке Ржане изводе ка Пироту;
– 14. пеш. пук III позива, са једном позицијском батеријом на левом крилу армијског фронта, образовао је посебан одред за затварање правца Св. Никола – Кална – долина Трговишког Тимока и држао одсек од карауле Дебелирт гребеном Старе Планине до Голеша;
– армијска резерва, састава: 14. и 15. пеш. пук I позива (без једног батаљона), два допунска батаљона, једна хаубичка брзометна батерија, у Пироту;
– штаб армије у Пироту.
Чим су односи између Србије и Бугарске ушли у критичну фазу, српска Врховна команда је приступила прикупљању, организовању и формирању трупа ради заштите Тимочке дивизијске области од евентуалног напада бугарске војске. Пошто у то време у овој обласги није било јединица оперативне војске I и II позива, позвани су на службу сви обвезници III позива који су били упућени кућама на одређено или неодређено одсуство. У исто време наређено је да 8. и 13. пеш. пук III позива са 5. и 6. позицијском батеријом уђу у састав трупа зајечарске одбране. По доласку у Зајечар, оба пука су распоређена за заштиту границе и утвр- ђења на фару “Забела” и “Пландиште”. У састав зајечарске одбране ушла су и два прекобројна батаљона 15. пеш. пука III позива, пошто су осигурање железничке пруге преузели обвезници последње одбрапе. По наређењу Врховне команде, Тимочка дивизијска област приступила је поновној мобилизацији Тимочког коњичког ескадрона III позива, као и прекобројних обвезника III позива, од којих су формирана три батаљона који су ушли у састав зајечарске одбране као 1. комбиновани пук III позива. Моравска дивизијска област имала је да формира и упути у Зајечар две хаубичке, једну мерзерску и три нољске брзометне батери- је, а 2. армија једну чету Резервног инжињеријског батаљона са потребним алатом и материјалом. У састав зајечарске одбране упућен је из Скопља и 2. пеш. пук III позива.
Петог јуна постављен је за команданта свих трупа зајечарске одбране командант Тимочке дивизијске области резервни генералштабни пуковник Вукоман Арачић. Тимочка војска имала је да брани Зајечарски утврђени логор и затвори најважнији подунавско-тимочки операцијски правац Видин – Кула – Зајечар – Параћин. У исто време отпочело је из Скопља за Зајечар транпспортовање Шумадијске дивизије II позива, која је стављена на располагање команданту Тимочке војске, јер је Врховна команда била упозорена да су јаче бугарске снаге концентрисане у рејону Видина. Дивизија је (сем 11. пеш. пука који је остао у Македонији) превезена железницом од Скопља до Ниша, одакле је маршевала за Зајечар, где је стигла 29. јуна. За заштиту границе на делу од ушћа р. Тимока у Дунав до с. Трновца, командант Тимочке војске је од обвезника последње одбране формирао Неготински одред. Предузете су и мере у циљу спречавања упада бугарских комита на српску територију.
