име: Драгутин
презиме: Дулић
име оца: Н.
место: Брежане
општина: Пожаревац
година рођења: 1876.
година смрти: 1917.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Пешадијски пуковник
„На транспортном броду „Минас“, који је торпиљиран 2. фебруара, налазио се генерал Гојковић са пуковницима Драгутином Дулићем и Миланом Ристићем, који су, том приликом, нашли славну смрт.
Српски официри нису хтели да напусте лађу и да сиђу у чамце, него су викали: „Спасите прво војнике“!
(Хавасова Агенција Српске новине бр. 21 од 18. феб. 1917)
Таласи Тиренског мора који су се склопили над остацима брода „Минас“ – биле су последње странице у потресној причи о судбини близу хиљаду српских војника. Последња страница, пуковника Драгутина Дулића, у 41. години дугом животу.
Родио се 1876. године у селу Брежане код Пожаревца, на обали Мораве, као најмлађе дете многочлане и угледне породице. Родио се у време када је Србија крупним корацима грабила ка грађанској Европи и сањала сан о ослобођењу и уједињењу свег српства. Сеоска школа у Брежанима биће прва која ће дечаку Драгутину започети ту причу и померити хоризонт изван плодних ораница, шљивика и сеновитих врбака крај Мораве. Касније, у гимназији у Пожаревцу, истицао се у раду и учењу, а посебно у подучавању слабијих ученика. Пошто је успешно завршио гимназију ступио је у Војну академију, где је, такође, успешно завршио нижи и виши курс.
У јулу 1901. године, као слушалац више школе Војне академије, тада у чину поручника, ступио је на практичан курс у 4. коњички пук у Београду.
Србија се распињала између жеља и могућности. Лична владавина краља Александра Обреновића и несрећна женидба са удовнцом Драгом Машин померали су жеље за напредном и демократском Србијом у нека далека, врло далека времена. Многи образовани, млади људи, нису се мирили са тим, а међу њима и многи млади официри.
У 4. коњичком пуку, поручник Дулић спријатељио се са неколико млађих официра, истог или сличног мишљења, а потом, упознавши тада капетана Драгутина Димитријевића Аписа, основаће завереничку групу са циљем да свргну монарха и тако отворе пут демократском преображају Србије.
(Драгиша Васић: Деветсто трећа, СКЗ 1925)
Дуго је завереничка група бројала само њих седам официра и неколико пута је покушавала да изведе замишљено дело, али околности су увек биле такве, да је план морао бити одгођен. Касније завереници су одустали од атентата и почели да окупљају незадовољнике како би промене могле бити коренитије и далекосежне. У време мајског преврата, група је бројала преко 120 официра, као и неколико политичара из опозиције. У самим догађајима, у ноћи 29. маја 1903, поручник Дулић није учествовао, јер се налазио у Пешти као члан делегације која је преговарала о набавци оружја од „Чепела“, али која је имала и извесне дипломатске задатке. Требало је уверити тамошње привредне и политичке кругове, да догађаји који следе у Србији, искључиво су унутрашња ствар и да спољна оријентација Србије остаје непромењена. Чини се да је делегација имала успеха у томе, с обзиром на држање суседа првих година после мајских догађаја.
После преврата, образовања нове владе, доношења новог устава и доласка кнеза Петра Карађорђевића на престо, официри завереници, сходно својој заклетви, вратили су се својим редовним дужностима. Тако је и Драгутин Дулић наставио да службује у 9. пешадијском пуку у Пожаревцу, а у два маха био је са службом на Двору као ордонанс официр и као ађутант.
У време балканских ратова командовао је батаљоном у 9. пуку, показавши тада „велику одлучност и трезвеност и у најтежим тренуцима, па је тако олакшао командовање својим претпостављенима“.
Када је 1914. године отпочео рат са Аустро-Угарском монархијом, Драгутин Дулић, тада у чину пуковника, командовао је 4. прекобројним пуком Дунавске дивизије I позива. Пук се борио код Шапца, код Прогара у Срему, а затим на Мачковом камену, 8. и 9. септембра 1914, где се у страховитом јуришу прославио овај пук и којом приликом је пуковник Дулић, „идући на челу свог пука, рањен у главу.“
У писму, упућеном породици, сликар Надежда Петровић, болничарка у тим данима, између осталог пише:
„Борбе вођене на том положају биле су више но огорчене и очајне, борбе за истребљење. Сви командири чета, командири батаљона, водници, 5 команданата пукова, 5 потпуковника из деветог IV прекобројног пука и 64 официра из 18. пука изгинуло је и смртно рањено… и ја мишљах полудећу од јада и чуда… А када отпочех да их појим чајем, њихов јаук раздроби ми срце… отпочела сам очајно плакати, а један од њих… сам се гушио у сузама говорећи ми: ‘Храбро, госпођице Надежда, даће Бог истрајаћемо, победићемо, осветиће нас они који тамо остадоше’. Кроз сузе јаукнух: Господе, зар не видите, изгинусте сви. Боже, што казни, овако, нашу нацију?
