име: Милорад
презиме: Радовановић
име оца: Коча
место: Београд
општина: Београд
година рођења: 1880.
година смрти: 1960.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Рођен 13. јула 1880. године у Београду. Отац му се звао Коча, а мати Милева, рођена Мостић. У нижу школу Војне академије ступио по свршеном шестом разреду београдске реалке.
По изласку из Војне академије био је водник у 7. пешадијском пуку, па ађутант команде места у Београду, затим командир чете у Десетом пешадијском пуку „Таковски“, па опет ађутант команде места и командант Дунавске дивизијске области. Пред рат примио је опет чету у Десетом пешадијском пуку.
У рат 1912. године ушао је са својом четом и издржао све борбе на граници према Косову и даље до Призрена. У рату 1913. године учествовао је као командир чете у 13. пешадијском пуку 2. позива и био у крвавим борбама с Бугарима на Брегалници, а нарочито на Побијеном камену.
У рат 1914. године ушао је као командант батаљона у Трећем прекобројном пуку и водио огорчене борбе на Церу, Поповом парлогу, Јеребичким положајима, на Марјановића вису 6. августа 1914. године, с којега је непријатељ по сваку цену морао бити отеран. При јуришу на челу свога батаљона, тешко је рањен у трбух и плућа. Ове тешке ране онеспособнле су га за даљу борбу, али још као незалечени рањеник, он опет прима 1915. године команду 2. пука Нишких резервних трупа. После повлачења он је начелник штаба српских трупа у Бизерти. Није могао да остане далеко од српске груде и српске војске, па се враћа у Солун као шеф Добровољачког одсека Војног министарства. Затим је био начелник штаба Битољске дивизијске области до краја рата.
После рата био је командант 30. пешадијског пука, и вршио дужности команданта Косовске пешадијске бригаде.
Пензионисан је по својој молби априла 1927. године и преведен у резерву. Као пензионер био је четири године директор фабрике машина и вагона и три године директор индустрије боја и лакова. Одликован је Орденом Карађорђеве звезде са мачевима четвртог реда, Југословенском круном 4. реда, Орденом „Свети Сава“ 4. реда, Златном медаљом за храброст и свим ратним споменицама.
Од страних одликовања има: француски орден Легије части 4. и 5. реда, француски Ратни крст са палмом и Орден Нишан Ифтикан 2. реда – туниског беја.
Умро је у Београду 1. децембра 1960. године.
Карађорђеву звезду са мачевима добио је за показану личну храброст у борбама на Церу (Марјановића вис, 6. августа 1914. године) где је тешко рањен.