И поред многобројних тешкоћа, команда Тимочке војске успела је да за релативно кратко време организује војску од преко 30.000 људи, чије су јединице (сем Шумадијске дивизије II позива и неких мањих јединица последње одбране) биле већ 25. јуна на одређеним концентрацијским просторијама. Пошто је 3. јула Шумадијска дивизија, без једног пука, по наређењу Врховне команде, упућена на Власину, Тимочку војску су сачињавале следеће јединице: 2, 8. и 13. пеш. пук III позива, Зајечарски артиљеријски одред од две батеријске групе, један комбиновани пук III позива, Зајечарски хаубички дивизион, Зајечарски брзометни дивизион, 1, 3, 5. и 6. позицијска батерија, Тимочки коњички ескадрон III позива и Неготински одред. Распоред ових јединица 6. јула, тј. на дан када су отпочела непријатељства и на овом делу српско-бугарског ратишта, био је следећи:
– десно крило: један батаљон обвезника последње одбране 14. пуковског округа, распорећен на одсеку Писана – Буква – Иванова ливада, имао је задатак да затвори граничне прелазе и одржава везу са 14. пеш. пуком III позива у рејону превоја Св. Никола; Кадибогаски одред (1. комбиновани пеш. пук III позива Тимочке дивизијске области (посео је 5. јула одсек Голеш – Јанхин дел у циљу спречавања бугарског продора преко Кадибогаза према Књажевцу;
– Одбрана зајечарског утврђеног логора састава: 2, 8. и 13. пеш. пук III позива, Зајечарски арт. одред, Зајечарски хаубички дивизион, Зајечарски брзометни дивизион, једна позицијска батерија, Тимочки коњички ескадрон III позива и 12. пеш. пук III позива, под командом артиљеријског пуковника Чедомира Марковића, имала је да брани Зајечарски утврђени логор, тј. да затвори операцијски правац Видин – Кула – Зајечар – Параћин;
– лево крило: Неготински одред, састава: два батаљона обвезника последње одбране 13. пуковског округа и две Дебанжове позицијске батерије, посео је део граничног фронта од с. Трновца до ушћа р. Тимока у Дунав, у циљу заштите границе и затварања неготинског тактичког правца Видин – с. Брегово – Неготин (скица 2).
Када је концентрација српске војске на српско-бугарској граници углавном била завршена, Врховна команда је, 23. јуна, наредила Моравској бригади I позива – раније оријентисаној према Албанији – да поседне и штити јужни део границе према Албанији на линији Мали Привалит – Коптин – Ћафа Булизес – Ћафа Сај – Воли – Ћафа Мурз – Мали Дејзе – Елчен Мод (Деја) к. 1550 и да одржава везу са стражама Косовских трупа у рејону Ороши. Истога дана наређено је команданту Косовских трупа да поседне и штити линију, Ороши – Мали Шењт – Мали Џуџес – Тедрин – Везиров Мост – Бистрику Хасит – Крума – Паштрик – Кишмајт – Грчина и даље до црногорских пограничних стража. Ова линија имала се сматрати као гранична. Њу је посела Дринска дивизија II позива.
Српска Врховна команда је, као што смо видели од укупно 11, за одбрану спорне територије у Македонији груписала 8 дивизија I и II позива, тј. 1. и 3. армију, које су у свом саставу имале 175.000 људи, 240 топова разних калибара и 156 митраљеза. Овоме треба додати и стратегијску резерву Врховне команде, коју су сачињавале Црногорска дивизија и Добровољачка бригада, јачине 17.000 људи, шест брдских брзометних топова и 24 митраљеза.
На старој српско-бугарској граници груписане су две дивизије и девет пукова III позива, укупне јачине 85.000 људи и 180 топова разних калибара.
За заштиту границе према Албанији остављена је Дринска дивизија II позива и Моравска бригада I позива, укупно 20.000 људи и 16 артиљеријских орућа разних калибара. Преостале јединице упутребљене су за осигурање позадине од субверзивних акција, као посаде у новоформираној Косовској и Вардарској дивизијској области, за обезбеђеље комуникација и других значајних објеката.
Иако су груписање и стратегијски развој српске војске према Бугарској извршени од Дунава до Ђевђелије, на фронту широком око 340 км, догађаји су показали да је одлука Врховне команде, у целини узев, била правилна.
