име: Драгољуб
презиме: Тодорчевић
име оца: Милоје
место: Крагујевац
општина:
година рођења: 1881.
година смрти:
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Ђенерал Драгољуб Тодорчевић рођен је 8. децембра 1881. године у Крагујевцу, од оца Милоја, трговца и мајке Јевросиме. Основну школу и шест разреда гимназије завршио је у Крагујевцу. Нижу школу Војне Академије завршио је 1901. године као педесети у рангу од 112 питомаца са врло добрим успехом. Касније је завршио и пешадијску школу гађања.
Драгољуб је учествовао у балканским ратовима и у првом светском рату на разним дужностима. По завршетку првог светског рата службовао је у разним местима Југославије: Гостивар, Бар, Требиње и Сплит. Пензионисан је у чину бригадног ђенерала 1930. године на сопствени захтев када је био на дужности команданта гарнизона у Сплиту.
Пред рат с Турцима 1911. године Драгољуб је добио чин капетана I класе, а већ 1913. постао је мајор. У чин потпуковника унапређен је 1915. године, а по одлуци ратног савета у којем су били војводе Степа и Мишић и ђенерали Бојовић и Васић, чија је одлука била да се одмах унапреди у чин пуковника. То је било 2. децембра 1917. године. Чин бригадног ђенерала добио је после рата 1. децембра 1925. године када је имао 44 године, да би у 49. години 1930. године постао пензионер.
У ратовима је Драгољуб вршио следеће дужности: у рату против Турака и против Бугара био је командир митраљеског одељења, 1914-1915. био је командант IV батаљона петог прекобројног пука Комбиноване дивизије, командант првог батаљона истог пука, а 1916. године био је командант првог батаљона XXIV пешадијског пука у другој бригади Вардарске дивизије Прве армије. У току 1917. године био је командант другог батаљона XXIII пешадијског пука.
За ратне заслуге, поред мнобројних одличја Драгољуб је носио Орден Карађорђеве звезде са мачевима четвртог реда за показану храброст и заслуге стечене у рату 1914-1915. године као пешадијски мајор; Орден Карађорђеве звезде са мачевима трећег реда за заслуге стечене у рату 1915. године као пешадијски потпуковник; официрски орден Легије части као пешадијски потпуковник, Орден Белог орла с мачевима и Орден Белог орла. Поред одличја, Драгољуб је и похваљиван за заслуге у рату: Наредбом команданта Прве армије А. Ђ. бр. 10501 од 10. јуна 1917. године и наредбом команданта Шумадијске дивизије бр. 25248 од 12. јула 1917. године.
Ево извода из ратних оцена и похвала:
ИЗВОД ИЗ РАТНИХ ОЦЕНА И ПОХВАЛА
1) Извод из ратне оцене и похвале команданта I Армије (војвода Ж. Мишић) – Ађ. бр. 10501 од 10.6.1917. године.
„28. и 29. августа 1916. године батаљон је (напомена: 1. батаљон 24. пешадијског пука II бригаде Вардарске дивизије) издржао потпуно и ако са великим губицима непријатељску пољску и хаубичку ватру. Непријатељска извиђачка одељења после овога врло јаког бомбардовања одбио је 30. августа у нападу на ‘Безимену коту’ с батаљоном је био у првом борбеном реду на десном крилу пуковског борбеног распореда, с којим крилом је извршио одсудан напад, док је лево крило само потпомагало ватром. Исти извршен под најтежим околностима за једну трупу, јер је непријатељ тукао најјачом артиљеријском бочном ватром. Под овако најтежим околностима у којима се може да нађе пешадија у нападу, деснокрилна чета успела је да дође у нападу на 80 корака од противника, централне чете да се приближе на 14 корака а левокрилна чета није се могла помаћи ни за један корак, јер 12 војника кренути напред из разних водова били су сви убијени или рањени. Поред овакве ватре непријатељске напад је био неизмерно отежан и за то што је непријатељ на фронту имао ровове и са нешто мало ниже, на самој ивици јаруге, услед чега артиљерија није могла да спреми овај напад. Због оваквог напада непријатељ није могао исти да издржи, него се у току ноћи повукао на главни гребен ’Малка Ниџе’. Осетивши у току ноћи непријатељско повлачење успео је да зором 31. августа заузме ’Безимену коту’ и са једном четом и водом митраљеза избио на положај ’Градић’ према Петерском језеру, где је образовао бочну групу према Соровићу. У силном нападу овога батаљона 30. августа поглавито лежи први почетак наше сретне офанзиве на битољском фронту“…
„11. септембра при нападу на непријатеља североисточно од с. Неукази батаљоном је једним величанственим налетом кроз сваковрсну непријатељску ватру успео да својим десним крилом заузме ’Корналасти ћивук’ трпећи при нападу нарочито бочну пешадијску ватру. Огорчени противнапади остали су више пута потпуно безуспешни. Први непријатељски противнапад одбијен је пешачком, митраљеском ватром и бомбама, но у томе највећем окршају нашим пешацима нестаде муниција.
