име: Душан
презиме: Поповић
име оца: Василије
место: Јагодина
општина: Јагодина
година рођења: 1880.
година смрти: 1918.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Пешадијски потпуковник
Рођен 29. априла 1880. године у Јагодини среза беличког округа Моравског од оца Василија и матере Милеве.
Пре ступања у Војну академију свршио је 6 разреда гимназије у Крагујевцу.
Војну академију завршио је са врло добрим успехом, а по завршетку одређен је за водника XIX пешад. пука. Вишу школу Војне академије свршио је 1909. год. После више школе добио је чету у X пуку „Таковском“ и њом командовао и успешно изводио наставу до рата 1912. год.
У рату 1912. год. командовао четом у X пуку и борио се у саставу пука у свима борбама које су вођене од прелаза границе код Преполца па до Љум Куле.
У рату 1913. год. са истом четом и у истом пуку борио се на Рајчанском риду, код Криве Паланке и на Власини. У борби на Грамади код Власине као заступник команданта батаљона у X пуку својом личном храброшћу и вештим командовањем успео је да до ногу потуче један пук бугарски. Пред његовим батаљоном Бугари су оставили хиљаду које мртвих које рањених војника, и дали се у дивље бекство. За храбро држање и успех у овој борби Душан је одликован Карађорђевом звездом са мачевима IV степена.
У арнаутској побуни 1913. год. командовао је четом X пука и слабијим одредом и борио се око Љум Куле и Коритника. И у овим борбама имао је успеха.
У рату 1914—1918. год. У почетку командовао је батаљоном у XVIII пешад. пуку и учествовао у борбама око Београда, при одбрани прелаза преко Саве, у операцијама при прелазу Српске војске преко Саве, затим у Срему код Купинова, Деча, и Г олубинаца.
Душан се нарочито истакао у борбама око Мачковог Камена. У тим борбама на положају Перунике тешко је рањен. Од те ране дуже времена боловао је. За јуначко држање у овом првом периоду ратних операција одликован је Карађорђевом звездом са мачевима III степена.
По оздрављењу од ране добивене код Мачковог камена, као један од спремнијих официра 1915. год. одређен је за начелника штаба „Санџачке војске“ чији је командант био дивизијар – Сердар Јанко Вукотић. На тој дужности остао је све до евакуације Србије.
На Солунском фронту, по преформирању српске војске био је начелник штаба I дринске пешад. бригаде, а затим у јануару 1917. год. примио је батаљон у III пешад. пуку, и са њиме учествовао је у борбама при пробијању фронта, потом на Кучковом камену, Црној реци, на Вардару код села Виничани, код Св. Николе 17. септембра 1918. год. добио је задатак да са гонећим одредом морав. дивизије пресече одступницу Бугарима код Страцина. Он је тај задатак извршио на опште задовољство.
После капитулације Бугара код Скопља и Куманова при уласку у Србију он је добио улогу команданта десне гонеће колоне. И овај задатак он је одлично извршавао и успешно је гонио Аустро Немце преко Грамаде, Озрена и Буковика. Али није био те среће да са својим див јунацима доврши потпуно ослобођење своје отаџбине, погинуо је 8. октобра 1918. год. на Буковој пољани код Ражња. Сахрањен је у Нишу.
После себе оставио је своју жену Душанку рођену Васиљевић са два нејака сина Димитријем и Велибором. (Податак из 1936)
Душан је био врло интелигентан, необично храбар, потпуно поуздан официр темељне стручне спреме, пао је као јунак за слободу поробљене Отаџбине.
Од одликовања имао је: све ратне Споменице и Споменицу Краља Петра I, Медаљу за војничке врлине; Сребрну медаљу за храброст; Белог орла са мачевима IV степена; Карађорђеву звезду са мачевима IV и III степена.
(Споменица XXXII класе)