Главне снаге 3. и 1. армије (три четвртине целокупне оперативне војске I и II позива), груписане на правцима који из долине Струме воде у слив Вардара, са тежиштем на одбрани Овчег Поља, изузетно важног стратегијског објекта за одбрану Македоније, на коју је био управљен бугарски главни удар, биле су довољно јаке не само да осујете покушај Бугарске да у једном налету заузме ову територију, већ и да у погодном тренутку, у садејству са грчком војском, пређу у противофанзиву ради преотимања стратегијске иницијативе. Да би на овом одсудном делу ратишта имала што јаче снаге и да би избегла кордонски распоред, на што ју је могла навести концентрација бугарске војске, Врховна команда је одлучила да на десном крилу остави само незнатан део снага, помиривши се, самим тим, са чињеницом да ће оперативна веза са грчком војском привремено бити прекинута и да најважнији онерацијски правац Софија – Пирот – Ниш брани помоћним снагама. Ова одлука била је исто толико правилна колико и смела, јер је произашла из правилне процене главних елемената војно-политичке ситуације. С обзиром на концентрацију бугарске војске, ширину фронта који је требало бранити и компликовану спољнополитичку ситуацију, груписање снага, и по месту и по јачини, извршено је правилно. Па ипак, у распореду главних снага српске војске било је извесних слабости које су могле имати озбиљних последица. Десни одсек 3. армије, који је обезбеђивао десни бок главних снага српске војске концентрисаних у ширем рејону Овчег поља, био је поседнут слабим снагама (Тимочка дивизија II позива), развученим на широком фронту, изолован и изложен концентричном дејству од Штипа и Радовишта. Овакав распоред пружио је бугарској војсци могућност да, упућивањем јачих снага на овај одсек, брзо овлада Криволаком и створи услове за дејство главних снага 4. армије правцем Штип – Велес – Скопље у циљу окруживања српске овчепољске групације са јужне стране, као и могућност за продужење напада преко превоја Плетвара према Прилепу и даље према Пелагонији.
Пошто се Врховна команда тако рећи до последњег тренутка није одлучила на којој ће линији примити битку, није био поседнут довољно јаким снагама ни леви армијски одсек, који је имао изузетно важну улогу, јер је преко њега изводио брегалнички операцијски правац којим су дејствовале главне бугарске снаге. Дринска дивизија I позива, која је бранила овај одсек, била је распоређена на доста широком фронту (око 20 километара), а због слабог наслона на 1. армију постојала је могућност да буде изложена обухватном непријатељском нападу. Наведене пропусте ублажавала је околност што је земљиште у дубини овога одсека, будући пролазно у свим правцима, омогућавало брзу интервенцију резерви.
Моравска дивизија I позива, у улози армијске резерве, била је, у односу на десни армијски одсек, незгодно постављена, јер је од главних положаја Тимочке дивизије II позива била удаљена 20-30 км а испресецаност и слаба комуникативност земљишта су озбиљно отежавале кретање.
Прва армија била је груписана делом на правцу Царево Село – Кочане – Кратово, а делом на правцу Ћустендил – Куманово. Предњи крај одбрамбене линије ове армије, који је ишао од левог крила 3. армије десном обалом Злетовске реке на Ретки буки и Царев врх и даље преко карауле Бождарице на север до Големог виса, био је поседнут слабијим снагама, изузев на делу Царев врх – Ретки буки, где је било довољно снага за одсудну одбрану. Главне снаге 1. армије биле су у другој линији, развијене у две групе: прва група, састава: главне снаге Шумадијске дивизије I позива, Моравске дивизије II позива и Коњичка дивизија, на просторији Кратово – Пониква – Црни врх – Градиште, друга група, састава: 18. пеш. пук Дунавске дивизије I позива и Дунавска дивизија II позива, на Страцину. Црногорска дивизија и Добровољачка бригада налазиле су се у дубокој позадини. Према томе, стратегијски развој 1. армије није био завршен 29. јуна да би могла примити битку на првој линији одбране. Главна група, концентрисана на просторији Кратово – Пониква – Црни врх – Градиште, била је удаљена од прве линије одбране 10-15 км. Још више је био повучен положај друге групе, која се налазила на Страцину, тако да је у целини распоред 1. армије био подешен за вођење одсудне одбране на другој линији. Ово је вероватно урађено под претпоставком да ће и 5. бугарска армија на криворечком операцијском правцу ступити у дејство истовремеио када и 4. армија. Једино тиме се може објаснити држање тако јаких снага на Страцину. Овакав распоред 1. армије одговарао је ишчекујућем држању да се бугарски напад открије, а затим дејствује према стратегијској сигуацији. Најјача група 1. армије била је постављена за активна дејства и на криворечком и на брегалничком операцијском правцу, што је било правилно с обзиром на концентрацију бугарске 4. и 5. армије.
