име: Душан Лала
презиме: Стојановић
име оца:
место: Смедерево
општина: Смедерево
година рођења: 1890.
година смрти:
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Душан Стојановић звани Лала рођен је 26. јула 1890. године у Смедереву. Надимак Лала добио је 1912. године када је протеран из Панчева у Београд јер није хтео да служи аустроугарску већ српску војску. У Београду се јавио на одслужење војног рока и у војсци остао до 1918. године.
Пре рата обишао га је новинар који се потписао иницијалима С. Ђ. И. и читаоцима саопштио следеће:
Херој који је из непријатељског логора на леђима однео митраљез и заробио са својом десетином осам непријатељских топова, прича о прошлости
Смедерево, 8. мај
„У малој кући недалеко од гробља, преживљује своје ратне успомене стари ратник и херој г. Душан Стојановић звани Лала, кожухар а сада сарач овдашње Државне железничке радионице.
Наш сусрет је био врло срдачан. Када смо дошли у разговор, њему је већ било јасно зашто смо се нашли. Почео је да ми прича о ономе што је прежаљено у прошлости од 1912. до 1918. године.
– Море, кад се сетим оних страхота, а тога се често сећам, мени се подиже коса на глави, нерви се узбуде, а и срце некако другачије закуца. На коти, десно од Битоља, борио сам се 1916. године с мојом десетином. Њихови чести напади никад ме нису изненадили и увек смо били приморани да се у јуришу боримо на живот и смрт, хватајући голим гукама за каме. Једне ноћи био је страховит окршај и тада сам успео да са мојом десетином заробим цео један вод с митраљеским одељењем, којом сам приликом узео један митраљез и из непријатељских логора пренео на леђима у наш логор. Овај мој успех донео ми је звање водника-поднаредника. Свој живот већ сам био заборавио и главна ми је брига била да укротим непријатеље нападаче за слободу драге нам Отаџбине. Као што видите, ваљда је сам Бог водио о мени рачуна, те су се моје жеље и наде испуниле, прича уздишући г. Стојановић.
Године 1917. прешао сам у бомбашко одељење и тако сам био принуђен да безброј пута скачем у непријатељске ровове бацајући бомбе на све стране и на тај начин увек је био већи број војника заробљен.
При другом сусрету, наставио је г. Стојановић после кратке паузе палећи цигарету, када сам заробио две батерије са осам топова, непријатељи су толико изгубили присуство духа да су се дали у бекство, немајући времена ни затвараче на толовима да извуку. Кота је тада била за непријатеља права и главна гробница, док сам ја с мојим људима изишао као победник задобивши седам тешких рана у прса, од којих ниједна није била смртоносна.
А када сте добили одликовање – упитао сам радознало овога заиста великог хероја?
Одмах после примирја 1917. године одликован сам Карађорђевом звездом, а имам и других споредних одликовања – одговори г. Стојановић.
Смем ли да знам чиме се сада бавите? – обратио сам се при растанку г. Стојановићу.
Био сам такорећи беспослен све до 1936. године и много сам се намучио живећи у оскудици и тек када сам ступио на рад у овдашњу Државну железничку радионицу за мене су сванули бољи дани – завршио је своју кратку исповест г. Стојановић“.