Мачков камен је постао други Говедарник. Четврти прекобројни пук и девети пук остали су потпуно без официра и командира.“
(Катарина Амброзић: Надежда Петровић, СКЗ, 1978)
Недовољно опорављен, после месец дана, пуковник Дулић се вратио у борбу да би учествовао у завршним операцијама, ослобођењу Ваљева и протеривању Аустријанаца са тла Србије.
У другом делу рата, при повлачењу, командовао је млавским одсеком, штитећи тако одступање Дринске дивизије. Остале су забележене и запамћене борбе његовог пука на Рашанцу, Орницама, Купиновцу и Низамском логору. Све ове задатке извршавао је успешно и остајао на положају до нарећења за одступање. Последњи окршај пук је водио код Пећи, штитећи повлачење главнине српске војске, а потом је и сам кренуо „на Голготу“, како су многи назвали тај пут. На Крф је стигао са великим бројем војника, јер „се старао да му војници не гладују“, на чему му је захвалио и честитао краљ Петар I, лично.
На Крфу, приликом реорганизације војске, 4. прекобројни пук је изашао из састава Дунавске дивизије, па је тим поводом, тадашњи командант дивизије, пуковник Миливоје Анђелковић Кајафа издао ову похвалницу:
„Овом приликом, сматрам за врло пријатну дужност, да изјавим своје пуно признање и своју дубоку благодарност, како пуку на његовом храбром држању у свим операцијама које је имао под мојом командом, тако и команданту на његовом смелом вештом вођењу и врло умешном командовању у свим приликама…“
(Српске Новине бр. 21 од 18. фебруара 1917)
По формирању солунског фронта, са својим пуком учествује у првим ратним операцијама и бива рањен у ногу 10. августа 1916. године у борбама на Чеганској планини. Са ратишта пренет је у болницу, а затим је отишао у Француску на даље лечење. Од рањавања на Мачковом камену остао му је траг на глави у који се могао ставити цео кажипрст, а од овог, нога му је остала краћа.
Када је у Ници, где се налазио на лечењу, сазнао за хапшење пуковника Драгутина Димитријевића Аписа и другова, прекинуо је лечење и са генералом Илијом Гојковићем, пошао одмах за Солун, да „помогну своме пријатељу и кумашину… или да са њим поделе његову судбину.“
(Милан Живановић: Пуковник Апис, САНУ, 1955)
Неколико дана касније, пошто је брод „Минас” напустио Напуљ, где се накратко задржао, торпеда с немачке подморнице прекинуше њихов пут и уместо у Солун, нађоше „трагичну, али славну смрт у бескрајном мору.“
За храброст и умешност у свим ратним окршајима од 1912—1917. г. пуковник Дулић био је одликован Орденом „Белог орла“ IV реда, Карађорђевом звездом IV и III реда (III реда постхумно) и од руског цара Орденом „Св. Станислава“ III реда.
Неколико година по завршетку рата, у родном Пожаревцу подигнут је споменик изгинулим ратницима из пожаревачког краја. На мермерној плочи, из разлога никад познатих породици пок. пуковника Дулића, нема његовог имена. Неколико година касније у необјављеном дневнику са острва Улус, који је водио интернирани генералштабни пуковник Милан Гр. Миловановић, породица је могла да прочита и следеће: „… да ће нас главне да побију, неке на робију, а неке да возају по мору док их сумарени не подаве“ (Милан Гр. Миловановић: Заточенички дневник)
За породицу пуковника Дулића остаће тајна да ли је његова смрт била почетак онога што је у историји познато као солунски процес, у коме су се нашли сви његови другови или резултат ратних збивања, где „поред толиких, много храбрих и исправних официра, који су пали за отаџбину, губитак пуковника Дулића биће још тежи за нашу војску.“