Помоћне снаге, 2. армија и Тимочка војска, груписане на старој српско-бугарској граници, биле су знатно слабије од главних снага, али су, с обзиром на то да су биле ослоњене на Пиротски, односно Зајечарски утврћени логор, чија су утврћења затварала најважније правце који из Бугарске воде у долину Јужне и Велике Мораве, биле у сразмерној пропорцији према 1. и 3. бугарској армији, које су биле концентрисане према њима. У почетном груписању помоћних снага српске војске учињен је озбиљан пропуст што је скоро потпуно запостављена Власина. Она је била најслабија тачка на старој српско-бугарској граници, која је бугарској војсци пружала могућност, да концентричним дејством надмоћнијих снага правцима Трн – Сурдулица – Врање – Бујановац и Штип – Велес – Скопље, окружи 1. и 3. српску армију у ширем рејону Овчег поља. Међутим, бугарска неактивност на овом правцу у почетку рата омогућила је српској Врховној команди да већ првих дана рата уочи наведене пропусте и 3. јула нареди команданту Тимочке војске да хитно упути Шумадијску дивизију II позива у Владичин Хан.
Из наведеног распореда 2. армије види се да је ова армија била углавном претворена у посаду Пиротског утврђеног логора, што је у знатној мери ограничавало њену маневарску способност. Због тога армијска крила нису била довољно заштићена. Власотиначки тактички правац на десном армијском крилу и светониколски правац на левом крилу браниле су слабије снаге (по један пук III позива), јер, очигледно, команда 2. армије приликом доношења своје одлуке није узела у обзир основану претпоставку да бугарска војска може покушати да обилазним нападом, преко Дашчанског кладенца и Св. Николе, изманервише Пиротски утврђени логор. Због тога армијска резерва није била постављена тако да на време може осујетити овакав бугарски маневар, јер је од положаја 3. и 14. пука III позива била удаљена око два дана марша. С обзиром на карактеристике земљишта, постојећа утврђења, ширину граничног фронта који је армија имала да брани, расположиве снаге и могућности непријатеља, Пиротски утврђени логор су могле бранити слабије снаге. У том случају команда армије је могла имати јаку армијску резерву, састављену од свих родова војске и постављену тако да може брзо и ефикасно да интервенише на најугроженијем делу армијског фронта. И у погледу фортификацијског урећења положаја команда армије поклонила је главну пажњу Пиротском утврђеном логору. Стара пиротска утврћења, која су била исувише повучена од граничног фронта и због великих грудобрана јако уочљива, искоришћена су само као депои и слагалишта. Уместо њих изграћена је нова одбрамбена линија: Црни врх – с. Војнеговци – с. Велики Јовановац – Велико Село – Вучје – Босарски камен, по типу савремене ојачане пољске фортификације. Испред ове линије урећени су предњи положаји по истом типу али слабије јачине. Одред на Тумби се такође добро утврдио. Међутим, одред на Св. Николи био је најслабије утврћен, што је бугарској војсци пружало могућност да, упућивањем на тај правац јачих снага, изманевришу Пиротски утврђени логор.
Главни део снага Тимочке војске такоће је био претворен у посаду Зајечарског утврћеног логора. Кадибогаски и неготински правац затварале су незнатне снаге: кадибогаски три батаљона III позива, а нетогински два батаљона обвезника последње одбране. Команда Тимочке војске није имала скоро никаквих резерви за активна дејства. Изузев источног сектора Зајечарског утврћеног логора, положаји Тимочке војске нису били фортификацијски урећени, због њеног касног прикупљања и формирања, што је представљало озбиљну слабост.
Јединице које су остављене за заштиту границе према Албанији и за осигурање позадине од субверзивних акција могле су бити знатно слабије по квалитету и јачини, поготову ако се има у виду обећање црногорске владе да ће мобилисати војску и одмах ступити у акцију против албанских побуњеника, уколико до такве побуне дође, па је Врховна команда могла издвојити знатан део ових снага и употребити их против бугарске војске на тежишту одбране. Ипак, остављене су реалне могућности да се грешке учињене у почетном распореду (остављање сувише јаких снага према Албанији) накнадно исправе, што је у ствари и урађено.