име: Остоја
презиме: Паљић
име оца:
место: Тузла, рођен Боровом Пољу код Градачца
општина: Тузла
година рођења: 1879.
година смрти: 1959.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Ево како је новинар В. Ћесарић 1928. године јавности представио витеза Остоју Паљића:
„Међу носиоцима Карађорђеве звезде повучен, ван светске буке, у околини која му пружа потпун мир, живи Остоја Паљић, херој са Добруџе.
Тузла, 14. јул
У скромној кућици коју је саградио одкидајући од својих уста и уста своје деце, у тишини, повучен и тих, живи данас херој са Добруџе и солунског фронта, резервни капетан прве класе Остоја Паљић, носилац Карађорђеве звезде са мачевима.
Пре четврт века аустријског наредника, али фанатичног Србина, одмах по сарајевском атентату затварају у тамницу, да после шест месеци тамновања пође на руски фронт, у борбу против своје православне браће, како то Остоја каже. Али после недељу дана бежи Русима, који га по његовој жељи упућују у Југословенску добровољачку дивизију.
У борбама у Добруџи одмах показује јунаштво и храброст. Под жестоком артиљеријском ватром непријатеља са десет војника прикрада се једној непријатељској батерији, баца бомбе међу посаду и том приликом отима три топа, један митраљез, заробљава шест официра и неколико војника. На овом фронту добија Карађорђеву звезду са мачевима, руски Георгијевски крст и румунски Орден за храброст. После борби у Добруџи пребацују га на солунски фронт, где се такође у више наврата истиче у борбама ванредном храброшћу и Јунаштвом. На вис Богославац, са пушкомитраљезом и 20 војника, успиње се невероватном брзином и пуца на непријатеља који због тога напушта важне положаје…
За ова јунаштва на солунском гронту одликован је армијском похвалом, двема златним медаљама ’Милош Обилић’, енглеском Медаљом Д.Ц.М. и француским Ратним крстом дивизијског ранга.
Године 1919. демобилисан је као потпоручник. Долази у Тузлу, где данас живи од незавидних средстава. али ипак срећан и задовољан, јер се, како Остоја каже, остварени најсветији и највећи идеали сваког правог, поштеног и искреног Југословена“.
Тако га је новинар описао пре 60 година. А шта је после тога било? Све до другог светског рата остао је на добровољачкој земљи, на којој је подигао кућу, иначе он је рођен у Боровом Пољу код Градачца у североисточној Босни.
Пред сам други светски рат понозо је активиран. Заробљен је код Сарајева и депортован у концентрационе логоре. Из логора се вратио 1945. године. Дошао је на опустошено огњиште. 1942. године му је срушена кућа а добровољачка земља одузета. Кћер Десанка му је као симпатизер НОП-а 1942. године ухапшена и спроведена у логор у Старој Градишки, где јој се губи сваки траг. Остојин син Бранко из VIII разреда гимназије одлази у партизане и исте године гине. Кћи Драгица је отишла у партизане 1943. године и при ослобођењу Београда је теже рањена, па јој је нога ампутирана. Она и сад живи у Београду у Господар Јевремовој 33.
Иако скрхан болом, измучен у ратовима и логорима витез са Добруџе и солунског фронта Остоја Паљић доста дуго је живео. Умро је у 80. години, 1959. године.
Унук Остојин по кћери Десанки, којој се изгубио траг у усташком логору, Здравко Новак из Тузле брижљиво чува дедина одличја, сабљу и друге предмете и њима се поноси. И нека се поноси, његовим највишим одличјима: Србије, Француске, Велике Британије, Русије и Румуније поносио би се сваки ђенерал ратник.