Свесни своје дужности, пуни храбрости и пожртвовања с пламеном жељом да што пре отворе врата отаџбини, ови јунаци без муниције са непријатељским бомбама затеченим у рововима, као камењем, гушањем и бајонетом одбијају све непријатељске контранападе. Непријатељ се зором дефинитивно повлачи, оставивиши у својим рововима 120 лешева“…
„7. и 8. октобра 1916. године с батаљоном у првом борбеном реду код редута. Батаљон му је био у првом борбеном реду под најнеповољнијим околностима изложен артилеријској и бочној пешадијској ватри. С великим губицима одржао је положај одбијајући непријатељске извиђачке делове. Непријатељ ојачан и немачким трупама и 9. октобра 1916. године његова ватра тешке артилерије достиже врхунац и постаје готово несношљива и то баш у оном времену када на фронту целе леве колоне нема ниједног топа тешке артилерије. Ровови се руше затрпавајући официре и војнике; страховите експлозије кидају нерве и стварају од војника готово несвесне створове. У моменту када је непријатељ сматрао да је артилеријом учинио безопасним храбре браниоце, предузима пешачки напад. У рововима пуних воде, прозебли, изнурени и готово избезумљени од силног бомбардовања, на знак непријатељског напада пренуше се јунаци и силном пешадијском и митраљеском ватром зауставише и потпуно одбише непријатеља, који је оставио велики број мртвих и рањених, чији се јауци разлезаше преко целе идуће ноћи“…
2) Извод из Наредбе бр. 25248 команданта Шумадијске дивизије за 7. 1917. године (Суботска) – командант, пуковник Ж. Г. Павловић.
„У нападу на јако утврђени непријатељски положај „9 а“ личном својом храброшћу, умешношћу и иницијативом успева да просече жицу и заузме непријатељски положај. Овај рад заслужује сваку пажњу тим пре, што је вршен са слабом снагом (једном четом) под најтежим околностима и врло јакој артилеријској и пешачкој ватри, бочној и леђној са К. 1824. Ноћу 27/28. априла тек. године у надмоћнијем противничком контранападу његова лична је заслуга што се повлачење извршило само за неколико десетина корака. 28. априла тек. год. не имајући никакве резерве да обнове нападе прикупља остатке двеју заморених чета и бројно слабих (око 100 пушака) подиже им дух, води их поново на напад и личном храброшћу успева да дефинитивно заузме јако утврђени положај „9 а“. (пред Добрим пољем) и два реда непријатељских ровова источно од виса „9 а“. Потпуно способан да влада ситуацијом и најтежим околностима и да своју јединицу води мудро и разумно. У овим борбама имао је успеха: заробио је 15 Бугара и запленио 34 бугарске пушке“.
3) Извод из ратне оцене за рат 1915. године и 1916. године за команданта I батаљона V прекобројног пука, од мобилизације 1914. године до укидања пука – оцену дао начелник штаба Комбиноване дивизије, пуковник Душ. П. Трифуновић, 18.11.1916. године Положај.
„Под мојом командом учествовао 2.10.1915. године у повратном нападу са 1. батаљ. и два митраљеза V прекобр. пука на Дугачки рт и Стојићево брдо. Задатак потпуно извршио, противник у надирању заустављен а 3.10.1915. године благодарећи највише иницијативи, одличној извештајној служби и енергији потпуковника Тодорчевића противник је са огромним губицима протеран са Дугачког рта и Стојићевог брда. Само према пододсеку потпуковника г. Тодорчевића у препрекама од жице нађено је преко 250 бугарских лешева, чије су пушке и остала спрема послате дивизији. Од 3. до 13. 10. 1915. године до наређеног повлачења, као командант пододсека (левог) III одсека Комбиноване дивизије до ушћа Безданице – Дугачког рта закључено са Стојићевим брдом, задатке успешно вршио. За његову енергију, пожртвовање, веома паметан рад, а нарочито за рад 3. 10. 1915. године похвалио сам га јавно у наређењу, а сем тога и у извештају дивизији“…
„Потпуковник г. Тодорчевић радом својим у борбама 1914. године видно се истакао, с тога је у 1915. години и употребљаван често за команданта одреда. Командант Комбиноване дивизије имао је највеће поверење и поуздање у њега и сматрао га је за једног од најбољих команданата батаљона и будућег одличног команданта пука. Имало се убеђење да је тамо где се он налази потпуно сигурно и да ће он све добијене задатке најбоље решити. Он је све задатке врло успешно извршио и оправдао велико поверење својих претпостављених.
Лично је био врло храбар. Увек је био напред код својих предњих делова“.
